Nikolaj Velimirović – lukavi besednik

U inostransvu se povremeno i presvlačio, da bi mogao zalaziti na mesta gde bi čudnovato delovala njegova istočnjačka crnina. Kao čovek normalnog sastava, velikih telesnih moći, koje su bile još pojačane onim stepenom-dva temperature koji odlikuju grudobolne, on je bio pristupačan svima gresima. Želeo je da izgleda svetac, ali ne i da to bude. Kao čovek – duhovnik, mislio je da može biti istovremeno verski propovednik, crkveni reformator i narodni, možda i državni vođa. Zar Rišelje i Mazaren, Talejran i Sijejes nisu bili duhovna lica? U najgorem slučaju bi se zadovoljio izvesnim raspućinskim uticajem. Primio bi se i za patrijarha, s tim da dobije ovlašćenja koja nije imao niko posle Svetgoga Save.

Počeo je kao seoski učitelj, što je sasvim zadovoljavalo njegovu majku iz valjevskog Lelića – mada je bila vrlo umna žena, možda baš zato. Njen Nikola je, međutim, uvideo da naš narod još razlikuje odelo od dela, da poštuje sveštenika i onda kad to ne zaslužuje glava ispod one kape koju je tako visoko podigao Prota Mateja, iz susedne Brankovine. Zbog svoje inteligencije, Nikolaj se mogao povesti za istim Matejom, koji je proslavio i valjevsku nahiju i pleme Nenadovića, i ceo sveštenički stalež. Još više ga je morao uznemiravati Njegoš, tah duhovni pastir koji je još kako umeo da vlada kao svetovni knez, pa da se u velikom svetu tako i ponaša. Ne mogu da verujem da je u kaluđere otišao bez neke velike računice. Ceo njegov život svedoči da to seljače nije bilo iracionalno, da ga je uvek vodio razum, prozračan kao bistrica.

Bio sam pročitao Besede pod gorom i Skrelićev prikaz u S.K. Glasniku kad je obznanjeno da će arhimandrit Nikolaj propovedati u Sabornoj crkvi, na Vidovdan 1913. Na visokoj predikaonici, obavijen opalim i mirisnim velom dima od tamjana, bez ikakve hartije pred sobom, vran kao gavran, sa prijatnim i vešto upravljenim baritonom, držao je i sigurno vodio svoje slušaoce. Kao umetnik, ne kao hrišćanski fanatik. Rečitost je zvučala nešto tuđinski, zapadnjački, svakako ne slovenski ni pravoslavno. Bilo je u toj besedi suviše zvukova i boja, premalo vere i unutrašnje vatre, ali rečitost prava, velika, raskošna i skladna. Takve kod nas nije bilo, bar ne u Srbiji, koja sjajno priča, ali slabo besedi. Nije Nikolaj ni deklamovao kao kakav Srbin iz Preka, Hrvat iz Like ili Dalmatinac. On je govorio, menjao visinu tona, šarao kvalitete u sadržini. Na mahove se spuštao do srbijanske prisnosti, približavao se vulgarnosti, ali je nije doticao. Samo za časak, a onda se opet vinuo u visinu, do vrha kosovske tragedije.

Više nego duhovnik, Nikolaj je bio prvo nacionalist, i to srpski, zatim političar, i to srbijanski. Vera i crkva su mu služile samo kao sredstvo. Da nije bio kaluđer, imao bi uspeha na izborima. Žene bi ga delatno pomagale i pre no što su imale pravo glasanja. Za vreme Prvog rata, uspevao je da obrlaćuje Engleskinje i Engleze, i to na njihovom jeziku. Besedio je po hramovima, skoro uvek van religije: o Dušanu i Lazaru, o Kosovu i Prvom ustanku, o Karađorđu i Albanskoj Golgoti.

Izbliza sam vladiku Nikolaja video tek 1919, kad je iz Pariza odlazio u Ameriku, – to “razbijeno ogledalo”. To nije svako umeo da kaže: reč puna smisla, slika živa i lepa. U Novom Svetu je takođe zanosio slušaoce i slušateljke, ali više naše iseljenike nego same Amerikance. Treći put sam ga video, opet neposredno, 1925, u Ohridu, gde je kraljevao. To je uostalom bio prvi i jedini naš razgovor. Vladika u eparhiji siromašnoj, ali u najvećoj meri hrišćanskoj, u svetilištu kome nema ravna na Balkanu, možda ni u Sredozemlju, bar u našem balkanskom. Žene su ga i ovde prihvatile. Preko njih je držao i ljude. Od svih Srba koji su nešto pokušali na Jugu, on je jedini nešto uhvato: svima je u rukama ostala samo pena, od 1912. do 1941, pa i kasnije. To što je Nikolaj dobio nije bilo mnogo ni trajno, ali drugi nisu stekli ni toliko. Sve što je ko zagrabio izmicalo se kao pesak ili voda.

