Foto: EPA-EFE/ FACUNDO ARRIZABALAGA

Kad je reč o odjeku njenog stvaralaštva u Srbiji, a po svemu sudeći i šire u svetu, izgleda da je situacija slična. Sudeći po nekim izvodima iz nemačke štampe koje dobijam od prijatelja, izgleda da je i u zapadnoj Evropi važila za pisca više kultnog nego popularnog, uprkos tome što je na nemački jezik prevedeno najviše njenih knjiga, ukupno devet (kao i na češki).

Sada doznajem da je slična situacija i u Španiji. Tek posle Bukerove nagrade temperatura se podigla, i sad mi je jasno da Srbija u tome nije izuzetak. U Španiji su prevedena tek dva njena naslova, od čega jedan isti i na katalonski (Pamtivek i druga doba).

U Hrvatskoj, isto tako, u toku je priprema Beguna, uostalom, i na mnogim drugim jezičkim područjima gde je Bukerova nagrada podigla temperaturu da bi se konačno, posle Nobela, pojačano interesovanje rasplamsalo.

Knjige Olge Tokarčuk prisutne su na tržištu Srbije još od 2000. Stručna javnost slabo se zanimala za njeno stvaralaštvo, ali je zato sticala sve veći broj pravih čitalaca.

Prošle godine, nakon promocije Knjiga Jakovljevih u DKSG, oformila se mala grupa prosvetnih radnika, gimnazijskih profesora, sa kojima sam, kao Olgin prevodilac, zajedno obilazila srednje škole po Beogradu. Održali smo nekoliko uspešnih promocija: između ostalog u Zemunskoj gimnaziji, u Trinaestoj, Četrnaestoj, u gimnaziji Sveti Sava, ali i u biblioteci Petar Kočić, i takođe u Gradskoj biblioteci u LJigu. Olgine knjige na taj način doprle su do srednjoškolaca, postala njihova neobavezna lektira.

Rastko Jevtović, profesor Pete gimnazije (specijalnost su mu Beguni) ovoj našoj grupi dao je naziv tokarčukolozi; Milorad Dašić, profesor Devete gimnazije, iskreno pobuđen temom i baroknom naracijom Knjiga Jakovljevih, umeo je da približi đacima ovo izuzetno za njihov uzrast zahtevno delo, a Biljana Radosavljević, profesorka Trinaeste gimnazije, čiji su učenici pisali maturske radove o Pamtiveku i Ralu po kostima mrtvih, nedavno je napravila sa đacima i pozorišnu predstavu po motivima iz Olgine bajke za decu i odrasle Izgubljena duša.

Priču sam joj, jednostavno, prepričala, jer knjiga kod nas još uvek nije objavljena, sama ju je u Varšavi kupila, pošto ju je priča o savremenom čoveku koji mnogometežno živi u današnjem svetu i ostaje bez duše duboko inspirisala. Ovi naši pohodi bili su pobuđeni čistom ljubavlju prema knjizi. Ako tome dodam i podatak da je na isti način 2011. nastala i predstava Akvarijum po motivima iz Olgine priče Generalna proba, u UK Vuk Karadžić u Beogradu, predstava koju su finansirali sami glumci, Nevena Novović i Bora Nenić, jasna je stvar da knjiga nalazi put do čitaoca i bez pompeznih reklama ili visokoparnih, afirmativnih kritika.

I da ne zaboravim da pomenem i urednika Službenog glasnika, Petra Arbutinu, koji je prvi, još 2002. pisao i govorio o Olginom delu kod nas, dok su njene knjige još uvek izlazile u Nolitu, da bi, sticajem okolnosti sada postao njen srpski izdavač.

Ono što svakako povezuje dva nobelovca jeste Srednja Evropa, što je i Olga u svojoj izjavi posle vesti o Nobelu saopštila, da joj je drago da obe nagrade dolaze u ruke srednjoevropskih pisaca. Jer, Srednja Evropa to su podele, konflikti, rane, traumatična iskustva pograničnih područja, njeno meteorološko značenje, slično poznatoj maksimi o ratovima kao petom godišnjem dobu na Balkanu.

I dok Handkea kod nas uglavnom čitaju kao apel na savest Evrope zbog njene naivne radosti usled raspada Jugoslavije, zbog pasivnog posmatranja porasta etničkih konflikata i pasivnog praćenja zločina počinjenih u prisustvu plavih šlemova, Olga Tokarčuk i njena vizura ostaju u senci. NJeno poimanje Srednje Evrope duboko je ukorenjeno u književnu tradiciju i jezik kao sistem znakova.

Jedan od fundamentalnih Olginih tekstova govori o fantomu Srednje Evrope iz vizure književnosti.

