Broj edicija i izdavačkih kuća koje izdaju regularna i luksuzna izdanja je u porastu. Sve je više strip junaka koji ponovo osvajaju pažnju kako mlađih, tako i starijih.
Iako se broj edicija i serijala uvećava, tržište stripa u Srbiji je još uvek pod velikim uticajem strip-junaka koji su premijerno objavljeni u bivšoj Jugoslaviji krajem šezdesetih godina u Zlatnoj seriji i Lunovom magnus stripu u kojima je najdominantniju poziciju imao italijanski strip čiji je izdavački zaštitni znak izdavačka kuća „Sergio Bonelli Editore“. Na domaćem tržištu, drugim rečima, danas još uvek dominiraju stripovi kao što su Zagor, Teks Viler, Marti Misterija, Dilan Dog itd.
Prva epizoda Teks Vilera pojavila se 1948. godine u Italiji (u bivšoj Jugoslaviji 20 godina kasnije). Teks je danas i dalje među najprodavanijim stripovima u Italiji. Ni ostali Bonelijevi junaci ne zaostaju. Kako je Boneli uspeo da se održi ovako dugo? Tako što je išao u korak s vremenom. U odnosu na svoje početke, italijanski strip promenio se kako u crtežu, tako i u narativu. Bonelijevski strip junaci su u poslednje tri decenije doživeli veliki preobražaj i od prostog avanturističkog stripa sa jednostavnim zapletima lišenom bilo kakvog društvenog konteksta (svaka epizoda je mogla da se desi bilo kada, bilo gde, bilo kome) počeli su da uključuju društveni i kulturni kontekst, što je doprinelo ne samo njihovom preživljavanju, već i nastavku dominacije tržištem.
Ključna prekretnica dešava se sa stripom Ken Parker (čija se prva epizoda pojavljuje 1978. godine), a kasnije kulminira sa pojavom Marti Misterije i Dilana Doga, da bi se ovoj transformaciji kasnije priključili Teks i Zagor. (Blek, Kapetan Miki, Komandant Mark i Kit Teler se više ne crtaju, ali oni nikada nisu ni izlazili za Bonelija, što potvrđuje glavnu tezu ovog teksta. Poslednje epizode ovih stripova izgledale su isto kao i prve.)
U čemu je Ken Parker bio drugačiji od tada dominantnijih i znatno komercijalnijih Teksa Vilera, Zagora, Malog Rendžera, Kapetana Mikija ili Velikog Bleka? Ukratko, u tome što je bio običan čovek čija je motivacija dominantno lična i koji ne zna uvek šta treba da uradi. Na primer, ceo prvi deo serijala Ken Parker traga za Donaldom Velšom, kriminalcem koji mu je pucao u glavu (LMS-422-444). Velš jeste kriminalac, ali ga Ken ne juri zbog toga, već zato što želi da mu se lično osveti. Za razliku od njega, Teks, Blek, Zagor ili Komandant Mark ne poznaju ovakvu vrstu motivacije. Svaka avantura ističe isključivo njihovo žrtvovanje zarad opšteg dobra i višeg cilja. NJihovi lični motivi ne postoje.
Pomenuti junaci nemaju ni lične živote. Za Malim Rendžerom juri Klareta, a za Markom Beti, za Mikijem Suzi, ali u principu ovi junaci nemaju lične ili emocionalne probleme. Oni nemaju porodicu, kao ni čitavu lepezu moralnih dilema koji su karakteristični za društvene, prijateljske i porodične odnose. NJihovi bliski prijatelji su, kao i oni – uvek spremni da se žrtvuju za pravdu i opšte dobro ne pitajući za cenu. Ken takođe nema porodice. Međutim, problem koji on ima s tom činjenicom upadljivo provejava kroz ceo serijal.
