Foto: Medija centar

U nas je na delu duga vladavina nesposobnih narcisoidnih egoista koji su Srbiju devastirali do kraja, uz kratkotrajne uzlete koji su pružali nadu zaustavljanja propadanja i kretanja ka boljem. U suštini nema nekih značajnijih razlika između politika, tj. političkog, pluralističkog, partijskog, izbornog sistema koji su devastirali Srbiju i ovo društvo u poslednjih deset, dvadeset, trideset pa i četrdeset godina.

Za takvu ocenu dovoljno je navesti odsustvo rezultata bilo koje izabrane partijske vlasti u ove tri-četiri decenije. A činjenica nad činjenicama koja potvrđuje iznetu ocenu je broj ubijenih i poginulih u ratovima iz devedesetih i minimalni rezultati na saniranju posledica i pomirenju zaraćenih strana.

Poenta je u tome da se bilo koje sumiranje višepartizma i ‘slobodnih i poštenih izbora“ ne može obaviti bez smeštanja ovog pitanja u celinu onoga što nam se dešavalo za ovih trideset godina i što nam se i sada dešava.

Da li je višepartijski sistem putem izbora selektovao kvalitetnu vlast koja je u proteklih 30 godina činila sve najbolju za građane Srbije? Tako bi trebalo da bude, ako je osnovna funkcija političkih partija da osvoje i vrše vlast u skladu sa svojim izbornim obećanjima.

Hoću a kažem da je pitanje dostojanstvenog života građana neodvojivo od bilo kakvog svođenja računa o trodecenijskoj izbornoj partokratiji u Srbiji. Dakle, ima li uslova za dostojanstveni život danas u Srbiji? Osim onih bliskih vrhu predominantne strane, retko ko neće reći da većina građana nije ni blizu dostojanstvenom životu.

Reći će neki pa kakve veze ima višepartizam sa našim lošim životom, možda i nema višepartijnost kao idealnotipska konstrukcija, ali imaju s tim veze partije na vlasti i partije u opoziciji i one koje su juče bile na vlasti a danas u opoziciji. A ako nisu mogli, što su se onda u kolo hvatali!

Nema te vlasti u Srbiji u protekle tri decenije, kojoj možemo nabrojati više dobrih nego loših pa i katastrofalnih odluka i rešenja. Višepartizam nije položio ispit jer se po pravilu srozavao u partijski monizam i to gori od najgorih.

Višepartizam je nastavio i ubrzao propadanje svega dobrog iz doba partijskog monizma, a istovremeno prihvatio, razvio i proširio sve ono loše što je partijski monizam sa sobom nosio. I kao da se pod velom političkog pluralizma opstajala i razvijala najcrnja vladavina jedne parije i jednog vođe (pluralistički monizam). Uostalom prema istraživanju Demostata dve petine ispitanika slaže se sa tvrdnjom ‘Bolje bi bilo da imamo samo jednu političku partiju’.

Teško je i nabrojati najveće rezultate trodecenijske vladavine prividnog pluralizma, ili preciznije, dugotrajnog postojanja (u ciklusima od 12 godina) političkog pluralizma sa jednom predominantnom partijom, ali ipak ih ovde redukujemo na nekoliko polja ‘veoma uspešnog delovanja’:

Prvo: Urušavanje institucije pod naletima političkog voluntarizma i samovolje partijskih prvaka.

Drugo: Propadanje prvih zametaka demokratske političke kulture uz istovremenu revitalizaciju i obnovu mehanizama širenja podaničke političke kulture. Politička kultura obeležena trijadom: nacionalizam, autoritarnost i apolitičnost najčešće združena sa apartijnošću. Tu je i poraz demokratije. Ilustrujemo to podacima iz Demostatovog istraživanja: kod 55 posto ispitanika imamo dominaciju antipartizma i negativnog odnosa prema demokratiji, kod 14 posto nalazimo dominaciju pozitivnog odnosa i prema demokratiji i prema partijama, a nepunu trećinu ispitanika karakteriše zbrkani odnos i prema demokratiji i prema partijama.

Treće: Ukidanje podele vlasti i svake kontrole vlasti.

Četvrto: Svekoliki razvoj partokratije u funkciji služenja vladajuće klase; prožimanje partokratije i autokratije kao vid balkanskog političkog monoteizma. Obnova vladavine jedne partije čak i gore nego u ‘najboljem vremenu Komunističke partije’ (Partija urbi et orbi). Vlast vođe, ograničena manje-više samo njegovom voljom i locirana na pitanja do kojih im je stalo. Među partijama izdvajaju se Socijalistička partija Srbije i Radikal-Naprednjaci, dve partije koje su inače najduže bile na vlasti, bilo same, bilo u stvarnim ili fiktivnim koalicijama. Po ‘vođenju Srbije’ izdvajaju se Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić, ali ne treba abolirati ni Vojislava Koštunicu, Zorana Đinđića i Borisa Tadića. Nije da nije partijska država san i nastojanje mnogih partija na vlast, a u Srbiji je to java čitavih sto i nešto godina. Partija, dok je u opoziciji, napada koncept partijske države, a kod dođe na vlast onda se država osvaja korak po korak ili ‘revolucionarnim’ putem. Radikali prekjuče, komunisti juče, socijalisti jutros, naprednjaci danas. Tradicija je tradicija.

