Od Jankove klisure do „šeher“ Kuršumlije

Dugo su se mučili koga, od onostranih Arnauta, ili bolje reći poturica, da pozovu. Izbori su padali na razna lica i ovima je nalaženo toliko mana da su odmah propadala. Izbor ostade, po predlogu prebolne, a valjane gđe carinikove žene, na nekom starom čiča Sumberu, iz prvog prekograničnog sela Đetinje. Njega još te noći pozovu i on pre zore, bez putnih isprava i pasoša, dođe. Pogodba se svrši za 80 turskih groševa do Prištine za vođenje. Naš čiča Sumber beše pravi stari, kako u tipu, tako i po naravi i u svemu, Srbin. Beše to starac od svojih 85 godina, duge bele brade i brkova, rumen kao ružica, zdrav kao jelen, a lak kao srndać.

* * *

Kao da je samim okolnostima išlo na ruku da se još u našoj strani počnemo navikavati ne nečistoću i gadost u prenoćištima. Na Jankovoj klisuri ništa više nema do jedno staro drveno zdanje, jedna stražara drvena i mehana po planu, no tako vlažna i nečista, da ju je trebalo od odavno srušiti. Zbog oskudice u kućama, četiri sobe njene zauzimaju kancelarije i stan carinkov, no zbog plesni i vlage, od koje akta buđaju, jedva će se i koja duša moći ovde dve do tri godine održati. Sirota dobra gđa carinikova žena uvijaše se i previjaše u teškim i strašnim bolovima, dolazećim od vlage i plesni. Ona beše prava mučenica ovog nesretnog državnog zdanja, koje bi trebalo još ovog leta srušiti da svet ne propada i da se ne utamanjuje. Nama odrediše jednu sobu koja je sva zelena od plesni i vlage, kao gušter, i mi celu noć ne bijasmo ni budni ni u snu. Samo znamo da su nam doboši bubnjali u glavi. Celu noć iščekivasmo zoru kao ozebao sunce. Napolju se nije moglo sedeti pošto neprestano padaše kiša, a ovde su noći užasno studene i bez kiše. Što zbog ugovora o vođenju i čekanju vodiča, a što zbog običaja i potrebe da se rano, pre zore, ne otvara kapija, morali smo čekati te pođosmo kasnije no što smo hteli.

* * *

Ko nije nigde putovao, ko nikad nije ostavljao nemali pragić svog doma u kom je rođen, no prag svoje zemlji i domovine, ko se nikada nije rastavljao sa svim vezama kojima se vezuje za sve svoje po bližoj i daljoj krvi i srodstvu, ko se nikada nije opraštao sa svim predmetima koji ga okružuju, naposletku, ko nije takoreći obamirao, pa oživljavao, taj ne zna i ne može znati osećaje ovog časa i trenutka, a naročito predstavivši zemlju u koju ide, pa još njena najopasnija mesta – Kuršumliju itd. Šta smo tada mislili i osećali i sami ne znamo, niti bismo mogli sad kazati. Znamo samo to da skoro ništa nismo ni mislili ni osećali, no smo se bili celi udrvili takoreći. Celi smo se sastajali iz samih borbi, iz borbi videti što više, pregledati, opisati itd. i borbi koje nam svakog časa izlažahu pred oči u svima svojim strašilima. Straha nismo imali, no smo imali odvratnosti, ukočenosti i drvenosti. Ovim putem živa poštena duša, van razbojničke, niti je kažu išla, niti će ikada ići, ne samo iz naše Kneževine, no ni iz drugih zemalja. Svu noć dragu stuštila se bila strašno gusta i studena kiša da je ujutru sve živo drhtalo. Po opštem savetu, naš zimski kaput morali smo ostaviti da se ne bi ko na nj polakomio, te smo bez njega, takođe, i sami drhtali. Jarko sunašce čas je iskakalo iz ogromnih vlažnih i studenih čeljusti crno-tustih oblaka, čas je opet propadalo i nestajalo. Ovostrana zvanična lica, preko svog običaja, valjda zbog vlage, nisu dolazila da na srpskim kapijama lupaju.

Dugo su se oba naša valjana činovnika muvala dok i muva čiča Sumber ne rastera, opomenuvši ih da idu da obiđu svoje komšije i da vide što ih to danas, preko svakidašnjeg običaja, nema. Tako i bi – g. carinik, g. nadzornik, starešina sa još jednim momkom, čiča Sumber, mi i naš drug sa našim konjima krenemo našoj nedalekoj granici.