Trebalo ga je videti u Žiči, na prestolu Svetog Save. Tu je morao biti u svom najvećem sjaju. Ni ta najveća eparhija nije mu bila dovoljna. On je iz Žiče pružao ruke daleko šire. Pokušao je da vodi “bogomoljce”, naše lažne duhoborce. Sama Srbija nije ni mrvu bogomoljska ali je Nikolaj ipak stvorio nešto slično verskom pokretu u jednom vremenu kad se približavala nacionalna drama, kad su ljudi bili izgubili veru i u generale i u političare. U Vojvodini bi napravio neuporedivo više, ali ni Novi Sad ni Vršac nisu imali istorijski prestiž sedmovrate Žiče. Da je stvorio verski pokret, bio bi isključen iz crkve zbog jeresi, koju je stalno dodirivao. Nije međutim bilo opasnosti da sa nazarenima zaglavi kakvu ćeliju u Petrovaradinskoj tvrđavi: to ne bi odgovaralo njegovoj ljubavi prema slastima života. Ako je težio da bude patrijath, to je isto toliko bilo da stvori srpsko-pravoslavni i svetosavski klerikalizam koliko da sebe oslobodi palanačke usamljenosti i suviše tesnog nadzora polupismenih kaluđera. Nije uspeo da postane patrijarh. Varnava i Gavrilo su bili manji veštaci od njega, ali su bili veći hajduci. Njih su se, osim toga, političari manje bojali, a vladike su ih manje mrzeli.

Nikolajeva knjiga o Svečoveku je bolja i dublja od Beseda, originalnija od Pastirskih pisama i njegovih Života svetaca. Ona vernije prikazuje njega samog, s tim da se naslov ne čita kao “sve čovek” – pojam kome naš svet odaje najveću pohvalu – nego kao sve – bi – rad. Kao svi naši ljudi iz prvog pismenog i školovanog naraštaja, Nikolaj je hteo sve, i sve za ovog života, i što pre. Bio je suviše inteligentan da bi očekivao nešto posle smrti. Ranije sam pomišljao da je možda tuberkulozan, pa mu se i sa toga razloga žurilo. Posle sam saznao da je tako i bilo. Svega željan već kao seljački sin, zatim kao seoski učitelj koji je jednom užagrio oči pred velikim svetom u Evropi, ovde je posle pružao ruke i širio prste u nezasitoj pohlepi za lepotama ovoga, jedinog sveta. Ameriku kao da je manje mario, ali Evropa, Evropa…

Svojoj zaostaloj okolini se svetio prezirom, cinizmom i duhovitošću – prema tome šta je ko zasluživao. Inatio se sa sveštenicima koji su podsecali brade, kose i brkove, pa je pred njima namerno vukao svoje bujne vlasi: “Rasti, brado, rasti! Ti si moja dika, moj ponos, odlika moga zvanja!” – Nije udaljio popa Rusa koji se opijao, jer je i sam voleo župsko crno, u njemu tražio umirenje, pa i nadahnuće uoči svojih beseda. Seljake koji su došli da tuže paroha pijanicu pitao je: šta pije, ko mu daje, i jesu li pokušali da mu daju mleko. – Pokvarenog i glupog kaluđera Jovu iz manastira kod Ovčara – Kablara, koji je lagao da mu se na san javlja Bogorodica i upućuje ga da od vladike traži bolji manastir, presreo je hitro: “Čudna stvar, oče Jovo, i meni se javila Bogorodica: da ništa ne verujem ocu Jovi kad dođe da traži nešto u njeno ime.” – Na saborima bogomoljaca, on bi stao nasred gomile naslonjen na svoju pataricu, i slušao snove bradatih seljaka i izboranih seljanki. To je revoltiralo sveštenika i katihetu Savu Bankovića, pa je molio Nikolajevog školskog druga, mitropolita Josifa – velikog hajduka, komitu i lukavog Užičanina – da ne dopusti “manutpima da ga lažu”. Josif je takođe gledao prizor: Nikolaj okružen bogomoljcima, namršten, gunđao je u jabuku svoje patarice, ali je bio miran. “Ništa se ne boj, oče Savo! Ne lažu oni Nikolu, on laže njih!” Isti mitropolit je, odmah posle oslobođenja, zamenio otustnog patrijaraha Gavrila, pa je izdao i jednu poslanicu nepovoljnu za novu vlast. Omladinci su došli pred Patrijaršiju i vikali: “Dole Josif! Dole Josif!” Stari se nije dao zbuniti, već je sa balkona rukom zamolio mlade da ga čuju. “Nemojte tako deco! Ne napadajte to sveto ime. Uostalom, kome Josifu vičete dole? Josifu Vasirionoviču, Josifu Brozu ili meni?” Demonstranti su se brzo razišli.

