Prošlo o sadašnjem, i obrnuto

Jer i sam pisac nije siguran odakle bi trebalo da je počne.

Da li od sredine juna 1885, kad iz Pariza u London stižu jedan princ, jedan grof i jedan plebejac?

Hmmmmm, misli se pisac, a možda je bolje da počnem od Pariza, u kojem Oskar Vajld čita jednu knjigu?

Ili od metka i pištolja iz kojeg je metak ispaljen?

Ili od Amerike?

Bulonja na Moru?

Od silnih kolebanja, pisac se konačno odlučuje za jedan – kaput.

Priča o njemu u sebe će usisati sve prethodno spomenute ljude, stvari i mesta, širiće se i sužavati ponovo, kao kada krojač kroji kaput koji onome ko će ga nositi neće biti ni prevelik ni pretesan.

I zato još jednom: imajte strpljenja, biće to komplikovana priča, a ispričaće je niko drugi do Džulijan Barns u svom novom romanu Čovek u crvenom kaputu (prevod s engleskog Zoran Paunović, Geopoetika, 2020).

Izabravši da počne od kaputa, Barns se odlučio za najneutralniji stožer, imajući u vidu da u knjizi neće biti jedan već više glavnih junaka, neće biti samo jedna već više životnih priča, čak ni samo jedno vreme iako se o njemu najviše govori.

Iz tog su vremena mnogi od njih manje-više zaboravljeni i, da ne beše narečenog crvenog kaputa, teško da bi se vrata te vremenske kapsule ponovo otvorila.

Barns je za njih našao ključ, i raskrilivši ih poveo čitaoca na putovanje kroz tri i po decenije jedne do najzanimljivijih epoha svetske istorije, francuske Bel epok, doba napretka, mira, otkrića u nauci i umetnosti, snobizma i raskalašnog života aristokratije i bogate više srednje klase, sirotinje i bogu teške, afera od kojih su se mnoge rešavale dvobojima, ne baš uvek lake ruke i pucanja uvis, osveta koje su išle od ogovaranja do ubistava, šovinizma i antisemitizma, skandala, dendizma, lascivnosti, ljubavnih doživljaja, heteroseksualnih i homoseksualnih…

Period bujice ideja koje je s one strane Lamanša napredna Engleska pozdravljala kao iskorake iz neslobode i doživljavala kao evropsko jedinstvo, dok ih je konzervativna Engleska prezirala i kažnjavala.

I sve se to zgusnulo u poslednjih dvadeset godina 19. veka do 1914, i početka Prvog svetskog rata.

Crveni kaput od kojeg kreće ova naizgled lepršava priča pripadao je onom plebejcu s početka teksta: doktoru Samuelu Žan Poziju.

Pozi je, svečano obučen u njega, pozirao Džonu Singeru Sardžentu za sliku Doktor Pozi u svom domu, a Barns ju je prvi put ugledao 2015. u Nacionalnoj galeriji portreta u Londonu.

Tumačeći ovu sliku iz perspektive današnjice, čitajući studiozni, sugestivni govor tela i zamišljajući komunikaciju između slikara i objekta slikanja (doktora Pozija), nagađajući u kojoj meri je slika odraz portretisanog ili pak portretiste čime je zavirio u jednu od tajni umetnosti, Barns uviđa da iza tog crvenog kaputa stoji mnogo nepoznatog što je vredno otkriti.

Tako se odlučuje da krene u pomno višegodišnje proučavanje – prvo života Samuela Žan Pozija a zatim, osluškujući svoju radoznalost, cele bel epok.

Kojoj posebni šarm i privlačnost daju živopisni likovi Pozijevih prijatelja, princa Edmona de Polinjaka i grofa Robera de Monteskjua-Fezensaka, i samog Pozija, naravno, koji su se onog juna 1885. obreli u Londonu.

Uz njihovu malu pomoć, Barns ulazi u otmene krugove francuskog društva, koje će na svojoj raskošnoj književnoj sceni moćno prikazati u Čoveku u crvenom kaputu.

Na toj sceni igraju, između ostalih, Sara Bernar, Oskar Vajld, Kolet, slikari Dega i Moro, Malarme, Prust otac i sin, izabrani članovi njihovih porodica, znanci i kolege, poznati i nepoznati likovi, uglavnom iz umetničkog i naučnog miljea tog doba.

O svima njima Barns crpi materijal iz njihovih i tuđih dnevnika (dobrim delom iz memoara braće Gonkur), biografija i autobiografija, sve u svemu iz bogate lektire o francuskom 19. veku.

