Pozorišni podvig u vreme pandemije 1Foto: Nenad Kovačević

Petak, 4. jun: Odavno sam prestao da koristim sat. Budim se u svitanje. Jutros me je probudila  Živana (moj pas) i želi da se spustimo kod njene dece. Kad je ona u pitanju – ne oklevam.

Pomisao na to šta sve sve treba da uradim danas, počinje da me parališe. Pokušavam da se izborim sa tim osećajem, koji me prati od detinjstva. Pretpostavljam da je uzrok preterana odgovornost prema drugima, koja je uvek bivala jača, nego odgovornost prema samom sebi.

Čujem građevinske mašine, koje su odavno postale nezaobilazne na Zlatiboru. Iako sam mislio da sam dovoljno daleko od centra, izgleda da se više nije moguće skloniti od pohlepnih investitora. Tu bahatost je teško razumeti. Priroda je nepovratno uništena.

Vraćam se u realnost. Otvaranje i početak festivala nikad nisu jednostavni. Ovoga puta je posebno teško. Jubilarni festival je odložen u novembru, a počeće večeras.

Zamišljao sam da će biti nešto posebno ili sam samo sebe ubedio u to. No, ovo je nešto potpuno drugačije. Stekli su se uslovi. Vreme je za festival. Bar je tako rečeno. Strahujem, ali želim da ubedim sebe da su rizici smanjeni i da ćemo ponovo moći da uživamo u odličnim predstavama.

Telefon se gotovo ispraznio, a još nema ni deset sati. Gosti pristižu. Razmišljam kako se pozdraviti. Trudim se da poštujem fizičku distancu, no kako savladati impuls i ne pružiti ruku. Bilo je i zagrljaja, koji se nisu mogli izbeći. Ugledavši zastave bivših republika na zgradi pozorišta, osećam zadovoljstvo mojom inicijativom da festival proširi polje svog delovanja. Želja mi je uslišena. U moj rodni grad već odavno dolaze najznačajnije pozorišne institucije iz regiona.

Nema baklji. Još je dan. Publika se okuplja, ali ni približno u onom broju kao nekad. Pod maskama, raspoznavanje nije tako jednostavno. Kreće ceremonija otvaranja. Još uvek sam napet. Predstava kreće. Kamen sa srca nestaje. Aplauz se prolomio pozorišnom salom. Na trenutak zaboravljam sve strepnje o tome kako će izgledati festival u doba pandemije. Nije još vreme za potpuno opuštanje. Realnost se često potiskuje. Kako to već obično biva, usledile su čestitke.

U jednom trenutku shvatam da je prof. Rapajić okružen svojim studentima među kojima sam i ja. Razmišljam o tome kad da ga zamolim da se pozabavimo mojim doktoratom.

Lepa polemika na okruglom stolu. Marina odlično vodi razgovore o predstavama. Prvi festivalski dan je pri kraju. Sedam u auto i krećem na svoju planinu.

Subota, 5. jun

Jutros sam dao sebi luksuza. Sedam je sati, još sam u krevetu. I Živana spava. Ubrzo zagalamiše turski radnici. U rukama drže prazne flaše i shvatih da traže da im natočim vode. Moćni investitori nisu se udostojili ni vodu da im obezbede na gradilištu.

Drugi dan festivala deluje rasterećenije. Odlazim na sastanak sa žirijem. Iskustvo me uči da se ništa ne podrazumeva, čak ni najelementarnije stvari. Srećom, formalnosti bivaju brzo završene.

Telefon je ponovo vreo od razgovora. Javljaju se kolege iz Sarajeva i pitaju mogu li da se vakcinišu. Neki od njih su u Beogradu primili prvu dozu, sad se raspituju za revakcinaciju u Užicu. Rada Popović, urednica festivalskog biltena, kaže da nemamo večeras nikoga iz uprave NP Sarajevo. Uzvraćam joj da imamo najvažnije sagovornike – glumce.

Odlazim na scenu – sve namešteno i spremno za večerašnju predstavu. Pojavljuje se Svjetlana Kupusović sa finansijskom direktorkom njihovog teatra, koja obavlja dužnosti juče smenjenog direktora. Kukumačemo o različitim teatarskim problemima, prvenstveno finansijama koje su, hteli to da priznamo ili ne, osnov i dobrog i lošeg u teatrima. Nema para, nema ni dobrog pozorišta.

Predstava počinje i začudna poetika nedavno preminulog hrvatskog glumca i reditelja Saše Anočića otvara razne polemike. Još jedan dan je uspešno priveden kraju. Odlazim kući i ostavljam za sobom dva šlepera koji blokiraju ulicu u kojoj je pozorište.

Nedelja, 6. jun

Dan kad nema predstave, zbog zahtevne scenografije JDP i njenog prilagođavanja uslovima užičke scene. Mile Buturović poručuje da ne brinem i da će sve biti u redu. Verujem mu.

Zove me otac. Očajan, izgubio je lična dokumenta. Ubeđujem ga da ih potraži još jednom u kući, pre nego što pozove banku da blokira kartice. Naravno, bio sam u pravu. Shvatam da, u njegovim godinama, zaboravljanje i gubljenje stvari nije neuobičajeno. Motaju mi se misli o tome da je, možda vreme za prihvatanje činjenice da roditelji stare i da će im sve više biti potrebna naša briga.

