Vikend analiza: Na ručku kod Vučića

Serviran ručak za dugačkom trpezom za kojom sede vladike u crnim odelima, kojima kontrast čini bela haljina Suzane Vasiljević, savetnice za medije predsednika Srbije.

Vizuelna poruka skupa na nivou kao kada su krajem 2019. izbile protestne litije u Crnoj Gori i kada je slika monaha i monahinja u demonstracijama bila svetska vest.
Čemu ova sadašnja čudesna epska slika?

Da li je dovoljan povod to što je u toku zasedanje Sabora Srpske pravoslavne crkve i što se bira više važnih vladika?

Da li je reč o „novim pritiscima“ na zvanični Beograd u vezi Kosova – mogućnost da pravoslavna Grčka prizna kosovsku nezavisnost, što je u javnosti istureno kao glavna tema razgovora uz saborni obed kod predsednika Srbija?

Povodi sami po sebi ne deluju dovoljno ubedljivo.

Vučić je umesto ovakvih scena, umeo tiše da reši stvar – odlaskom patrijarhu i vladikama „na noge“.

Sabornog ručka nije bilo ni prošlog septembra uoči Vučićevog puta u Vašignton i potpisivanja dokumenta o „ekonomskoj normalizaciji“ sa Prištinom u Beloj kući.
To je svakako događaj mnogo višeg ranga od bilo kakvih namera zvanične Atine da u Prištini otvori trgovinsku kancelariju.

Jer, koliko je poznato, takvu sličnu kancelariju na Kosovu ima i Ruska Federacija.

Zdravorazumski se nameće drugo tumačenje: u toku je velika borba za uticaj unutar SPC, nakon što su njene tokom prethodnih decenija najprepoznatljivije vladike, poumirale od korone.
U oktobru vladika Amfilohije Radović, u novembru raščinjeni Artemije Radosavljević, u martu Atanasije Jeftić.

Sem tri čuvena „A“, u novembru je preminuo i patrijarh Irinej.

Činilo se da je njegov naslednik „mladi“ patrijarh Porfirije lako izabran u februaru.

Ali, izgleda i da je previše „uspešno“ ušao u mandat, donoseći novi kurs u Crkvi, koji je naišao na prilično odobravanje većinskog dela javnosti.

Taj novi kurs znači veće okretanje samom upražnjavanju vere – patrijarh je otišao da posti i da se moli u manastir Dečani na Kosovu.

Zatim, uzdržavanje od dnevne politike – rekao je da do daljnjeg neće davati intervjue.

Tu je i podrška društvu u borbi protiv korona pandemije – a to je lični primer nošenja zaštitne maske u javnosti, povlačenje u karantin i uskršnje poruke o potrebi ozdravljenja i pridržavanja mera protiv zaraze.

I jasno određenje identitetske politike izjavom da je za njega kao sprskog patrijarha „referendum o Kosovu održan 1389. godine na Vidovdan“.

Pojedini posmatrači u regionu ocenjuju da je prirodnom smenom generacija, u Crkvi ojačala mlada, moderna i borbena struja vladika, ali i njihov širi društveni uticaj.

Tu naraslu konzervativnu snagu Vučić nastoji da na lep način stavi pod kontrolu.

Naročito u vreme uoči predsedničkih izbora kada mu je potreban reizbor na novi mandat.

Posebno je važno da se osujeti vladika Grigorije Durić, koga u pojedinim političkim krugovima i dalje pominju kao „silu koja će se iznenada pojaviti na predsedničkim izborima i rešiti stvar“.

Vladika Grigorije navodno neće biti predsednički kandidat kao što se spekulisalo, ali bi mogao u ključnom trenutku da pruži neophodnu podršku kandidatu opozicije.

U odgovarajućoj atmosferi i u prelomnom trenutku, ovakva podrška bi mogla da se pokaže sudbonosno važnom.

Za političku sudbinu jednog drugog predsednika, ovaj crkveni Sabor je isto tako od velike važnosti, a to je naravno Milo Đukanović u Crnoj Gori.

Iako je sva dostupna priča na ručku na Andrićevom vencu bila o Kosovu, već koliko do večere ispostavilo se da je Crna Gora prava tema.

Na proputovanju do Slovenije gde je narednog dana boravio u zvaničnoj državnoj poseti, crnogorski premijer Zdravko Krivokapić naime, na dva sata se zadržao u Beogradu.

Kako je obavestio javnost preko Tvitera, svratio je da patrijarhu Porfiriju prenese da je volja naroda da za mitropolita i naslednika Amfilohija na cetinjskom tronu bude izabran Joanikije Mićović.

Po štampi se spekulisalo prethodno da je struja koja snažno podržava Vučića, lobirala da mitropolit crnogorski postane vladika kruševački David Perović.

Postoje i nategnuta objašnjenja da je to lobiranje bilo prividno, kako bi se osiguralo da premijer Krivokapić zauzvrat potpiše takozvani Temeljni ugovor sa patrijarhom Porfirijem.

Potpisivanje je nezvanično bilo najavljeno za maj.

Prilikom Krivokapićevog svraćanja u Beograd pojedini mediji su objavili, pa povukli da je dokument potpisan.

Reč je o dokumentu koji potpisuje SPC sa vladama nezavisnih država, sa Hrvatskom je na primer potpisan 2003.

Tim ugovorom osiguravaju se i pravna i imovinska pitanja, a treba li podsećati da je Krivokapić upravo i postao premijer, nakon što je SPC u Crnoj Gori mesecima organizovala demonstracije protiv spornog verskog zakona, kojim je crkvena imovina dovedena u pitanje.

Krivokapić je u Beogradu predložio da se potpisivanje obavi 30. oktobra na Cetinju, na prvu godišnjicu od Amfilohijeve smrti.

To znači kupovinu vremena, kako bi Krivokapić za sebe i dalje sačuvao podršku SPC, njegovo najvažnije političko preimućstvo nad protivnicima.

On je premijer nesigurne tesne većine koji je u kohabitaciji sa Milom Đukanovićem, višedecenijskim vladarom Crne Gore, čija partija DPS jeste izgubila parlamentarne izbore letos, ali se i dalje uzda u to da je „prekomponovanje“ snaga moguće.

Naročito zato što velika i spektakularna hapšenja DPS funkcionera nisu usledila sem sporadičnih pozivanja na informativne razgovore, dok je na lokalnim izborima

Milova stranka uspela da sačuva svoje biračko telo od većeg rasipanja.

Krivokapiću verovatno odgovara da odugovlači, predstavljaći se „zaštitnikom“ SPC, koji crnogorski brod vodi kroz političke oluje, i koji će se, kako tvrde u Podgorici, držati termina u Temeljnom ugovoru „Pravoslavna crkva u Crnoj Gori“, a koji je stvoren odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC 26. maja 2006. Dakle, nekoliko dana nakon izglasavanja crnogorske nezavisnosti, te je stoga oznaka „srpska“ izbegnuta da ne remeti pobednike-indenpendiste.