Jedan epikurejac, tačnije, Epikur lično, ostavio je civilizaciji a posebno savremenoj, opsednutoj večitom mladošću i užasnutoj pred činjenicom starosti i smrti, savršenu utehu u tvrdnji da dok smo živi smrti nema, kada ona dođe, nema nas.
Ova rečenica, naravno, samo je jedan od pokušaja suspenzije straha od smrti koji prati ljudsku vrstu od njenog nastanka. Osim filozofije, I religija je rekla svoje na temu tog večitog straha od nepoznatog a umetnička sloboda ponekad sledi filozofsku i religioznu misao, a najčešće je, kad se radi o vrhunskoj umetnosti, kreativna i autonomna u pokušaju razumevanja činjenice kraja i činjenice da pred njim niko nije ravnodušan.
Spisateljica Amila Kahrović Posavljak, rođena je u Sarajevu 1984. a njeno odrastanje i sazrevanje pratile su ratne 1990. Roman Smrtova djeca koji je u Srbiji nedavno objavila Književna radionica Rašić pripada tom kreativnom krugu posvećenika u književnu reč i postupak. Činjenica da je autorka u izvanknjiževnoj zbilji bila svedok jednog besmislenog građanskog rata, nije je, u slučaju tvorbe književne zbilje, zavela na put autofikcije kojim se trenutno kreće većina savremenih pisaca.
Amila Kahrović izabrala je pripovedanje kao metod ispisivanja priče o odrastanju u okolnostima koje smrt uvode u svakodnevicu na takav način da mladi ljudi, junaci romana, postaju, na neki strašan, pomalo bizaran način, protagonisti smrti same, navikli na nju, srasli s njom, njihova egzistencija nije merljiva nacionalnim ili religioznim simbolima, ona je, naprotiv, osenčena smrću kojoj jedino pripadaju. Oni su, zapravo, smrtova djeca.
Naselje je centralni topos romana i stanovnici tog mrtvog i sivog mesta retko ga napuštaju osim, naravno, kad smrt, najpre kao zvučni efekat ispaljene granate a kasnije kao posledica nasilja junaka nad samim sobom i jednih nad drugim, dođe po njih. U atmosferi nekog specijalnog inferna koji poništava nacionalne i verske razlike i potencira nasilje izazvano zatomljenom emocijom, siromaštvom i beznađem, za strah od smrti nema mesta.
“Od smrti nismo imali nikakav strah – bila je za nas posve prirodan tok svijeta. Jedan trenutak se igraš sa svojim igračkama, drugi si očima zagledan u nebo koje više ne vidiš. I cijeli svijet postoji samo da se polako pretače u groblje”.
Budući da junakinja romana pripoveda kao neposredni svedok života u strogo kontrolisanim uslovima u kojima vreme teče ali se prostorni okvir nikad ne menja i nasilje zajedno sa smrću postaje sudbina čoveka zarobljenog u njemu, sva zbivanja u romanu imaju maksimalni efekat na čitaoca.
Svakako, zahvaljujući tom neposrednom toku pripovedanja i umeću spisateljice da napravi odličan balans između refleksivnog u tekstu i događajnog. Ono što prozu Amile Kahrović Posavljak izdvaja iz korpusa, uslovno rečeno, ratne proze nastajale tokom i posle 1990-ih godina, jeste talenat da izbegne tezu o katastrofi rata i dragocenosti života. Dovoljno je samo pratiti pripovedni tok i on će više od svake filozofske ili religiozne zamisli o životu i smrti, miru i ratu, te bolje od svakog romana s tezom, pružiti savršen uvid u činjenicu postanka i nestanka.
A čitalac će se vrlo brzo dosetiti i promisliti o društvenim okolnostima koje su uslovile jednu traumu. I to je savršen primer angažovane literature.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