Kad je reč o anegdotama, najlepša je priča o tome kako se za vreme jednog Nikolajevog predavanja u Americi odjednom ugasila svetlost. Mrak je vladao desetak minuta. Nikolaj je mirno ćutao, a publika je počela da protestvuje. Kad se dvorana ponovo osvetlila, progovorila je “valjevska podvala”: “Eto, braćo, eto, sestre, Amerikanci! Vama je bilo teško da ostanete u mraku deset minuta, a kako je tek mome narodu koji cvili u bedi i u mraku već deset godina! Sad shvatate zašto vas molim da nam pohrlite u pomoć.” Ne bi bilo čudno ako bi naš vladika namerno udesio da dođe do gašenja svetlosti, – da se u isto vreme naruga i modernoj tehnici i američkoj politici. Još više svedoči o njegovoj duhovitosti ako je sam vešto iskoristio jedan slučaj koji je preko Okeana ređi nego s ove strane Gvozdene zavese. Pre odlaska u Ameriku, još u manastiru Vojilovici, gde su bili internirani patrijarh i vladike, vrlo lepo se snašao i pred nemačkim oficirima. Odmah posle okupacije Jugoslavije, Nemci su zapitkivali srpske sveštenike – znajući da su oni uvek bili i političari – ko će pobediti u ovom ratu. Patrijarh je ćutao, vladike su sklanjale glave, izgovarajući se da ne znaju nemački. Morao je da progovori Nikolaj. “U ovom ratu će pobediti ona sila koja bude u prijateljstvu sa srpskim narodom. Naš narod je mali po broju, ali veliki po svojoj istoriji i po svojoj moralnoj snazi. Trudite se, gospodo, da budete dobri prema tom narodu, da vam on bude sklon, pa ćete vi pobediti.” Pre toga, već u bitoljskoj bogosloviji, drugi kaluđer, mladi Vasilije je na isto pitanje dao Nemcima drukčiji odgovor: “Ne znam ko će pobediti, ali znam da rat ne može dobiti vojska koja pljačka dućane i kuće.” Nemački starešina se mašio revolvera, ali se setio da je dao časnu oficirsku reč da se srpskom duhovniku neće ništa rđavo desiti ako iskreno kaže svoje mišljenje.

Nikolaj Velimirović ostaje zagonetan. Nije još razjašnjeno zašto se tako darovit mlad čovek opredelio za kaluđerski poziv u jednom narodu koji je pozdravio Dositeja na početku, Njegoša sredinom, Vasu Pelagića pri kraju XIX veka – mislioce koji su navukli rizu, ali se u njoj nisu lagodno osećali. Nikolaj je već bio učitelj, spasavao se siromaštva, pa se ipak zakaluđerio. Zašto? Je li Srbe suviše potcenio, ili je sebe suviše precenio, kad je mislio da nas može vratiti u srednji vek? Ili je našao da će se na predikaonici izbeći one kamenice koje se namenjuju političarima kad kazuju popu pop, a bobu bob. U tom slučaju je postupio dovoljno vispreno da se mogao smejati svima koji su se baktali, – ničim nezaklonjeni, – raznim akcijama, kulturnim, socijalnim i političko-moralnim, putovali o svom ruhu i kruhu, i napadaču okretali još neošamareni obraz.

Nikolaj je, u besedama i u pastirskim pismima, mogao da napada, da udara moćnike, a zahvalna pastva, pa i sami velikaši, su pogibali glave uvereni da primaju božji blagoslov ili bar oproštaj grehova. Zato je dr Nikolaj Velimirović prošao bolje nego njegovi savremenici, stariji i mlađi koji su bez vizira i bez mantije zaštitnice isterivali neku pravdu i tražili, sami ili udruženi, nove pravce i pokušavali da izgrađuju nove ljude.

Međuratni profesor, političar i jedan od prvih „Titovih disidenata“ Dragoljub Jovanović sedamdesetih godina prošlog veka u “samizdatu” i ograničenom tiražu, ne štampane, već kucano na mašini izdao je knjigu pod nazivom“Medaljoni” . O njima sam kaže da su “dosta autobiografski – zato što su pravljeni u doba kad nisam imao nameru da pišem memoare. Do pravih memoara je došlo, u obliku Političkih uspomena, kasnije, na poticaj istoričara iz saveznog Instituta društvenih nauka i savremene istorije. “

“Od 400 Medaljona, koliko je svega urađeno, ovde objavljujem 56, izbor iz sve tri knjiga”,piše Jovanović u predgovoru ove raritetne knjiga iz koje donosimo jednan od ređe citiranih portreta kontroverznog vladike Nikolaja Velimirovića.