Naprotiv, ovo je pitanje možda najfluidnije od svih koje sebi postavljamo, i svakodnevno je naše iskušenje zato što u različitim kontekstima u kojima se javlja iskrsavaju samo relativno zadovoljavajuća objašnjenja, najpre vezana za moralne kriterijume i unutarnje biće čoveka. Reč je, već je lako pogoditi, o odgovornosti intelektualaca.

Intelektualci su ti koji su najčešće prozivani u svim društvima, a najviše u onim autoritarnim i neslobodnim: gde su u času kada građani očekuju da dignu svoj glas, zašto pristaju da pred osionošću vlasti ne samo sagnu svoje glave već i da joj služe, gde su im čast i poštenje u takvom jednom nedobu? Sve ovo svom se silinom sručuje na intelektualce, a da pritom svakome ko tako misli i ne pada na pamet da sam sebe priupita: “A zašto ja ne dignem glas, zašto ja spuštam glavu i trpim? Ko će se boriti, i zašto za mene, gde je moja odgovornost?“

Na stranu moralne norme i etika koji su primenjivi na svakoga od nas; ali zbog čega se, i čime intelektualac izdvaja iz ljudskog poslušnog stada? Koji je njegov zadatak? Neizbežno je složiti se sa mišljenjem Edvarda Saida, autora slavne knjige Orijentalizam, da je jedan (tek jedan od mnogih! – A. C.) od zadataka intelektualaca da razbijaju stereotipe i reduktivne kategorije koji ograničavaju ljudsko mišljenje i komunikaciju. Ili, kako će reći Noam Čomski, intelektualac je svako ko je u poziciji da prevazilazi prepreke u komunikaciji i slobodnom mišljenju – svako ko ozbiljno želi da živi pristojan život. Termin intelektualac, dalje će razviti ovu tezu Čomski, obično se koristi za ljude koji imaju izuzetne prilike da to rade, i kao uvek, prilika donosi moralnu odgovornost.

O tome, o tom pristojnom životu, i o izuzetnim prilikama u kojima se preispituju i pojam i zadatak intelektualaca možemo čitati u najnovijem dvobroju časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (211-212, Čačak, urednik Branko Kukić) – Odgovornost intelektualaca. Dvobroj je priredio Miroslav Budimir koji je zajedno sa Aleksom Golijaninom i prevodilac svih tekstova. Ostavljajući po strani ljudsku svest, Budimir uočava najvažniji aspekt ovog pitanja, a to je obrazovanje.

Školski sistem u državnim školama, koji jedno društvo promoviše, vrlo je manipulativan, pa se u tekstovima koji su uvršćeni u dvobroj Gradca na njemu prilično insistira jer njihovi autori pokušavaju da objasne šta je svrha obrazovanja. Ili, kako u uvodu Budimir pita: Koji tip čoveka se želi i odgaja.

Istorijski kontekst glavne teme Gradca ograničen je na period od Velikog do Drugog svetskog rata i do današnjeg imperijalnog statusa kvo sa dominantnim svetskim političkim, ekonomskim i kulturnim uticajem Amerike. NJeno delovanje u savremenom svetu je više nego složeno i dobrim delom pod velikim znakom pitanja kad je reč o iskonskom pravu svakog pojedinca na slobodu, političku, društvenu i ekonomsku. Toliko uticajna država je najviše i podvrgnuta ispitivanju zbog tih sloboda, a pitanje odgovornosti intelektualaca se sa pravom postavlja upravo u njoj, na šta je uglavnom fokusiran temat časopisa.

Budući da se priređivač usredsređuje na zacrtane vremenske, a najviše na geografske okvire, izbor ličnosti koje su svojim stavovima predstavljene nužno je sužen. Štaviše, od sedamnaest priloga u časopisu, čak u devet figurira Noam Čomski, bilo da je reč o njegovim tekstovima, javnim govorima ili intervjuima (Majkla Alberta i Roberta Borofskog).

Ostale priloge potpisuju Erih From, Džordž Orvel, Dvajt Mekdonald, Rasel Džekobi (dva), Edvard Said, Betrand Rasel i Oldus Haksli. Iz ovakvog se izbora, pored već svetski poznatih stavova Čomskog, zapravo izdvajaju podsećanja na Fromovo tumačenje intelektualaca kao proroka, kao stvaralaca ideja kojima se drugi koriste (sveštenici), a zatim na razmišljanja o obrazovanju Bertranda Rasela i Oldusa Hakslija.

Fromovo gledište da autoritarni politički sistemi od poslušnosti prave ljudski temelj svog postojanja, potvrđuje i današnje vreme – pogledajmo oko sebe, najudaljenije, prekookeanske, i najbližu, srpsku sredinu pa ćemo se uveriti da se strahom indukuje poniznost, neobrazovanjem snishodljivost i nedostatak kritičkog mišljenja. Svaka neposlušnost prema autoritetima i arhaičnim fetišima državnog suvereniteta, nacionalne časti i vojne pobede čin je potvrđivanja razuma i volje, kaže From. “To nije stav uperen protiv nečega već za nešto: za čovekovu sposobnost da vidi, da kaže to što vidi, i da odbije da kaže to što ne vidi”.

Bertrand Rasel je još davne 1916. pisao o velikom uticaju obrazovanja na formiranje karaktera i na nezavisnost mišljenja; cilj obrazovanja je da mora da neguje želju za istinom, a ne ubeđenje da je istina neka posebna dogma; Rasel podseća da se ljudi boje mišljenja čak više nego smrti. “Mišljenje je subverzivno i revolucionarno, destruktivno i strašno; mišljenje je nemilosrdno prema privilegiji, vladajućim institucijama i prijatnim navikama; mišljenje je anarhično i bezakono, ravnodušno prema autoritetu, nemarno prema proverenoj drevnoj mudrosti. Mišljenje gleda u ponor pakla, i ne plaši se… Mišljenje je veliko, brzo i slobodno, svetlo sveta i najveća slava čoveka”.

Haksli, pak, još pre više od sedam decenija upozorava na razornost petparačkih časopisa, imbecilnih i moralno prljavih filmova koje svakodnevno gledaju povorke publike, zagađeni etar radio stanica koje emituju uglavnom lošu muziku i političku propagandu. Svi ti mediji, genijalno smišljeni i moćni, koriste se ili idiotski ili kriminalno. Ili sve to zajedno, zaključuje Haksli. Zvuči poznato?

Reči Noama Čomskog o duplim aršinima američkog novinarstva i intelektualaca, o glumatanju postmodernističkih filozofa, o odgovornosti generalno, a koje su dosad uglavnom citirane i objavljivane, u dvobroju Gradca daju glavni uvid u njegovo delo. Ipak, u tom istom dvobroju moglo je biti Čomskog malo manje a znatno više, na primer, Česlava Miloša (ketmani) ili Hane Arent (politička odgovornost intelektualaca).

Pa, zašto ne!? i razmišljanja odgovornih intelektualaca sa ovih prostora, od Slobodana Jovanovića o poluintelektualcima do današnje najistaknutije (a skrajnute) lingvistkinje i antropološkinje Gordane Đerić, koja u svojim knjigama dosledno istrajava u analizi definicije intelektualaca i kritici tih korisnih marioneta u akademskim i intelektualnim krugovima današnje Srbije. Iz ovih razloga, dvobroj Gradca može se smatrati uvodom u svestranije sagledavanje odgovornosti intelektualaca, od Sokrata do danas.

Povezani tekstovi