I knjigu još obogaćuje vizuelno, reprodukcijama slika i vinjetama iz serije portreta slavnih ličnosti, koje su prodavane uz čokoladice čuvenog trgovca Feliksa Potena.

Tako su se pod Pozijev crveni kaput, pored onih koji su zaslužili, podvukli i oni koji nisu, upotpunjavajući jedan Tout-Paris, užurban, tračerski, erotičan, grešan, slavljen i kuđen, koji iskače iz sopstvenih i uskače u tuđe krevete, ne birajući pol, uživajući i, u pauzama, ceneći i već koristeći velika naučna dostignuća, istražujući i otvarajući nove puteve u umetnosti.

I nažalost, deleći se po liniji šovinizma i antisemitizma.

I sve je to lepo, i Barnsova priča teče, pitko, veselo i ozbiljno, tu i tamo nemotivisano i suvišno uvodeći neke ličnosti i dešavanja u sav taj konglomerat uglavnom istorijski dokumentovanih ali neretko i neproverenih činjenica, ali se onda, svejedno, čitalac zapita: „Čemu ovaj, maltene celi tom enciklopedije posvećen isključivo francuskoj bel epok?“ Zašto je pisac Barnsovog kalibra rešio da hoda, ma kakvi! – da lebdi nad površinom vremena kao da na njoj nema ni talasića, a ona je upravo ustalasana više nego ključnim događajem – aferom Drajfus koju nije da ne pominje, ali sve to nekako uzgred.

Pitanje je suvišno.

Jedan Zola je dovoljan u svetskoj književnosti.

Barns je zato izabrao da upravlja podvodnim strujama, da ispod površine bel epok pronađe dragocenosti koje više nemaju veze sa urnebesom sladostrasti, olajavanjima u štampi, seksualnim bizarnostima već imaju veze, i te kakve! – sa suptilnim odnosom umetnosti (književnosti) i stvarnosti, razlozima, načinima i (ne)uspešnim međusobnim uticajima i preslikavanjem.

Kad se tako čita Barnsova knjiga Čovek u crvenom kaputu, onda bode oči koliko je važno to što je u nju uveo priču o romanu Nasuprot francuskog pisca Žorisa-Karla Uismansa (1848-1907) i njegovom glavnom junaku Žanu Dezesentu, dendiju koji sve više oseća prezir prema sopstvenom životu i ljudima oko sebe, pijanim od hedonizma i bogatstva, pa se osamljuje težeći ka duhovnom ispunjenju.

Taj je roman čitao i hvalio Vajld, i njegov junak iz knjige Slika Dorijana Greja čak ga dobija na poklon.

A fikcija (čitaj književnost) na najružniji način provaljuje u život jer Uismansovo delo služi kao dokaz optužbe o Vajldovoj nakaznosti, i osude za nemoral.

Kakva poslastica za Barnsa!

S druge strane, Uismans je lik svog Dezesenta formirao prema živom grofu Monteskjuu, čoveku sklonom groteski i šokantnom.

Nekoliko epizoda o prožimanju tih junaka iz literature i stvarnosti, Dezesenta i Dorijana Greja, Monteskjua i Vajlda, u kojima jedni drugima ulaze u živote, utiču na sudbine i proveravaju sopstvene identitete, biseri su ove Barnsove knjige koje je pisac, naoko usput, posejao.

I šteta što ih nema više.

Čovek u crvenom kaputu je, i po tome, knjiga koja se opire žigu nekog žanra.

Ona jeste knjiga činjenica, istorijskih, društvenih, kulturoloških, individualnih, uz povremene komentare.

I tu nema šta da se doda, nema eksperimenta, ima malo ironije, tu i tamo smeha.

Međutim, kao takva, vanžanrovska, pored svih simpatija za doba bel epok u čijim se vodama Barns ukotvio, ona otvara i pitanja odnosa prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jer, gledajući preko leđa, svaka svaku nipodaštava.

A prošlost ne može da brani ni svoje dobre, ni svoje loše odluke.

Shvatajući tu nepravdu, Čovek u crvenom kaputu izaziva našu sadašnjost da traži oproštaj od prošlosti, predviđajući da će prema istom načelu postojanja jednog dana budućnost biti ta koja će tražiti oproštaj od sadašnjosti.

U tom smislu je data i napomena autora u kojoj se spominje Bregzit, čime se ukazuje (suvišno!) na opasne posledice razbijanja jedinstva evropske zajednice.

To jedinstvo je postojalo u bel epok.

I ko zna, možda će za nekih sto godina, ako civilizacija opstane i budu se još pisale knjige, neki drugi Džulijan Barns toj novoj sadašnjosti sugerisati da se izvini prošlosti.