Pored ove spremnosti na žrtvovanje, Bonelijevi junaci uvek znaju šta treba da urade. Oni ni u jednom trenutku nemaju dilemu oko toga koji je postupak ispravan ili ko je negativac kojeg treba privesti pravdi. Za Ken Parkera ovo pitanje nije tako jednostavno. On se često dvoumi oko toga šta je ispravno a šta pogrešno, a sam često greši – u jednoj epizodi optužuje pogrešnog „negativca“. (LMS-502)
„Sposobnost“ da greši je Kena skupo koštala slobode. Za razliku od tipičnih Bonelijevih junaka, koji su uvek na pravoj strani zakona, Ken na sredini serijala čini grešku koja se nekom od tipičnih Bonelijevih junaka nikada ne bi desila – ubio je na uličnim demonstracijama u Bostonu nevinog čoveka (LMS-784). Ovaj momenat ključno determiniše ostatak serijala u kome lovci na glave progone Kena. Ken završava u zatvoru u kome provodi više od 20 godina.
Pored ličnih karakteristika glavnog junaka, najvažnija promena koja je došla sa Kenom Parkerom je smeštanje u vremenski, društveni, kulturni, politički i ekonomski kontekst, koji ostavljaju posledice po radnju skoro svake epizode. Tačno se zna vreme kada se radnja dešava (serijal započinje 28.12.1868, a završava Kenovom smrću 1908. godine), kao i precizniji politički kontekst (pokušaj američkih belaca da potpuno istrebe Indijance ili ih potisnu u rezervate). Poznat je i ekonomski kontekst (industrijska revolucija, borba za radnička prava), ali takođe i kulturni (Ken postaje pasionirani ljubitelj čitanja lepe literature 19. veka). Ovakvo precizno kontekstualno smeštanje je jednostavno nezamislivo u prvih nekoliko decenija Zagora, Teksa, Malog Rendžera ili Velikog Bleka. Otprilike je poznato vreme u kojoj se radnja dešava (negde u 18. i 19. veku), ali ne znamo ništa o političkom, ekonomskom, a kamoli kulturnom kontekstu u kome se nalaze ovi strip junaci.
Ovo se u Bonelijevim stripovima radikalno menja sa pojavom Martija Misterije (1982) i Dilana Doga (1987). Marti Misterija je avanturista, ali pre svega naučnik (čiji je lik napravljen po uzoru na lik Indijane DŽonsa). Avantura iz skoro svake epizode smeštena je u naučni i kulturni kontekst. Saznajemo mnogo o mestima u koje Marti putuje, kao i o naučnim otkrićima koja često predstavljaju osnovu zapleta. (U prvom delu serijala Marti se bori sa tajanstvenim LJudima u crnom koji pokušavaju da sakriju činjenicu da je pre nastanka čoveka na Zemlji živela savršenija civilizacija.) Književnost nije ništa manje zastupljena. Recimo, u epizodi Kuća na granici sveta (VLMS-5), pun obim uživanja čitanja postiže se tek ako ste upoznati sa književnim opusom Hauarda Lavkrafta, čije su kratke priče Pickman’s Model (1926) i At the Mountain of Madness (1931) poslužile kao osnove za ovu epizodu.
Smeštanje u kulturni kontekst uzima pun zamah kod Dilana Doga. Iako ovaj strip junak crpi svoju inspiraciju iz savremene društvene obuzetosti sopstvenom strahovima (Dilanovo zvanično zanimanje je „istraživač noćnih mora“), skoro svaka epizoda oslanja se na savremeni film, pozorište, nauku, rok-muziku, ali i različita društvena, ekonomska, politička i filozofska pitanja. U epizodi Mater morbi (DDVČ-71) Dilan se bori protiv savremene birokratije i bolesti. U epizodi Gavranova presuda (DDVČ-102), nepoznata osoba kidnapuje Dilana i testira da li je Dilan i u životnim situacijama koje podrazumevaju teške životne izbore spreman da se drži svojih visokih moralnih načela. Ovakve životne dileme i preispitivanja su apsolutno nezamislivi u prve tri-četiri decenije bonelijevskog stripa. Možete li da zamislite ranog Teksa kako tokom cele epizode preispituje visoke moralne standarde dok juri za nitkovima? Ili Zagora koji razmišlja o bolesti i njenoj uticaju na društvo?
