Tomislav Osmanli: Ovo je doba senki

Ovo delo izuzetne književne građe i zavidne erudicije objavio je beogradski “Albatros Plus”, u odličnom prevodu Zorana Ž. Paunovića koji je na srpski preveo i prethodno Osmanlijevo prozno ostvarenje, “XXI”, u izdanju “Derete” 2015. Tomislav Osmanli (1956) piše prozu i drame, bavi se teorijom medija, filmom i stripom, a gotovo u svakom žanru dobitnik je značajnih priznanja. Drama “Dvoje u Edenu” postavljena je u teatru “John W. Gainse” u SAD. Prevodi sa engleskog i novogrčkog, a njegova su dela prevedena na brojne jezike, od engleskog do arapskog i ladino.

Koordinate romana “Iza ugla” protežu se od antičkih vremena do 21. veka, i od Amerike kroz Evropu sve do Balkana; od događaja, tu su i “NATO” bombardovanje SR Jugoslavije, i etničko čišćenje Albanaca sa Kosova. Kao u šahu, autor pomera svoje junake bilo da su učesnici u balkanskoj krizi, finansijski moguli koji “vuku konce” svetske politike ili ljudi koji su samo pioni u tim političko-ekonomskim igrama.

* Da li sugerišete da čovek ratove i nasilje uvek pretpostavlja dobroti i empatiji?

– Hvala vam na tom pitanju. Ono je suštinsko što se tiče i diferenciranja fokusa moja dva romana koji se bave, ali i poigravaju ljudskim ćudima, senkama i vremenskim tokovima. Dok sam se u svom prvom romanu “XXI”, koji nosi ime ovog stoleća, bavio potragom za iščilelom dobrotom, gostoprimljivošću, čojstvom, empatijom… kao osnovnim etičkim i mentalitetnim svojstvima svih balkanskih naroda, i to na samom pragu n/ovog veka, u narednom romanu “Iza ugla” više sam se, i određenije bavio ratovima, bombardovanjem Srbije i Crne Gore, kosovskom izbegličkom krizom, stradanjem hiljada ljudi u bosanskom bratoubilačkom ratu… Svim tim likovima i dušama koji se pojavljuju u romanu te zalaze iz epohe u epohu, iz priče u priču, iz samog života u svet hiljada utihnulih senki nekada živućih ljudi iz svih balkanskih nacija i religija, oba pola i svih mogućih uzrasta, a koji i danas zaludno jezde nebom ovog starog kontinenta. Ovo je doba senki. Ovih naših, tužnih, ućutalih senki što, neumirene, kolaju nebom Jevrope, kao i onih naseljenih u protekcionističkim konzervativnim državama. Ali i u pojedincima podlih i opakih poimanja moći.

Nekad bismo takvo doba nazvali epohom dekadencije. Ovo je novo vreme, vreme destrukcije. Odgovaram – retorički – na vaše sadržajno pitanje: Pa, jesu li se vremena u nečemu promenila? Je li čovek današnjice spokojniji, bezbedniji, srećniji? Jesu li novi vladari bolji, humaniji, brižljiviji no u Makijavelijevim opisima? Je li ovo doba altruizma, mira, prosperiteta, bezbednosti, ozarenosti, slobode…

* Mislite li da je došao kraj strahotama na Balkanu?

– A koji su uzroci nesreće na Balkanu? Takozvani balkanizam, je li tako? Pa je li završen proces deoba u manje i svadljive neefikasne države, ili često suprotstavljene socijalne grupe? Ako to jeste slučaj, onda smo mi doista u epohi “Vodolije”. Ali koliko ja vidim, posvud po ovim brdovitim predelima seva i grmi. Izjavama, spinovima, gnevom, sporadičnim nesrećama… Je l’ ovde neko sluša pesmu? Normalno da ćemo, ovakvi, žnjeti što prirodne što “HARP-ovane” oluje.

* Kako gledate na države nastale krahom SFRJ? Jeste li jugonostalgičar?

