DARVIN BOG

Nakon proteklih godina u nas vođene burne diskusije o odnosu darvinovske teorije biološke evolucije i hrišćanskog svetonazora, u kojoj sam u jednom trenutku apelovao na tolerantan dijalog zastupnika različitih gledišta, želeo bih još jednom ukazati na mogućnost pomirljivog rešenja, kakvo uvažava temeljne uvide i jedne i druge strane.

Polazim od jednog, u modernoj katoličkoj teologiji (ali i šire), sve prisutnijeg gledišta o potencijalnoj načelnoj komplementarnosti oba učenja, ako ih se ispravno protumači. Ta interpretativna linija bila je tiho najavljena još 1950. u enciklici Humani generis pape Pija XII, u kojoj je on utvrdio da je biološka teorija evolucije „ozbiljna hipoteza“, te da između nje i religije zapravo nema nepomirljive konfrontacije.

Jovan Pavle II je pak u Obraćanju pontifikalnoj akademiji oktobra 1996. otišao još jedan korak dalje konstatujući, da su „nova saznanja dovela do priznanja da je evolucija više od hipoteze“, te da je konvergencija nalaza nezavisnih istraživanja „značajan argument u korist ove teorije“.

No, jednu deceniju ranije, aprila 1985, on je u svom Obraćanju učesnicima međunarodnog naučnog sipozijuma Hrišćanska vera i teorija evolucije, u prisustvu kardinala Racingera, postavio dato pitanje na vrlo konstruktivan način.

Pošao je od toga da je „središnje pitanje vere uvek pitanje o istini“, tako da ona stoga mora pitati, koji istinosni sadržaj pripada svagdašnjim naučnim teorijama. Pritom je konstatovao da se je u međuvremenu formirala nova „evolucionistička slika sveta“ sa dalekosežnim pretenzijama na objašnjavanje ne jedino nastanka ljudske vrste, nego i na „redukovanje svih duhovnih fenomena uključujući moral i religiju“ na temeljni model „evolucija“.

Pri čemu onda dolazi do „funkcionalizovanja hrišćanske vere“, koje nju pogađa i menja „u njenoj srži“. I, kako možemo dodati, baš jedna takva ambiciozna ukupna slika sveta, kao jedna reduktivna naturalističko-materijalistička ideologija, a ne sama biološka teorija evolucije kao jedna posebna prirodnonaučna teorija, jeste zapravo konfrontirana sa religijom! Najzad, Jovan Pavle II primećuje, da u pozadini date diskusije stoji razumevanje čoveka, „koje doduše ne može da bude razdvojeno od pitanja Boga“ – uz pozivanje na maksimu Romana Gvardinija da čoveka razume onaj ko poznaje Boga.

Sama središnja teza novog pristupa određivanju odnosa date naučne teorije i hrišćanskog svetonazora je glasila da pravilno shvaćeno učenje o evoluciji i isto tako pravilno shvaćeno učenje o Božjem stvaranju ne stoje jedno drugome na putu.

„Evolucija pretpostavlja stvaranje. Stvaranje se u svetlu evolucije predstavlja kao jedno vremenski rastegnuto dešavanje – kao creatio continua – u kojem očima vere biva vidljiv Bog kao Tvorac neba i zemlje“.

Ova pregnantna formulacija očituje jedan sličan model rezonovanja, kakav je taj veliki verski lider izrazio takođe pri jednom susretu sa savremenim fizičarima rekavši: „Vi znate šta je bilo nakon Velikog praska, a mi znamo šta je bilo pre njega!“ I u prvom i u drugom slučaju u pozadini stoji isto bazično uverenje da kako teorija evolucije, tako i moderna fizika same sobom ne isključuju nužno Boga kao Tvoritelja prirode, mogućnost razumevanja same prirode kao Božje tvorevine.

Ovakvo polazište, kako bih želeo primetiti, vodi nas dalje ka smislenoj predstavi o Božanskom predprogramiranju života u njegovim glavnim crtama, pri čemu je biološkoj evoluciji prepušteno da odradi svoj deo posla.

