Novalis je idealan tip karaktera romantične prirode, te simbolizuje rani nemački romantizam kao nijedan drugi pesnik.
Georg Filip Fridrih fon Hardenberg alias Novalis potiče iz prastare plemićke loze, rođen je 2. maja 1772. u Obervizenstetu u Kursaksoniji na porodičnom dobru, sekularizovanom dominikanskom manastiru.
Hese ga je nazvao „genijalnim osnivačem prve romantičarske škole“.
Susret sa Šilerom u Jeni okrilatio ga je, a Rajnhold, Fihteov prethodnik, uveo ga je u osnove Kantove filozofije, genius loci Lajpciga oplodio ga je i još više nadahnuo.
Tu je sreo Fridriha Šlegela, koji će, ponet Vinkelmanovim duhom, postatisrodni tumač antičke poezije.
Susreti sa Ludvigom Tikom, filozofom Šelingom, sa Geteom, Herderom… predstavljaju odlučujuće etape u konstituisanju njegovog pesničkog identiteta i u proširenju njegovih vidika.
Šlegel je u Novalisov religiozni humanizam uneo osnove estetičkog humanizma.
U Virtenbergu, gradu strogog luteranskog pogleda na svet, okončaće Novalis svoje studije.
U dva maha je bio veren – najpre sa trinaestogodišnjom Sofijom fon Kin a potom i sa Juli fon Sarpentije, ćerkom svog učitelja.
Novalisovu stvaralačku energiju karakteriše nekoliko stadijuma.
Prvi stadijum čini divovska snaga doživljaja smrti njegove verenice Sofije fon Kin.
Od tada je uporište njegovoj egzistenciji eshatološko, onostrano.
To iskustvo će rasplamsati njegovu fantaziju, a njega učiniti romantičarem.
NJegova velika Himna noći, najdublja filozofija smrti, nastaće u ovom stadijumu.
Mističar, mag i majstor fantastike, anticipiraće Hegelov sistem.
Mnogo godina bavio se filozofijom i fizikom.
Francuska revolucija, Fihte, Gete i Fridrih Šlegel najviše su uticali na Novalisovu filozofsku poetiku.
Novalis radikalizuje moć i snagu ja do soteriološke (isceliteljske, izbaviteljske) snage celog univerzuma.
On razlikuje filozofiju u uobičajenom smislu od prave, tj. transcendentalne filozofije.
Šest Himni noći jesu ritmička proza s utkanim rimovanim stihovima, pisane su jezikom najveće muzikalnosti i lepote.
Novalis veliča smrt kao prelaz u viši, bogu predani život i noć kao beskrajno carstvo poezije i sna, kao mističko sjedinjenje sa božanskom ljubavlju.
Novalisov roman u fragmentu – Hajnrih od Ofterdingena, trebalo je da bude romantični antipod Geteovom Vilhelmu Majsteru za koji je Novalis apodiktički držao da je „fatalna i besmislena knjiga“.
Novalisov magični idealizam progovara najpotpunije u neizrecivoj punoći aforističkih ideja o religiji, poeziji, prirodnim naukama, koje je Fridrih Šlegel objavio u Ateneumu (1798).
Racionalno znanje njegove epohe biće tim fragmentima kroz potenciranje, kako on svoje mišljenje naziva, pretvoreno u šifru iracionalnog.
Novalis sjedinjuje u svom delu infantilnu hrišćansku pobožnost sa dubokom filozofskom spekulacijom.
Osnovna struktura Novalisovog pesništva je prodor transcedentnog u imanentno i neka vrsta korelativne otvorenosti za ovostrano iskustvo u transcedentnom.
Hugo Fridrih u Strukturi moderne lirike veli da je Novalis svojim pesništvom odredio pojam buduće poezije i da njegove teorijske refleksije o poeziji nadrastaju njegovu poeziju.
Vilhelm Diltaj pak ističe u Novalisovom delu suštastveni momenat posredovanja filozofije i pesničkih ideja, odnosno njihovog prožimanja.
Diltaj veli da u Novalisovom delu samo pesnik sme tumačiti metafizičke spregove života od kojih filozof zazire.
Time je distinkcija između filozofije i poezije postignuta, no samo za razliku od Fridriha, sa suprotnim naglascima: poezija dovršava ono što je filozofiji ostalo tajna.
Novalisova poruka apoteoza je čoveku čija se sveukupnost, oslobođena od prolazne egzistencije, uliva u totalitet besmrtnog života.
Umro je od teške bolesti 25. marta 1801. u nepunoj dvadeset i devetoj godini.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