Olga, poput svoje junakinje Jente iz Knjiga Jakovljevih, te naratorke u četvrtom licu, arhetipske figure koja uređivački obuhvata celinu, najčešće ima panoptikalnu vizuru, ona voli taj pogled odozgo koji ljudski svet prikazuje kao raštrkane kolonije organizama, koji se lako prilagođavaju promenjenim uslovima. Srednju Evropu Olga vidi kao suncokret zagledan u Sunce, prelaznu zonu kojoj Zapad nameće svoje uticaje. Srednja Evropa je nešto što postoji pre svega u glavama ljudi, nepoznat joj je zajednički religijski, etnički i kulturni identitet.

Ali joj je zato poznat čitalački, intuitivni karakter Srednje Evrope, u književnosti se po njoj najbolje prepoznaje taj osebujni konglomerat svojstava te teritorije.

“I dok u globalnom svetu dominira anglosaksonska kultura koja nameće svoje standarde drugim književnostima poput genetski modifikovanih kultura, srednjoevropski roman ima prirodu micelije – organizma koji nastaje na onome što odumire, a to je predvidljiv i stabilan svet koji se završio sa izbijanjem Prvog svetskog rata. Srednja Evropa je svet nakon proživljene katastrofe u kojem čovek stoji spram totalitarističkih i antiindividualnih mehanizama”. Zbog toga zaključuje da participiramo u svetu neobjektivnom, sazdanom od ličnosti, a “čovekova individualnost je konfiguracija uticaja ličnih opsesija i spoljašnjih situacija“.

Olga u svim svojim knjigama govori o vrstama globalne opresije, događaji koje opisuje mogu se desiti danas u bilo kom delu sveta. “A pošto panoptikum podrazumeva antipsihološki pristup, zamenili su ga opisivanje mehanizama i algoritmova”.

Drugi bitan element kad govorimo o stvaralaštvu Olge Tokarčuk je jevrejska kultura, kabalom inspirisan odnos prema jeziku koji formuliše svet kao znak za dešifrovanje, čime je jezik u centru njenog interesovanja (Zbog toga, takođe, posebnu pažnju posvećuje prevodiocima i često ističe njihovu zaslugu). I kao i veliki Vitold Gombrovič, koji je i sam 1969. trebalo da dobije Nobelovu nagradu, Olga traga za znacima od kojih je izgrađen svet, ta “kreacija našeg neurotičnog duha, stvarnost koju nismo u stanju da shvatimo i zato je neprekidno osmišljavamo“.

I u tome vidi razliku između zapadnog poverenja u jezik i srednjoevropske podozrivosti prema njemu.

Kad govori o pomerljivosti, emigraciji, nestalnosti, pokazuje kako srednjoevropski prostor karakteriše pupljenje, da su to jajnici sveta koji izbacuju svoje plodove na tuđim teritorijama. Ratovi premeštaju ljude preko fluidnih granica, menja se stanovništvo gradova, menjaju se nazivi i jezici, i tu nema ničeg stabilnog, kaže Olga.

Evropski razum i racionalnost s jedne strane, Srednja Evropa i njena nestalnost s druge strane. I u tom fluidnom svetu jedina stalna tačka postaje ljudsko ja.

Zato se zalaže za drugačije tumačenje istorije, za književnost kao zapis unutrašnjih procesa, kao “putovanje unutar sebe, u dubinu (…)“ I zato je njeno fundamentalno ishodište interpretacija: “Nema više ničeg što bi bilo dato odmah, u gotovoj formi i bukvalno. U ruke nam stižu poluproizvodi od kojih stvarnost sami sebi treba da zgotovimo“.

Kultura nas uči da svet treba da razumemo, da bismo mogli da ga kontrolišemo. Putovanja, premeštanja po raznim mapama, to su vežbe iz onoga što nam je nepoznato.

Poznavanje lokalnog daje nam samo privid znanja o svetu, iskušavati nepoznato stvaralačko je stanje duha. Ono mobiliše naše potencijale, i zato u svim svojim knjigama Olga podseća na to da su nam sopstvena iskustva samo privid garancije bezbednosti, jer… Treba pamtiti da je naš poredak samo jedan u mnoštvu poredaka, i da naš komfor dolazi otuda što smo se na njega navikli. Svet pupi, izbacuje nove izdanke koji postaju punopravne grane na drvetu.

Najstariji tekstovi, raspršeni po svetu, prevedeni na sve moguće jezike stvorili su višeglasje, i tako imamo mnoštvo verzija jedne iste priče koja se ispreda u različitom tempu, različitim glasovima i svaki put pod drugačijim nebom. I svaka od tih priča je vredna opisa.

Povezani tekstovi