– Ne biti nostalgičar nakon krvavog kraja prošlog stoleća i populističkog, “istoriomaničnog”, etnofiletističkog, da ne kažem šovenskog početka ovoga, bilo bi zaslepljenost ili suludost. Sada nam se serviraju recepti za poboljšanje radnih, ljudskih i etničkih prava. Potpuno hipokritski. Njima se više ne bavi država već nevladine organizacije, razdrobljeni sindikati, socijalne grupe… Serviraju nam se recepti novog konzervativno ogrezlog kapitalizma, nama, koji dolazimo iz zemlje u kojoj su se slobodno govorili, proklamovali, štampali, emitovali, glumili… jezici svih etniciteta, u kojoj smo bili suvereni, uživali svetski ugled – posebno od 1960-ih godina – iako smo bili socijalistička država, mada posebne, puno slobodnije vrste, zemlja iz koje se slobodno putovalo diljem sveta, čak i iza onog starog, “Berlinskog”, ne ovog novog, konzervativnog “zida”… Dakako, jesam jugonostalgičar. To mi je intelektualnije, slobodnije, pa i ljudskije.

* Koju igru vode svetski moćnici?

– Igru tronova. Bergmanovski šah (iz njegovog paradimatičnog filma “Sedmi pečat”) sa ratom i mirom. Sa sudbinama ljudi i država. Uništavanjem starih kultura. Destrukcijom zavičaja i otadžbina. Ova je stvarnost tronova nadmoćnih, i stvarnost koja boli i bezočno uništava nemoćni deo sveta. Pri tome kričeći humane parole po principu “Izgradimo ono što uništavamo”. Ajde to se nekako i može… ali šta je sa ljudima, sa ubijenim starcima, silovanim ženama, ugušenim žiteljima starih gradova, podavljenom decom na obalama “Mediterana”, tog dramatičnog “Odisejevog mora” koje jeste “pontus”, most, jer spaja toliko mnogo divnih kultura, ali koje danas reskije, žestokije, okrutnije deli svet na dva nepomirljiva dela.

* Vaš roman liči na (prozne) filmske rezove u kojima koristite i fantastiku i humor; koliko oni nevolje čine lakšim?

– Mogu samo da olakšam psihološko konzumiranje složenije stukturisanog štiva. Inače sam, scenarista, kao i davnašnji ljubitelj stripa. Čak sam, između svoje dvadeset četiri knjige, autor i dveju knjiga posvećenih upravo tim domenima (“Film i političko”, 1982. i “Strip – zapis ljudskog lika”, 1987), objava koje su utrle staze teorijskih knjiga u “Sedmoj”, odnosno u “Devetoj umetnosti” u Makedoniji. Obe te narativne discipline podrazumevaju i montažne pristupe, i upečatljive slikovitosti, a kao i sama književnost, i osećaj pripovedačkih ritmova. Možda je otud i vaš utisak koji bi, inače, činio čast i značajnijim piscima no što sam ja.

* U knjigu uvodite seobu duša. Da li i one imaju taj zadatak?

– Duše su sastavni deo svih kultura. Da ne podsećam koliko su prisutne u našoj, gde obeležavamo i posebne dane posvećene dušama. One su antropološka težišta kultura, svojevrsni onostrani aspekat ljudskosti i deo svekolikog postojanja čovečanstva koje ne želi da zaboravi svoje pretke, svoje uzore, ali ni svoje zločince, u zabludi ili u gnevu… Duše su deo totaliteta postojanja, te su i prirodni deo fantastičkih prosedea i narativa. One su i “Subjektivitet” i “Drugost”. One su tu, da nas podsete na nas same i naše ambivalentnosti: na naše prizive i izlive slobode, ali i na naše strahove i nasleđena ograničenja.

* Šta nas čeka iza zida (zidova) koje podižemo prema svemu što je „Drugo“?

– Ukoliko se umesto potčinjavanja kolektivnom i individualnom “Egu” ne opredelimo za filantropske i solidarističke – pre svega, ljudske i komšijske vrednosti – mi nikad nećemo pojmiti “Drugost”. Čeka nas entropijska “palingenesija”, čeka nas večno ponavljanje iste samourušavane duševnosti. U sebi se obitava, ali se samo u sebi ne živi.