Foto: Beta/Milan ObradovićDačić je na međunarodnoj konferencije „Ovo smo mi“ u okviru 8. Beogradske NATO nedelje koju organizuje Centar za evroatlantske studije, rekao da bi kompromis postignut kroz dijalog Beograda i Prištine mogao da obezbedi trajni mir i stabilnost regiona i da je važno što je dijalog nastavljen posle 20 meseci.
On je ocenio da je Kfor garant Briselskog dogovora i garant opstanka Srba na Kosovu i Metohiji, te da je važno da Kfor ostane u nesmanjenom obimu na Kosovu.
Dačić je istakao da se Srbija snažno protivi transformaciji kosovskih snaga bezbednosti u oružane snage (Vojsku) i da je važno da jedinice sačinjene od Albanaca ne mogu da ulaze na sever Kosova bez saglasnosti komandanta Kfor i lidera Srba na severu.
„Zato očekujemo da Kfor deluje preventivno u cilju sprečavanja takvih akcija na severu Kosova“, poručio je Dačić.
On je rekao da su NATO i Srbija upućeni jedni na druge i da je saradnja primarno usmerena na stabilnost regiona.
„Ubeđen sam da svi težimo tome kao ključnom cilju“, rekao je Dačić.
Savetnica generalnog sekretara NATO Bejba Baže rekla je da i dalje postoji jaz u percepciji odnosa NATO i Srbije.
„Nadamo se da ćemo prevazići taj jaz“, rekla je ona i dodala da jaz treba otkloniti kroz debatu.
Ambasador SAD Entoni Godfri rekao je da je saradnja korisna i za Srbiju i za NATO i da se postiže napredak u pogledu regionalne stabilnosti, dodavši da se radi na tome da se u Srbiji promeni percepcija NATO i SAD.
Godfri je dodao da je NATO partnerstvo sa Srbijom reflektovano u ciljevima saradnje sa NATO, poput odgovora na katastrofe, nauku za mir i demilitarizaciju.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Ministar spoljnih poslova da ovako nesto kaze je sramota. Europa moze i te kako bez srbije kao i do sad. Srbiji treba europa .pa od koga non stop dolaze pare.
Osma po redu medjunarodna konferencija NATO nedelje ?! Kakva posla ima NATO sa svojim nedeljama u Srbiji koja navodno nikako i niposto ne zeli da bude clanica NATO ?
Kome treba ovakva Srbija? Srbija u kojoj vlada jedan čovek, u kojoj ništa nije u funkciji, u kojoj sudstvo ne radi, u kojoj niko nije 8 godina od opozicije bio na nacionalnoj televiziji da da svoj komentar o bilo čemu.Srbija u kojoj vladaju stranke i ljudi koji su izazvali ratove na ovim prostorima 90-tih godina i koji sad kao mirotvorci razgovaraju o statusu Kosova.Srbija iz koje se godišnje iseli 50.000 mladih školovanih ljudi.Srbija koja plaši svoje susede Rusijom i nije ni na nebu ni na zemlji.Dokle ovako Vučiću i Dačiću? Glavna stvar danas da bi Srbiji i nama u njoj bilo bolje je da vi odete i da se viša nikad ne vratite.
Bre, bre, gospodine druze Dacicu, da je (za mene) bila i ostala NU, sto ce reci Nemacka Unija, po tvome dubokom misljenju, ova Unija ne moze opstati bez Srbije i tzv. Zapadnog Balkana ( jer na Balkanu ne postoji vise ni jedna strana sem zapadne) kao sto ni jedna vlada ne moze bez tvoje partije i tvog licnog ucesca u njoj, a moje malenkosti politkom razmisljanju da je to samo aludiranje na procitano, tvoje – sto bi rekli, medjuredno citanje misli, iskazane, sakrivene od naroda koji „ne ume“ da procita, vec davno, iscitanu „bajatu“ knjigu.
Da ispricam svoju pricu, ne bi li uverio druge, a sebe odavno jesam, da mi je vajkadasnja zelja da postanem neko zrnce u svom, a ne tudjem zivotu.