Marti i Dilan su na strip pozornicu već nastupili kao likovi drugačiji od junaka koje Boneli izbacio na tržište posle Drugog svetskog rata. Ali Zagor i Teks su se takođe promenili. Kako likovno, tako i kontekstualno. Uzmite za primer Teksovu epizodu Patagonija (2009), koja se danas smatra kao ključna za redefinisanje savremene faze serijala. Crtež potpuno odudara od beskrajnih sterilnih kaiševa prvih nekoliko decenija. Svaki kadar priča posebnu priču. U crtežu se oseća napetost, emocija, uzbuđenje, drama (čak i kod sporednih likova), koji nisu mogli da se ranije prepoznaju u ovom stripu. Kako ne bi. Paskale Frisenda, autor te epizode, počeo je početkom devedesetih svoju crtačku karijeru kod Iva Milaca, autora Ken Parkera! Epizoda opisuje događaj (ratna bitka) koji se zaista desio, uključujući i likove koji su zaista postojali. Slično epizodi Kena Parkera General u paklu u kojoj se opisuje bitka kod Litl Big Horna 1876. god. (LMS-555)
Zagor, koji je tokom osamdesetih i devedesetih prošao kroz teška vremena, takođe je počeo da se menja. Istorijski kontekst je sada sve prisutniji, kao i kulturni. U epizodi Specijalni agent (1996) pojavljuje se Edgar Alan Po, američki horor-pisac iz prve polovine 19. veka, u liku agenta Gavrana (ptica gavran je čest lik Poovih priča) kao agent podzemne baze „Drugde“. Po se ponovo pojavljuje lično, ali i kao književna inspiracija za epizodu Monstrum iz Filadelfije (VČZ-138) u kojoj jedna njegova priča služi kao osnova epizode. E. A. Po se po treći put pojavljuje u Zagoru u najnovijoj epizodi koja je upravo izašla u Italiji, a koju je nacrtao naš Bane Kerac. Sama povezanost Zagora sa bazom „Drugde“ (još jedan Bonelijev kulturno i društveno kontekstualnizovan serijal, koji se u Srbiji po prvi put pojavio tek u leto 2018. god) u kome se pojavljuju američki predsednici, Š. Holms, M. Tven, H. Hudini, A. Ajnštajn itd. pokazuje koliko se Zagor izmenio od 1961. godine, kada je objavljena prva epizoda.
Bonelijevski italijanski strip pokazao je veliku vitalnost. Sposobnost transformacije mu je – posle sedamdeset godina od prve epizode Teksa Vilera – omogućilo dalje prisustvo na strip sceni. Dokle bude tako, sa zanimanjem će nastaviti da ga čitaju kako stariji, tako i mlađi čitaoci.
Autor je profesor Fakulteta političkih nauka
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Pulski filmski festival odložen za septembar
„Komandant Mark i Kit Teler se više ne crtaju, ali oni nikada nisu ni izlazili za Bonelija…“ A za koga su izlazili? Ista kuća, samo starog naziva. „Poslednje epizode ovih stripova izgledale su isto kao i prve“. A što je tokom 25 godina izlaženja Kit od deteta izrastao u čoveka i napustio rendžere? I što su ga u zreloj fazi crtali stvaraoci Dilana Doga i Martija Misterije? Hoćemo li da dodamo da, prema ovom tvom tekstu, Mister No nikad nije ni postojao? Mršav rad, profesore, ali samo nek’ se piše.
Tacno tako. Dodacemo jos i da je Ken Parker prilicno slobodno interpretiran ovde.. Osim toga, nema li mnogo logike porediti ga sa komandantom Markom, Zagorom ili Mikijem.. ali da, sasvim tanko.. zali boze vremenaza citanje a kamoli za komentar
Da, vrlo tanko. Zapravo, radi se o jednom prilično ličnom i subjektivnom stavu. Ja lično sam najviše na svetu mrzeo kad shvatim da Zagor nema kraj a da je sledeći broj Mark ili Teks, bila je najava na zadnjoj korici na svakom stripu 🙂
Da ne pričam o tome da, iako sam obožavao Martija, tu saznajemo samo o teorijama zavere i pseudonauci. Indijana je za njega Leonardo da Vinči. Ne znam kako autor misli da saznajemo mnogo o mestima na koje Marti putuje. Koja mesta? Atlantida, Mu, selo neandertalaca? 🙂
Ma nije problem ni to, obišao je Marti ceo svet i pokrio sve teme, nego otkud to da je njegov lik radjen prema Indijani Džonsu, kad je Marti (pod drugim imenom) postojao jos 70-ih, a Indi snimljen 1981-2?
