Foto; Medija centar

Očev otac je pripadao osiromašenom begovatu, sa severa Crne Gore… pominje ih NJegoš u Gorskom vijencu… ali, sa dignitetom, adetima i navikama koje je pripadanje tom staležu zahtevao.

***

Deda je bio predratni poslanik u Skupštini Kraljevine Jugoslavije, uvažavan od strane i Crnogoraca i muslimana koji su živeli u Bihoru, na severu Crne Gore. Nažalost, deda je kao narodni tribun ubijen u Drugom svetskom ratu i porodica mog oca se seli u Novi Pazar, u kuću očevog strica i tetke. U toj kući u kojoj ću se i ja roditi.

***

Moj otac i stričevi su se školovali u Beogradu. Bili su izuzetni đaci, a potom i studenti. Tata je studirao na Građevinskom fakultetu, a dvojica mlađih stričeva su studirali arhitekturu i slikarstvo te sam ja otud „fasovala“ doživotnu ljubav prema umetnosti.

***

Mama je poticala iz „čaršijske“ porodice, njen otac je bio legendarni zanatlija, stolar, graditelj. NJena majka je bila neobično verski obrazovana za vreme i mesto u kome je rođena i odrasla. Mada predana muslimanka, svojoj deci nije branila drugačija uverenja. Ujak je bio komunista, skojevac, aktivista…

***

I u jednoj i u drugoj porodici, obrazovanje je bilo imperativ, gotovo svi su završili visoke škole i u vremenu koje je usledilo utkali svoje karijere i svoje živote u izgradnju novog Novog Pazara, koji se iz zabačene, učmale kasabe pretvarao u moderan grad u novoj državi ravnopravnih naroda i narodnosti.

***

Moje detinjstvo je bilo ispunjeno ljubavlju, pažnjom, ušuškanošću, nežnošću i slobodom da tragam za svojim afinitetima. Moj svet su bile knjige i boje, nikada nisam toliko čitala i crtala kao tada.

***

Ja sam imala sreću da rastem i živim u porodici u kojoj je uvek bilo mnogo ljubavi, ali i mnogo međusobnog poštovanja i uvažavanja svačijeg prostora, želja i potreba. Moji roditelji su bili uspešni u svojim profesijama, ali smo im moj brat i ja uvek bili na prvom mestu.

***

Odrastajući u multinacionalnom i multikonfesionalnom okruženju, ja sam zauvek prezrela svaku vrstu nacionalne i svake druge uskogrudosti i takav stav javno i rado iskazujem u svakoj prilici.

***

Bila sam dobar đak, ali ne od onih najboljih, nikada nisam bila štreberka, uvek sam učila „kampanjski“, što je mog oca dovodilo do suza. Radoznalost i „nepodnošljiva lakoća postojanja“ su ključne osobine mog detinjstva.

***

Često govorim da sam bila najvoljenija devojčica koju znam i da bih, ako bih imala priliku da biram da ponovim svoj život, uvek odabrala svoje roditelje, svoje prijatelje i svoje detinjstvo ispunjeno neizmernom ljubavlju.

***

U osnovnoj školi, a pogotovu u Gimnaziji bila sam organizatorka, promoterka i animatorka školskih igranki, izleta, ekskurzija… Ništa mi nije bilo teško, samo ako se pojavi najmanja mogućnost dobre zabave i provoda.

***

Novi Pazar je u vreme mog detinjstva i mladosti bio gradić od četrdesetak hiljada duša, kasaba koja je zastala u pola koraka između svoje teške i sirotinjske prošlosti i svetle i moderne budućnosti. Na svakom koraku su se sudarale i mešale prošlost i budućnost, islam i pravoslavlje, staro i novo, Srbi i Bošnjaci, tradicija koja ima svoja pravila i pravila koja nemaju svoju tradiciju.

***

Svesna svih namernih i nenamernih idealizovanja i ukrašavanja stvarnosti iz vreme svog odrastanja, danas znam da je ta „stvarna“ stvarnost bila neuporedivo bolja, ljudskija i normalnija nego vreme koje će uslediti koju godinu kasnije.