Tako da onda biva mogućim objašnjenje porekla i uređenosti životinjskih i biljnih vrsta pozivanjem na delovanje određenih prirodnih zakonitosti. U liberalnijoj formi bi isto mišljenje mogli izraziti kao tezu, da moderna fizika i teorija evolucije pitanje postojanja Boga kao Tvoritelja u najgorem slučaju ostavljaju otvorenim. Ako je pak tome tako, to onda Božje postojanje može i dalje biti predmet jedne razumne i smislene vere. (Tako da je i jedan od najprofilisanijih teoretičara savremene teorije evolucije, Teodosijus Dobžanski mogao mirno da bude ujedno i hrišćanski vernik!)

Prihvatimo li takvo principijelno rešenje, ostaje pitanje a kako sada shvatiti delove Biblije, koji daju drugačiji opis postanka života od onog koji nudi biološka teorija evolucije. Odgovor – koji lagano nalazi sve više pristalica među samim teolozima – mogao bi glastiti da taj prikaz valja shvatiti primarno iz njegovog duhovno-istorijskog konteksta.

Naime kao pokušaj da se metaforičkim jezikom ondašnjim, drevnim ljudima, u dobu prethodećem pojavi nauke u modernom smislu, približi i učini razumljivom centralna religijska ideja Božjeg stvaranja sveta. Dakle, da, kako je to izrazio jedan savremeni evropski teolog, kreacionistička naracija hoće „da izrazi u slikama neopažljivo i neshvatljivo“, naime simboličkim načinom „teološku istinu o kosmosu kao Božijoj Tvorevini“ (G. Lohfink, SJ).

Te da, dakle, dati prikaz ne treba tumačiti doslovno kao jedno učenje o istoriji prirode, njenim činjeničnostima, kao „naučno-kosmološku dokumentaciju“ u smislu saznajnog postupka pozitivnih nauka.

Povrh toga, i u samim biblijskim spisima ima mesta koja sadrže izvesne nagoveštaje u pravcu nosećih ideja potonje teorije evolucije. Na to je u poslednje vreme između ostalih upućivao i Lofink, ukazujući recimo na ona mesta u Knjizi Postanja (1, 11-12, 24-25), u kojima se nagoveštava, da Bog ne stvara biljne i životinjske vrste neposredno, svojeručno, nego da zemlja pušta da oni nastaju, proizvodi sve vrste živih bića. Ta mesta mogu biti shvaćena tako da verovatno izražavaju slutnju da je Bog u svoju Tvorevinu položio silu, da razvija i pravi život, dakle slutnju oblikujuće snage materije (Lofink). Te da nastanak života može biti pojmljen kao samoproizvođenje prirode u skladu sa Božjim naumom i naznačenim krajnjim ciljem razvoja.

Dakle, Božije stvaranje života je indirektno, odvija se posredstvom prirode.

Prihvatanjem prethodno skiciranih načela za određivanje odnosa učenja o Božjem stvaranju i biološke teorije evolucije dolazimo do teze o njihovoj principijelnoj komplementarnosti, uzajamnoj spojivosti i pomirljivosti.

A to onda dalje može biti osnov i za svetonazorni pacifizam, paralelno opstajanje i koegzistenciju uzajamno različitih tumačenja stvarnosti. Te u daljem sledu i ljudskog samorazumevanja, kao i različitih, na određene svetonazore oslonjenih pravila i načina postupanja i moralnih normi. Možda bi nam upravo jedna takva vrsta priznavanja pluralnosti tumačenja stvarnosti i životnih orijentisanja mogla predstavljati polazište za miran, tolerantan suživot. Uz proživljavanje iskustva različitosti te uzajamno uvažavanje – bez prenagljenih i isforsiranih konfrontisanja. U jednom svetu, u kojem inače ne manjka na konfliktima raznih vrsta.

Autor je penzionisani redovni profesor Univerziteta Crne Gore

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.