ispravka za krupnu gresku,Ken Parker nije ubio nevinog coveka u liku policajca,vec policajca koji je poceo da ubija civile i mirne demonstrante.i jos nesto mnoge epizode Malog RENDZERA su bile vrlo zrele i nosile su jaku poruku i emotivan naboj npr,SUME UMIRU,ili ZMIJE GAMIZU ILI TELESKOPULOS.cak mnoge epizode Bleka su bile bas dobre i reALNEBnpr SARATOGA
Slazem se sa prethodnim komentarima, tanko i povrsno jer se mora u politickom kontekstu pomenuti i najveci Bonellijev borac protiv nepravde Mister No. Pilot altruista iz Manausa, rodom iz New Yorka, borac protiv krupnog kapitala, latifundista i svojih pohlepnih zemljaka iz CIA-e i The United Fruit Company koji su sinonim za banana republike u kojima i mi, nazalost, zivimo iako nisu u Juznoj Americi, sto autor, ako je stvarno profesor Fakulteta politickih nauka moze jedino hotimicno i maliciozno prevideti ili pripada ignorantskoj generaciji mladih neoliberalnih lavova koji te iste stripove nisu ni citali ili ih pak nisu razumeli. Jugosloveni su imali svoje moralne uzore u Mister No-u i drugim strip junacima, te se treba puno vise posvetiti temi jer smo svi odrastali uz njih i na neki nacin njihovi smo duznici, koji su ih puno puta izneverili.
Tačno tako. I ako je kod nas bila komunistička diktatura, s druge strane imali smo taj zapadnjački mentalitet obožavanja pravednog junaka, najčešće iz western okoliša..
I ako ne poznajem profesorov rad, cenim da je u pravu neko gore da miriše dosta na površni neoliberalizam, a prekusor toga kod nas je titoizam..
Ovi stripovi stare generacije tj junaci naročito Zagor, Mister No, su naprotiv imali najdublje psihološke osobine ličnosti, pozitivne pre svega, a ideološki su predstavljali klasičnog mačo tradicionalnog junaka, sa svim manama i vrlinama prirodnog čoveka i zato su i tako prijali nama iz generacija 60’70’ a možda ponekom iz 80′.
Toga danas više nema, uvedena je kontrolisana rodna korektnost u scenarijama šatro takva su vremena, naprotiv takva vremena su upravo teškom propagandom napravili scenariji novih filmova, serija a izgleda i stripova.
Tu novu neprirodnu kulturu napravili su putem propagande u filmovima i serijama lobiji iz Amerike, iz Holivuda pre svega, u sadejstvu sa mogulima iz potrošačke industrije kojima je u imteresu da ima što manje razlike medju polovima u potrošačkom telu.
Ponosan sam što sam prvi o tome pisao na srpskom netu još početkom 2000. a verovatno i jedan od prvih provalio šta se dešava. Danas vidim dosta vas uvidja šta se desilo..dodupe još vas je premalo a ovi ispranih mozgova, naročito mladje geeracije su ogromna većina.
Definitivno sam sam se razočarao pre koju godinu kad sam video da je i Alan Ford, koji je amalgam realnosti i tvori najčišću esenciju muškog way of life, uništen na ovaj način.
Smesno.Pravi ljubitelji stripa znaju da je najveci junak bio Blek a kasnije Mister No,a da je Zagor bio tek simpaticni glupan kojem je citanost vise donosio Ciko Kaetano …i da su tek sad zbog neke hronologije objavljivanja skuplji primerci Zagora od drugih a ne zato sto je to „Boneli“:kamoli neki Ken Parker i skupina!
Nisam odavno čitao nove serije, pročitam ponekad Zagora iz vlastite biblioteke, ali se duboko nadam da i tu nije prodrla feministička rodna korektnost, odnosno naturanje ženskih likova u muškim životnim ulogama, da bi se zadovoljili kompleksi niže vrednosti, a sve na račun realnosti i ometanja užitka nas normalnih i prirodnih.
Koliko znam ovo svetogrdje je uradjeno sa Alan Fordom što naprosto nezamislivo i najveća izdaja Bunkera.