***

Vreme gimnazijskih dana je obeleženo neverovatnom dinamičnošću, ja sam stizala da budem deo skoro svih vanškolskih aktivnosti, a ideje čime bih želela da se jednoga dana bavim u životu su se menjala svakih par meseci. Raspon mojih interesovanja se kretao od književnosti, preko glume i režije, do studija na Likovnoj ili Akademiji primenjenih umetnosti.

***

Osamdesetih, na ogromno iznenađenje mojih roditelja, upisujem Arhitektonski fakultet… Ja, kojoj je matematika uvek bila misterija, koja od tehnike nije razumela ni „T“, kratkovida, sa ogromnim naočarama i perspektivom da crtam i „iskapam oči“ do kraja života.

***

Fakultet je bio ne previše prijateljsko okruženje – osim Zorana i Gorana, s kojima sledeće godine slavim 40 godina prijateljstva, ljubavi i poverenja, ma gde da su nas odveli životni putevi. Profesori, ili većina njih, bili su arogantni i nezainteresovani za studente.

***

Beograd je bio divan i nudio je bezbroj mogućnosti, ali ja sam ipak bila provincijalka, falili su mi roditelji i prijatelji, falila mi je ušuškanost mog „malog mista“, falilo mi je da idem ulicom i pozdravljam se sa svima, da znam sve čaršijske abrove, da i dalje budem obožavana princeza.

***

No, dobra strana mog fakulteta i veštine koje sam tamo počela da učim uskoro su dobile svoju vrlo primenjivu, zanimljivu i izazovnu pojavnost. Pošto su moj otac i stric, sa još nekoliko kolega, napravili prvi i jedini projektni biro i urbanistički zavod u Sandžaku, to je postalo mesto okupljanja za sve arhitekte, slikare i konzervatore koji su godinama radili na sređivanju, revitalizaciji i konzervaciji najznačajnijih spomenika srpske kulturne baštine.

***

Godine 1978. Stari Ras sa Sopoćanima, Đurđevim stupovima i Crkvom Sv. Petra i Pavla postaju deo Uneskove porodice, a interesovanje stručne javnosti za najznačajnije spomenike naše kulturne baštine postaje vidljivo u Novom Pazaru.

***

Početkom osamdesetih, imala sam sreću da upoznam neke od najvećih konzervatora i arhitektonskih i slikarskih stručnjaka koji su godinama radili na restauraciji fresaka i manastira, kao i na izradi planova da se revitalizuje stara čaršija u Pazaru.

***

Iz tog vremena potiču neka dragocena prijateljstva koja traju i danas, a ja sam poželela da se bavim konzervacijom kulturne baštine, pa sam, u naletu ambicije, upisala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Ali, kako sam bolje upoznavala Beograd studije su počinjale da postaju pomalo „smarajuće“…

***

Beograd je sve više postajao moj grad i mada sam se revnosno vraćala Novom Pazaru, on je postao moj novi dom. Negde uz put, napustila sam studije arhitekture, istorija umetnosti se „kotrljala“, a ja sam, „uz malu pomoć svojih prijatelja“, počela da ulazim u velegradske medije.

***

Kraj osamdesetih je pored ostalog obeležila i ekspanzija malih TV i radio stanica, tražila su se nova, mlada lica i ja sam, prilično egzaltirano, uplovila i u te vode. Najpre počinjem sa radom na TV Politika, gde sam bila saradnica Milanu Langu u pravljenju zabavne emisije „Noć sa zvezdama“.

***

U to vreme intenzivno i strasno posećujem beogradske galerije i pišem likovnu kritiku za Likovni život, tada najrespektabilniji časopis posvećen savremenoj umetnosti u Srbiji. Dani su se slivali u nepreglednu i hiperproduktivnu pokretnu traku poslova, susreta, lica, dešavanja, a ja i moje šarenoliko i vrlo raznorodno društvo smo se provodili kao nikada do tada.

***

Sve je pomalo podsećalo na „kojaniskaci“, život van balansa, kako su takav način života nazivali u nekim indijanskim plemenima u Americi. Danas, gledano iz ove perspektive, o tom vremenu mislim kao o vremenu opisanom u kultnom filmu Kabare – prenaglašena zabava i euforija koje slute da će se desiti nešto tragično i bolno.

***

Devetog marta 1991. slučajno sam se našla u Ulici maršala Tita, kada je reka građana izašla na ulice Beograda da iskaže svoj bunt. Od tada, ulice Beograda, ali mnogih drugih gradova će postati neka vrsta moje alternativne kuće i porodice, gde ću, uz brojne ljude iskazivati neslaganja sa onim što su srpske političke elite radile.