Sedim ispred seoske kucice koju je pokojni Otac izgradio od njegove ustedjevinej a sacuvao, radeci sam i izdrzavajuci nas petoro dece ne odvajajuci glavu kuce mudru Majku, koja je znala i umela, pored totalne nepismenosti, da vodi ekonomiju domacinstva, da joj nije bio, ni jedan, skolovani ekonomista ravan.
Dakle, sedim i posmatram ne taknute prirodne lepote ispod planine Golije, i divim se tim boznstvenim carima, koje moze da razume samo onaj koji je rodjen i deo zivota proveo u takvoj civilizacijskog prirodnosti, sve dok nisam osetio divljinu betonskih dzungli, na koje smo bili primorani, kao porodica, a zbog Oceve sluzbe, da zivimo, i ostatak zivota provedemo u njima.
Opcinjen cvrkutima ptica, razno raznih boja njihovog perja, kao i njihovim medjusobnim razgovorima, nisam primetio da mi je prisao nepoznat covek.
Tek kada mi je nazvao – dobar dan – prenuo sam se iz svog uljuljkanog razmisljanja, o nicemu sto je iz sadasnje „civilizacije“, odgovorio; malo iznenadjen, da je neko mogao da zaluta u ovu, za one odrasle medju betonskim gradjevinama i asfaltiranim ulicama, za koje su to (ne branim da tako misle) najlepsa mesta za odrastanje ,i svake vrste, savremenog usavrsavanja, u megapolisima.
Covek, namernik, me upita dali je moje ime tako i tako, sto me je , ne malo, iznenadilo, otkuda on zna za moje ime, a da me prvi put vidi, kao i ja njega.
Posle upoznavanja i razgovora o svemu i svacemu, na kraju mi je otkrio svoju nameru dolaska kod mene, ponudivsi mi lepu saradnju, da pisem za njegove novine.
Tek sam tada bio iznenadjen, zasto mi nudi nesto ovako, da nikada nisam zeleo da se javno – sto bi rekli – eksponiram, mada sam – ne mogu da ne priznam – imao tu zelju.
Upitao sam, sada vec, predstavljenog urednika, po cemu je doneo takav zakljucak, kad nikada nisam napisao ni jedan clanak, za bilo koje novine?
Odgovorio mi je da je citao moje malenkosti, komentare, na pojedine clanke iz novina, i da je to bio razlog njegovoj poseti.
U tom momentu se zacula svirena nekog auta, pa sam brzo skocio sa stolice (jer smo obojica sedeli), pogledao ko bi to mogao da bude.
Protrljao oci, i onako bunovan, ne shvatajuci gde sam, kad sam dosao sebi, video sam da sam stajao pored kreveta, dok je napolju ispred zgrade u kojoj stanijem, zavijala i dalje, alarm sirena, nekog automobila.
Ovaj moj san je samo uporediv sa snovima nasih politikanata o ulasku u NU (nemacku uniju), pa i ova izjava gospodina druga Ivice Dacica, „da EU bez Srbije nije cela“, a nije ni okrnjena.
Ne mogu da shvatim tolikom halabukom za NU (nemackom unijom), kad i seljak u najzabitijem delu Srbije, zna da od te rabote nece biti nista, jer Germani nisu kratkog pamcenja, kao mi, da brzo zaboravljaju, sta smo im sve naudili u 19. veku.
Ali se zato, gospodinu drugu Dacicu, svi snovi ostvare kad je u pitanju njegovo ucesce u politickom zivotu Srbije.
Ipak su njegovi snovi ispunjeni, dok se moja malenkost, i dalje, prepusta ne ispunjenim snovima.
Sta se tu moze?
Sto je govori,o davno upokojeni cika Branko Dimitrijevic, masinista na pernoj zeleznickoj masini, posle zavrsetka neke od njegovih bezbrojnih prica, za nas decurliju, okupljenu oko njega: „Deco, stalno me drugovi pitaju kako zivim, a ja im odgovaram, kao mis u gvozdjarskoj radionici. Sto god pipnem hladno, a sto zagrizem tvrdo. Zivot vam je takav – cupav i dlakav“.