Stižem ispred užičkog Doma zdravlja. Po običaju, stižem pola sata ranije od dogovorenog vremena. Dok čekam Sarajlije, uživam u divnom nedeljnom jutru. Kolege pristižu i ulazimo u prostor određen za vakcinaciju. Zdravstveni radnici, uprkos činjenici da su izmoreni od svega što se dešavalo u proteklih 15 meseci, trude se da osmehom i ljubaznošću prikriju umor. Hvala im na tome. Kreću pohvale na račun srpskog vakcinalnog menija i mogućnosti da čak i susedi mogu da se vakcinišu. Veliko hvala. Slobodno popodne provodim sa članovima žirija u divnom ambijentu Muzeja Staro selo u Sirogojnu. Vode se zanimljive rasprave o odnosu starog i novog. Vreme se kvari. Vraćam se kući.

Ponedeljak, 7. jun

Jutro protiče uobičajno, uz zvonjavu telefona. Dan se ubrzava. Nervoza raste. Predstava Šopalovići, čije gostovanje je do poslednjeg trenutka bilo neizvesno, ipak će biti izvedena. Razmišljam o toj predstavi i njenoj krhkosti. Dragan Bjelogrlić večeras igra u Užicu. Interesovanje publike je povećano. Neki pobeđuju strah od virusa i pokazuju naknadno interesovanje da, ipak, prisustvuju večerašnjoj predstavi. A meni je u glavi samo jedno – svaka čast, Dragane Bjelogrliću. Uskočiti u predstavu za tako kratko vreme, bez čestite probe i igrati je na festivalu svakako je podvig. Želim da verujem u to da će i druge kolege shvatiti šta znači reč profesionalac. Predstava počinje. Sala je, čini mi se, punija nego prethodno veče ili je to samo moj utisak? Nije ni važno. Bitno je da je Ljuba Simović ponovo u našem pozorištu. Predstava dobija najvišu ocenu od kad je uvedeno glasanje publike. Povlačim se ranije, zbog rođendana osobe do koje mi je jako stalo. U autu slušam razgovor sa okruglog stola.

Utorak, 8. jun

Minja ponudio članovima žirija da se voze novom zlatiborskom atrakcijom – Gold gondolom. Prethodno veče, kad smo dogovarali vreme za ovu avanturu, profesor Rapajić priča o nesreći u Italiji, u vezi sa panoramskom žičarom – gondolom. Neki su odustali od vožnje. I meni je ovo prva vožnja novom gondolom.

Olja Đorđević iz Subotice stiže oko 16 časova. Lepo smo se izjadali jedno drugom o svim nedaćama sa kojima se svakodnevno borimo. Prisećajući se bezbrižnog perioda iz studentskih dana, odlazimo na predstavu Radnička hronika. Energija mladih kolega i vera u ono što rade svakako nisu mogli ostaviti nikoga ravnodušnim. Do odlaska kući provodim vreme u prijatnom društvu sa kolegama iz Subotice.

Sreda, 9. jun

Poslednje festivalsko veče izaziva možda i veću tenziju nego otvaranje festivala. Da li će sve proteći kako treba? Da li će ovo, da li će ono… Pokušavam da se smirim i da hladne glave počnem novi radni dan. Ipak, ovo nije bilo koji posao. „Ovo je posao koji se živi. On se ne radi“, govorio je svojevremeno jedan stariji kolega. To možda, tada, nisam shvatao.

Vuk i Bora su stigli. Odlazim da se vidim sa njima pre predstave. Predstava definitivno ostavlja najsnažniji utisak na mene na ovogodišnjem festivalu.

U iščekivanju da žiri donese odluku o nagradama, shvatam da se završava još jedan festival. Kada smo ga pripremali, nisam zamišljao desetkovana mesta i razmak u publici od dva metra. Mislio sam da će u pozorišnoj sali biti svi oni koji su ga obeležili proteklih 25 godina. Razmišljam kome bi se sve trebalo izraziti zahvalnost što su proteklih godina bili sa nama. Spisak svakako nije mali.

Već je prošla ponoć, a žiri i dalje veća. Nestrpljivost da se nagrade što pre saopšte stavljaju moj telefon u režim ispod pet odsto baterije. I ja sam na izmaku snage. Umoran, ali srećan što smo, sa svima onima, koji su bili deo ovog festivala, učinili da se on desi. Žiri je doneo odluku. Sedim za stolom na pres- konferenciji i poslednjim atomom snage čitam odluke žirija. Odlazim na planinu. Legao sam i istog trena zaspao.

Četvrtak, 10. jun

Ustajem mamuran. Ne od alkohola, već od umora. Iscrpljen, pristupam svom jutarnjem ritualu. Pokušavam da se vratim u mirniji mod. Ne uspevam. Trčeći odlazim u Palisad. Janko me čeka da se pozdravimo. Razmenjujem sa njim još par rečenica. Do podne sam stigao kući. Pokušavam da oteram tenzije. Zove me kolegnica Marijana. Sumiramo rezultate i, uprkos strepnjama, sve je na kraju ispalo dobro. Vraćam se u krevet. Ponovo bezuspešno pokušavam da zaspim. Prekidam obaveznu popodnevnu dremku zbog nabavke hrane za pse. Završavam ovaj dnevnik. Čekam sutrašnji dan i kolegijum. Možda uskoro i uspem da se vratim uobičajnom životnom tempu.

Autor je umetnički direktor NP Užice i Jugoslovenskog pozorišnog festivala „Bez prevoda“

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.