***

Nacionalizam postaje skoro opipljiv i vidljiv kao da je od granita, odjednom je postalo važno kako se zoveš i odakle dolaziš, postalo je važno sve ono šta je pripadalo opozitu mojih životnih vrednosti.

***

Već tokom martovskih demonstracija, počinjem da radim na Studiju B, televizijskoj i radio-stanici koja je, u to vreme, jedina bila slobodna i jedina izveštavala o stvarnim dešavanjima u Beogradu i Srbiji.

***

U junu te godine, jedan telefonski poziv iz LJubljane me je sasvim otreznio i ja sam shvatila da je Jugoslavija na ivici rata. Jedna slovenačka koleginica panično je pitala da li je istina da je u Beogradu izvršen vojni udar i da li vojska Jugoslavije ide ka Sloveniji.

***

Zbunjena i u neverici, pratila sam vesti i tumarala gradom da nađem i shvatim smisao onoga što nam se dešavalo. Jednoga dana sam u centru Beograda videla neke žene, odevene u crno, koje su u rukama držale antiratne parole. Prišla sam i bez reči postala deo ćutljivog kruga. Bile su to Žene u crnom koje će u ratnim godinama biti jedno od mojih skloništa u kojima sam tražila ljudskost i normalnost.

***

U martu 92. čula sam na radiju da je osnovana neka asocijacija, ili organizacija, okupili su se neki ljudi koji su se javno deklarisali protiv rata i sve destruktivnije nacionalističke propagande.

***

Jedne subote u podne, otišla sam do SKC-a i na hodniku srela starijeg, sedog čoveka, neobično dragog lica. Profesor Miladin Životić. Jednostavno i prirodno, kao kad se rađa novi dan, ušao je u moj život i postao moj beogradski otac, jedan od najboljih prijatelja i neko na čiju sam pomoć, razumevanje i mudrost, uvek mogla da računam.

***

U Beogradskom krugu upoznala sam neke od najsjajnijih ljudi u svom životu. Dok je Srbija padala na kolena, a brojni uvaženi ljudi u našoj zemlji priklanjali se zlu, ratu i zločinima, taj intelektualni, ali pre svega ljudski i moralni kapital, bio je moje ostrvo spasa i mesto na kome sam sačuvala svoje srce i svoju dušu.

***

Brojne akcije poput „Poslednjeg zvona“, „Crnog flora“, paljenja sveća i stajanja na javnim mestima kao vid organizovanog otpora ratu, za mene su bili pojasevi za spasavanje i preživljavanje. Jugoslavija se raspadala u agoniji, na naše oči, a ja ni do danas nisam uspela da prebolim taj period i nikada neću umeti da pričam o tom vremenu bez suza.

***

Posebno bolna i strašna godina za mene je bila ta 92. Počeo je rat u Bosni, a muslimani koji su živeli u Srbiji odjednom su postali neprijatelji države. Sa zebnjom sam išla da obiđem roditelje i sa terase svoje sobe gledala kako tenkovi „naše“ vojske prave preteći prsten oko moga grada.

***

Sa obližnjih brda, pretile su tenkovske cevi u očekivanju naredbe da počne granatiranje Pazara. Par meseci pre toga, moj brat, koji je u to vreme dobio ćerku, spakovao se i otišao u inostranstvo, a mi smo ostali uskraćeni za njene prve korake, prve reči…

***

Sa svakim odlaskom iz Pazara, pozdravljala sam se sa roditeljima kao da se vidimo poslednji put, a svaki taj rastanak je, zaista, i mogao da bude poslednji. Sandžak je prolazio kroz agoniju, a sve su glasnije i žešće bile vesti da smo mi sledeći u redu za egzekuciju. Traume kroz koje smo tada prošli ostavile su trajni pečat i mislim da su te posledice vidljive i danas, na svim stanovnicima, i Bošnjacima i Srbima u Sandžaku.

***

Politički angažman je došao spontano, mnogo više kao deo antiratnog i aktivističkog delovanja nego kao isključivo partijsko opredeljenje. Najpre je to bilo tiho članstvo u Građanskom savezu, a potom i u Socijaldemokratskoj uniji.