Bože moj, ovaka mala i ništavna ograda, koju može valjan momak preskočiti, ima takvu čarobnu silu u sebi da je strašilo svega plemenitog i dobrog i utamanilac svega čovečanskog i božanstvenog na ovoj zemlji! Naš je drug bio sav prebledeo kao modar od straha, zvanična lica neprestano su se dogovarala kako će i šta će govoriti itd., a nas su bile obuzele strašne i odvratne misli, te je tako ceo naš karavan izgledao, valjda, žalostan i smešan.

* * *

Dok smo se ovako hrabrili, dogovarali, skakali, itd., sa jedne stene na drugu kao pravi pakleni sin jedna visoka ljudeskera, crna kao ugljen što se odela tiče, a što se lica i prinadležnosti ovoga tiče – plava, grohotaše se divljim, podsmehljivim smehom, pitajući najbezobraznije: „Kako si more đumrugdžibaša, nadziratbaša?“ Samo starešinu i njegova druga mimoiđe pokazujući se prvome odveć učtivo i lukavo, a prečeći se na njegovo oružje, drugog preziraše i ne udostojavaše ga ni svog pogleda, a kamoli govora. Međutim, lako se primetilo kako su mu igrale usne pri pogledima na oružje starešine i njegova momka. Naša mu se gospoda odazvaše što može bolje i učtivije biti, valjda kao nikada do sada, a na zahtevanje njegovo dadoše mu više, no što je iskao, duvana. On nas iz ovog klanca, ili upravo prave klisure, dovede, zvanično, do karaule turske.

* * *

Stražar nas uvede u ovu i to njen donji sprat, sav strašno nečist i sa đubretom, bez preteranosti, do pojasa čovečijeg, ako ne i više. Tu ti ništa drugo i nema do đubreta raznovrsnog, a naročito ostataka i tragova od raznih dronjaka, iskvarenog oružja, obuće, kostiju svih životinja koje muhamedanci jedu itd. Čim smo ušli na donji sprat ove stražare, odozgo se začulo, najpre zvanično od dvojice carinika i pisara, pa i od ostalih do 14 glasova, ožeđeldija – dobrodošlica – našem cariniku i nadzorniku. Na gornjem spratu svi su se bili skupili oko vatre kao gavranovi i orlušine oko kakve strvine. Tu ti se mogao videti tip čisti srpski u poturice Srba, a sada takozvanog Anrautina; tip, smesa srpskog i osmanskog, škipskog i osmanskog, škipskog i srpskog, osmanskog i ciganskog itd. Jednom rečju, tu je unekoliko bilo predstavnika sviju narodnosti, koje kao gladni vuci nagrnuše na ovu pravu i čistu srpsku zemlju.

Čim smo posedali, osule su se kafe po starešinstvu, a od strane naših pratilaca, opet duvan itd. Istina da su počastvovali i našeg starešinu, ali preko volje i tek onako, pokazujući javno mržnju i odvratnost prema naoružanom Srbinu koji bi trebalo, po mišljenju ove gospode, da je samo čista raja i sluga. U dugom, punom svakojakih laža i izmišljotina, govoru došlo se bilo i na samu stvar radi koje se menjao govor – čas srpski, čas turski, a čas opet arnautski. Nerado su nas svi pogledali i to sve neradije što su se naš g. carinik i g. nadzornik, takoreći, spoticali u govoru kao da smo čas jednome rod, drugome svojta itd. i kao da čas idemo u rod u Prištinu, čas kao u domovinu itd.

Jedan carinik, dugačka ljudeskera, tela bosanskog, a oblika srpsko-osmanskog, skoči i sleti dole te, sa najvećom vatrom i surovošću, ne gledajući na tolika pogranična prijateljstva, pregleda sve na našim konjima, u samarima i svuda, pa i našeg vodiča pregleda do gola tela. Mrko ga je gledao naš pandur sa karaule, tek po katkad pustivši mu u govoru po koju muhu.

Siromah stari i dobri naš g. više puta sleteše dole i turski ga blažiše, ali sve uzalud. Stvar je došla i do nas i ne gledajući na sve preporuke, prijateljstva naših činovnika i ostalo, umalo i nas same ne pregledaše. Ovome se jako odupirao g. carinik, koji beše vatren i nagao, i g. nadzornik, koji beše pravi Osmanlija u ponašanju i naravi, a i govoraše turski bolje od svih ovih poturica Srba, zašto mu svi odveć i zavideše, a naročito carinik.