Peto: Politička patologija – nacionalizam i šovinizam, balkanski neoliberalizam, korupcija, monopol nad medijima, ‘trgovina uticajem’…

Šesto: Devastacija društva, moralna anomija. Sa tvrdnjom kako se ‘učlanjenjem u vladajuću partiju lakše dolazi do posla’ slaže se čak 84 posto ispitanika, prema jednom istraživanju Demostata od pre dve godine.

Sedmo: Prekarizacija rada i života radnika.

Osmo: Povećanje i širenje društvenih nejednakosti, ograničavanje i zaustavljanje društvene pokretljivosti.

Deveto: Devastacija privrede…, i neuspesi u stvaranju održivog razvoja.

Ko je kriv što su izabrani oni koje nismo hteli ili oni koji ne rade onako kako su obećali? Ne znam da li je stvar u izbornoj ponudi (dakle, u političkim partijama i njihovim kandidatima za vršenje vlasti) ili u nama koji smo mogli da biramo a nismo, ili i u partijama i u nama. Ovo drugo pitanje je malo šire: Da li je stvar u nama zato što smo izabrali loše (ali naše) ili u tome što smo odbili da biramo jer pribogu nema dobrih (svi su oni gori od najgorih) ili u tome što smo odbili da biramo jer nismo hteli da biramo malo bolje među najgorima (izbor manjeg zla) ili smo odbili izbore jer nama neće biti bolje bilo ko da dođe na vlast (naša rupa nema dna) – ili u svemu tome.

Kako se u tzv. višepartijskom sistemu smenjuje vlast, odnosno partije i vođe koje tu vlast vrše u ime stvarnih vlasnika vlasti i vlasnika svekolikog kapitala? U nas se promene partija na vlasti dešava urušavanjem dotičnih zahvaljujući delovanju ‘mangupa’ iz njihovih redova, a potom se to da verifikovati na izborima. Da je do partija aspiranata na vlast, jednom na vlast zasela partija ostala bi večito. Partije iz opozicije bi do vlasti a da ne učine ništa, i to se nekako stalno potvrđuje, to čekanje čuda a čudo je ne rezultat rada, već ono što pada sa neba, a nije grad ili kiša. Doduše ima dva izuzetka, Đinđićeva Demokratska stranka 2000. godine i Vučićevi naprednjaci 2012. godine.

Kako naš narod i naši građani pokušavaju da promene vlast, partije na vlasti i njihove vođe? Srbija je zemlja čekajućeg naroda. Čekajući narod čeka da mu bude bolje. Kad narodu čekanje dogori do noktiju, prvoborci narod i/ili građana izađu na ulice i – šetaju, pište u pištaljke i lupaju u lonce. I odma’ narodi i/ili građanima bude lakše. Šetnja opušta. I tako se šetnjom prikupi dovoljno snage za dalje čekanje.

Kako naše opozicione partije, bilo koje, pokušavaju tokom proteklih 30 godina da promene vlast, partije na vlasti i njihove vođe? Opozicija u nas čeka narod. A dešavalo se kad narod izađe, da onda čekajuće partije i njihove velike vođe ne znaju šta će sa narodom (Drašković, 1991), ili ne znaju šta će sa sobom (Depos, Vidovdanski sabor) ili i narod i partije opozicione i njihovi lideri čekaju radnike da odrade svoje (DOS, 2000) ili začuđeni – otkud toliki narod – ne znaju ni šta će sa sobom niti sa narodom (‘Jedan od pet miliona’). Izuzetak od ovakvih čekanja su naprednjaci 2012. godine, nisu čekali nego radili.

Kako su tokom proteklih 30 godina propadale partije na vlasti, neke privremeno a neke konačno, neke su to obavile a naprednjake to tek čeka. Svi prvaci naših partija s pravom se više plaše konkurenata iz svojih redova, nego političkih protivnika sa strane. S pravom se plaše jer ih nikada nije smenio neko sa strane već njihovi dojučerašnji saradnici. Pomalo je pak čudno što se ne pribojavaju mangupa iz svojih redova koji nisu alavi na uzurpaciju partijske moći, već su alavi na ovakvu ili onakvu krađu i korupciju. Kad u tome počnu da se i bahate, dođe to do očiju naroda i narodu nešto dođe iz donjeg dela tela u gornji deo tela i tako počne partija da jede samu sebe, a njihovi mangupi se najviše najedu… Nekako mi na pamet padaju, redom: socijalisti, SPO-ovci, DOS-reponje, demokrate i sada naprednjaci.

Autor je glavni istraživač Demostata

Povezani tekstovi