Potresna priča o muškarcu, ženi i detetu

Reč je o bolno potresnoj priči o muškarcu, ženi i detetu, o emigrantskom iskustvu usamljenosti i suočavanju čoveka sa (trampovskom / antimigrantskom) Amerikom, koji se 1970-ih i 1980-ih godina u Jugoslaviji formirao kroz američku kulturu.

Autor svojoj u knjizi slavi ljubav, partnersku, roditeljsku, ispituje krhkost tela i ljudskog života, govori i o tome koliko starost i bolest utiču na um, kao i o bolnim pukotinama zaborava.

„Knjiga s kojom počinje i završava jedna povijest književnosti. Najusamljenija knjiga ovoga jezika o muškarcu, dječaku i ženi“, rekao je Miljenko Jergović povodom Mehmedinovićeve knjige koja je nagrađena dvema najvećim regionalnim nagradama – Mirko Kovač i Meša Selimović.

Roman je, inače, deseta knjiga u Laguninoj ediciji Bez prevoda.

Kad pacijent sa akutnim infarktom odgovori lekaru Amerikancu kako mu je ime, dogovoriće se da ga radi lakšeg obraćanja tokom lekarske procedure zovu Me’med.

Iako je pre infarkta već petnaestak godina živeo u SAD, nerazumljivost njegovog imena Semezdin Mehmedinović tek je sada postala važna, gotovo sudbinska tema.

Nakon infarkta pacijent želi da prestane da pije lek čiji su neželjeni efekti problemi s pamćenjem. Lekaru je, međutim, važno srce i ne shvata u čemu je problem s uspomenom-dve.

Vozeći se američkom pustinjom sa sinom Harunom, koji se bavi snimanjem noćnog neba, otac stalno osluškuje šta će reći o ratu, kako će se sećati opsade Sarajeva.

Ne može sebi da oprosti što je sina, tada još dečaka, držao u Sarajevu tokom celog rata.

Kad ih zaustavi policija, Harun insistira da on odgovara na pitanja: manje mu se čuje strani naglasak.

Pripovedačeva žena Sanja posle moždanog udara ne zna ni koji je datum, godina, ni gde se nalazi. Išla bi na Čengić Vilu, ali je u Vašingtonu nema.

U svakodnevnim pokušajima oživljavanja uspomena na Sarajevo, na vreme kad su se upoznali, na osamdesete i na rat, Semezdin i Sanja se na kraju nađu usred zaglušujuće samoće.