* * *

Posle duge muke, jedva se oprostismo bede i nevolje te nas ne pregledaše i to ne blagodareći našoj ovoj gospodi, no bolnom starešini turskom, koji napomenu da je poginuo knez Mihailo, a to će reći opasnosti nema od Kneževine! Pošto se i to svrši, beše duga muka oko naplaćivanja carine za konje i stvari našeg druga i momka. Carinik turski sletaše neprestano i ispitivaše našeg saputnika: otkuda, zašto, kuda, zbog čega idemo, kome ćemo itd. U ovome mu neprestano smeštaše naš g. nadzornik, koji takođe i sam neprestano sletaše. Ljutit što ništa nije doznao, a nije ni imao šta doznati, jer bejasmo prosti putnici, mučiše se oko naplaćivanja carine.

Tražiše po svojim beležnicama određenu naplatu, a to će reći hteo je ovu zabašuriti, pa više naplatiti. Naš g. carinik poznavaše tursku taksu prekrasno i neprestano ga upućivaše na njegove listine od beležnice, koje jasno turski poturica čitaše. U ovome vide i naš carinik da nije naplatio carinu na neku srmu našeg momka, te ti on i tu naplati. Ovo je imao i dobre i zle strane. Zle što se naše kese tiče, a dobre što se poturica sasvim umiri kad vide da i naš carinik naplati carinu. Dođe red i na naš pasoš i službenik – jedno Srpče od svojih 17-18 god. iz Niša – ne htede dugo da nam izda turski pasoš upućujući nas da idemo preko Niša, kud ostali svet prolazi itd., navodeći da ovuda niko, sem hajduka, Arnauta ne prolazi, a da naročito iz Kneževine, do danas, ovim putem nikad i niko nije prošao.

Ovde se sad najviše stvar zamrsi, ali nastojanjem pomenuta naša dva gospodina, a naročito g. carinika, koji već sasvim u vatru dođe, pođe posao. Naš Srbin reče da on sve vidi i zna sve, iako nije znao ama baš ništa, samo za ljubav komšiluka propušta nas ovude itd. kao da ovaj put nije za poštene putnike, no za razbojnike i hajduke. Smešno je stvar navoditi kako se pod vidom šale zbilja preti. Da nas carinik ne reče turskom službeniku: „Kad priđeš k nama, udariću ti 100 pesnica“, ne bi bila ništa i mi bismo se morali vratiti, te čak na Niš udariti.

* * *

Od naše granice do Kosova idu tri puta i to dva konjička, a vrlo lako bi mogli biti i kolski samo malo da se poprave i treći kolski za Kuršumliju. Prođe već i dva časa noći, a mi se, spuštajući se takoreći sunavratke niz ogranke Lepenice, u provaliju pod njom, Samokovom, Kršumom i Dobnom, pod kojima je Kuršumlija, pregazismo Banjsku, te opet uz krš i liticu takoreći, jedva dokobeljasmo, jadni i umorni, u daleko čuvenu Kuršumliju.

Mi je zovemo varošicom, ili bolje palančicom, a ovdašnji stanovnici „šeherom“ i ne bi je menjali za Niš i Nišku tvrđavu, tako kažu. Nije šala, velika varoš Kuršumlija ima, kažu, svojih oko 2000 i nešto domova, 3-4 gotovo porušene džamije, od kojih se u dve klanja i moli svecu Muhamedu, tragove razvalina srpskih crkava i manastira na Kršumu planini, koja se ranije zvala drugačije, tragove razvalina nekog srpskog grada itd. Kako se u starini ova planina zvala, ne zna se, neki nagađaju da se tobož zvala Toplica, drugi Rasina, a neki čak i Banja, ali je sve to samo „živ mi Todor, da se čini govor“. Poturice bi znale, no neće nipošto ni reči da kažu. Od pomenutih 2000 i nešto kuća, ako ih odista ovoliko ima, samo je 150 arnautskih, 50 turskih cigana, a preko 800 poturica ili Srba Muhamedove vere. No kao najvažnije je to što se ovde nalazi samo jedan jedini handžija ili krčmar, Srbin iz Prištine, neki Aksentije i taj jedini drži pod kiriju krčmu, a bolje reći urvinu tursku. Što neki putnici navode da ima nekoliko desetina srpskih kuća i odveć mali broj muhamedanskih, slobodno možemo reći da su ih obmanuli i u jednom i drugom.

