On pripoveda o Sarajevskom atentatu, o našima i o njihovima, a ustvari o tome da su i jedni i drugi naši, i da je ubistvo Franje Ferdinanda posledica modernizacijske i prosvetiteljske misije bečkih vlasti u Bosni.

Princip, Čabrinović i drugovi deca su svoje epohe, školovani na romanu devetnaestog veka, na poeziji Volta Vitmana, na ruskim anarhistima i atentatorima… Beč ih je opismenio i pružio im priliku da osvoje i ostvare svoje iluzije. Nikada Bosna i zapadni Balkan nisu bili evropskiji i bliži Beču, Berlinu i Parizu nego trenutak pre Principovog pucnja.

Ujedno ovo je i dokumentarni tekst nastao po nizu drugih dokumentarnih tekstova, a iz njega je zatim trebalo da nastane velika fikcija.

Da li je nastala? Da li je sve ovo istina, ili je izmišljena pripovest, omladinski avanturistički roman koji je tužno završio? Knjiga je to koja tera na razmišljanje i promišljanje, koja povest ovih prostora propituje bez ideološkog bremena, koja pokušava shvatiti i razjasniti vreme te fikcijom oživeti ljude i događaje koji su možda odredili sudbinu kontinenta i nas samih.

„Spekulacije o mogućim tokovima istorije imaju smisla samo ukoliko nas dovode do dubljeg i sveobuhvatnijeg razumevanja onog jedinog toka koji se ostvario. Da bi se to desilo, život se mora posmatrati u širokom totalitetu. A baš to je uspelo Jergoviću u knjizi “Nezemaljski izraz njegovih ruku”.

Namera mi nije da pišem prikaz, već da u ovom času kad se na svim stranama našeg regiona preti i zvecka oružjem, ukažem na lekovitost Jergovićeve studije koja se čita i kao skica za roman, i kao traktat, i kao esej, i… ma čita se u jednom dahu“, zabeležio je Dragan Velikić povodom ove knjige.