***

Krajem 94. rat u okruženju je još uvek trajao, Srbija se valjala u enormnoj inflaciji, prodavnice sa osnovnim životnim namirnicama su bile prazne, Beograd je bio preplavljen izbeglicama oteranih iz svojih domova širom bivše domovine.

***

Mirovni aktivisti i aktivistkinje su pokušavali da pruže bar minimalnu pomoć ljudima koji su u Srbiju dolazili sa kesom ostataka svojih pokidanih i uništenih života… Istovremeno, na nekim drugim mestima, viđala sam bahate, pijane i uvek preglasne ratne profitere i pljačkaše, dobrovoljce u paramilitarnim formacijama koje su „čistile“ teren posle ratnih intervencija Vojske Srbije.

***

Takav Beograd mi je postao neprepoznatljiv i stran, više to nije bio grad koga sam volela i ja se slomljena i potištena, poslednje nedelje 94, vraćam u Pazar.

***

Na nagovor Miljenka Derete i još nekoliko prijatelja i kolega, okupljam jedan broj istomišljenika i kreativnih ljudi i, najpre neformalno, a skoro godinu kasnije i formalno, pokrećemo Urban-in, nevladinu organizaciju, koja će, bez lažne skromnosti skoro dve decenije biti kultno mesto okupljanja mladih Novog Pazara.

***

Mnogo stranica bi mi bilo potrebno da napišem i opišem sve ono što smo uradili, pokrenuli, pojave na koje smo ukazali, kome smo sve smetali i kroz kakvu smo šikanu prolazili, ali, ono što u malo reči može da se kaže jeste da smo „stvorili, ne mesto okupljanja, već način razmišljanja“, kako je to govorio jedan od mojih kolega.

***

Kada se osvrnem na to vreme, saznanje da smo stotinama, hiljadama dece i mladih promenili život, da smo im pokazali drugačiju perspektivu gledanja na život, da smo mnogima formirali drugačije i pozitivnije stavove… čini me svesnom da sam sa Urban-inom napravila najbolju stvar u svom životu.

***

Radikalizmi svih vrsta postaju prijemčivi za sve mlade ljude koji odrastaju i sazrevaju u našim toksičnim stvarnostima, a islamistički radikalizam u okruženju u kome živim postaje zabrinjavajući. Ukazujem da navodna borba za navodne islamske vrednosti često ide pod ruku sa ozbiljno organizovanim kriminalom, sa trgovinom narkoticima, oružjem i ljudima… Reakcija na moje javno iznete stavove će biti ozbiljne i dramatične pretnje upućene na moj račun.

***

Tada dobijam i stalnu policijsku pratnju koja je trajala više od dve godine. U takvim okolnostima, dalji rad u Urban-inu biva obesmišljen, a meni postaje jasno, da sam pored svoje porodice, pretnjama izložila i naše članove. I tada, jedino što mi preostaje, jeste izlazak iz organizacije koju sam stvorila i kojoj sam dala najbolji deo sebe.

***

Ako je za utehu, dobila sam nekoliko važnih nagrada, jednu od ambasade Danske, a druge u Srbiji – Osvajanje slobode, Fonda „Maja Maršićević Tasić“ i Povelju za građansku hrabrost „Dragoljub Stošić“.

***

Vučićeva Srbija je otelotvorenje najgorih noćnih mora, primitivizma, lopovluka, prostakluka, neznanja… Idem na proteste od prvog dana, u nekoliko gradova sam i govorila, i mislim da će ojađeni, očajni i poniženi građani u unutrašnjosti Srbije staviti tačku na bezumnu i bolesnu vlast Aleksandra Vučića.

O sagovornici

Aida Ćorović je novinarka, mirovna i građanska aktivistkinja, osnivačica i direktorica OCD „Urban-in“ iz Novog Pazara. Svoj rad u civilnom sektoru Srbije započela je 1992. godine kao antiratna aktivistkinja u organizacijama – Žene u crnom, Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju. Od 2014. do 2016. bila je poslanica u Skupštini Srbije. Dobitnica je nagrada MDG3 Global Call to Action, Osvajanje slobode i Povelje za građansku hrabrost – „Dragoljub Stošić“. Piše za dnevne listove, magazine i veb-portale u Srbiji i regionu. Živi u Beogradu.

Povezani tekstovi