* * *

Tako dakle, u celoj ovoj nahiji, ako su nam brojevi kazanih sela i kuća u njoj odista verni, bilo bi: u 40 sela srpskih po 20 kuća u svakom, što je odveć malo, svega 800 srpskih kuća, poturica u 65 sela po 20 kuća svega 1300 poturičkih kuća, Arnauta ili Škipa, a bolje i ovde da se uzmu u poturice ili Srbe muhamedance, u 50 sela po 20 kuća jednako 1000 arnautskih kuća, u 5 sela Čerkeza po 100 kuća 500 čerkeskih kuća, u Kuršumliji poturičkih kuća oko 800, Škipa oko 150 kuća, Cigana oko 50 kuća, Srba jedna kuća, dakle, svega 4.601 kuća, a to će reći oko 20.000 duša oba pola.

Poturice dakle, ili Srbi Muhamedove vere, uzimaju mah nad Arnautima ako se mogu nazvati ovim imenom – poarnaućeni Srbi. Muhamedanstvo ovde po svemu i u svemu gospodari i stoga stanovnici kuršumlijske nahije, kažu, ne bi svoju Kuršumliju menjali ni za jednu palanku, pa ni za gradove i palanke, jer je u svim tim smesa raznih vera, pa je često Muhamedova u najmanjem broju. Ovde nije tako stoga što je cela palanka pravovernih, a ovi se ni od koga, kad su sami, ne boje; te takoreći ceo ovaj grad beše digao urnebes u svim svojim kafanama. Uz tambure i šarkije menjale su se pesme čas na srpskom, čas škipskom, a po izretka i tek samo po nekoliko reči i na turskom jeziku.

Napomenuti urnebes nije se odnosio na ovu ogromnu urvinu turske krčmetine, ili hanetina, u kojoj beše zakupnik Srbin iz Prištine. Ovaj beše manji od makovog zrnceta, što dolikvaše samoj urvini, a masniji i prljaviji od sveg đubreta ovog pravoverničkog grada, što odgovaraše i ovome i urvinama ovim. Na veliku našu lupu i dreku arnautskim jezikom, mehandžija jedva se okuraži da najpre proviri, odškrine, pa i otvori vam vrata, prezajući od dima i plamena pištolja. Malo se ohrabri kad vide našeg čiča Sumbera bez oružja i kad ovaj progovori srpski: „Ama, čoveče božji, što ne otvaraš već jednom? More, znaš li pogibosmo od umora i loša puta vazdan putujući?“

* * *

Čiča Sumberu bolje dolikovaše srpski, no arnautski jezik, a on ga bolje i znađaše od arnautskog u koji se, čini nam se, vrlo malo razumeo. No to mu, ne samo nerazumevanje, nego gotovo i pravo neznanje, ne smetaše da se ne zove Arnautinom, ali nikako, ni za živu glavu, Škipom. Na ovo ime, čini nam se, podjednako mrzijaše kao i na ime Srbin, Osmanlija, Turkuša, kaurin itd. Opisivati ovu urvinu i pustolinu bilo bi, a dosadno i glupo, a upravo i nemoguće jer da se sve što se zove gadom, nečistoćom i đubretom na zemlji strpa na jedno mesto, ne bi bilo nečistije, gadnije, smrdljivije i poganije od turskih hanova.

Sutradan rano, pošto strašno prepapreno platismo krčmaru za njegovo hrišćansko gostoprimstvo, pođosmo Prištini.

O autoru

Pisac i istoričar Miloš S. Milojević krenuo je sedamdesetih godina XIX veka na neku vrstu studijskog putovanja u srpske krajeve koji su u to vreme bili van granica Kneževine Srbije, odnosno u sastavu Osmanskog carstva. Cilj njegovog putovanja je bilo istraživanje srpskog kulturnog nasleđa, za šta je dobio 80 zlatnika od države i preporuku vlade i crkve da mu se usput nađu pri ruci sve institucije. Milojević je bio na stanovištu koje ozbiljna nauka nikad nije prihvatala da su Srbi od najstarijih vremena prisutni na ovim prostorima. Zato je on u svim kulturno-istorijskim slojevima na Balkanu prepoznavao srpske korene. Bez obzira na ovu zabludu, Milojevićevi zapisi su vredno svedočanstvo o tadašnjim prilikama u krajevima kroz koje je prošao.

Izdavačka kuća „Knjige Obradović SM“ iz Beograda (Kosovska 9, tel.011/3343134, e-mail: [email protected]) objavila je u tri toma na ukupno 930 strana zapise Miloša S. Milojevića pod naslovom „Putopis dela prave stare Srbije“. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomke u kojima autor opisuje kako je izgledao prelazak srpsko-turske granice u Jankovoj klisuri između Jastrepca i Kopaonika i ulazak u tada tursku „šeher“ Kuršumliju.

Izbor i oprema teksta redakcijski.