Vučićevih 15 minuta sa Trampom - novo političko vreme 1Foto: EPA-EFE/ANNA MONEYMAKER

To nije samo promena odnosa moći između dve ličnosti, već nova politička stvarnost. Dosadašnja stvarnost je važila poslednjih 30 godina od ratnog raspada Jugoslavije. Šta nova donosi možemo videti na primeru sporazuma o ekonomskoj normalizaciji Beograda i Prištine.

Sve u vezi sa tim sporazumom je u duhu novog političkog vremena. Krenimo od najvažnijeg. Prvo, sklopljen je tako da odgovara svim stranama – srpskoj, albanskoj i naravno američkom predsedniku Donaldu Trampu. Barem odgovaraju delovi koji su objavljeni na engleskom jeziku, nekoliko sati po potpisivanju, i iz kojih se jedino jasno vidi da nema zajedničkog potpisa Vučića i Avdulaha Hotija.

Srbija na taj način nije formalno priznala Kosovo, što je Vučićev najveći uspeh na regionalnom i unutrašnje političkom planu. Gotovo svi regionalni mediji, mnogi posmatrači i analitičari, kao i domaća opozicija, godinama su stava da će Vučić biti pozvan u neki svetski centar moći i nateran da “potpiše” nezavisnost Kosova. Ovo je jedan od glavnih stubova “odlazeće stvarnosti”, a nova, izgleda neće tako funkcionisati. I biće namerno zbunjujuća, jer ostaje nejasno i slobodno za tumačenja, da li je supotpisnik i sam Tramp, ili je reč o dve verzije za javnost istog teksta.

Ali u svakom slučaju, dokument je ogledalo Trampovog “biznis dil” stila. To je čist dvostrani poslovni dogovor bez mnogo diplomatisanja i dvosmislenosti, odnosno fusnotica i zvezdica. To ne znači da nije pomno promišljen, naprotiv priprema je bila duga i ozbiljna, kao i kod svake krupne poslovne operacije. U tu svrhu vođena je duga kampanja u Srbiji još u vreme prethodnog ambasadora Kajla Skota o obnovi savezničkih veza Vašingtona i Beograda, koju je Entoni Godfri nastavio divljenjem srpskoj kuhinji i običajima. U Prištini je pak, morala iz priče da bude sklonjena i vlada Ramuša Haradinaja i vlada Aljbina Kurtija, ali i predsednik Hašim Tači, čija bi ratna prošlost mogla da baci senku i na dogovor i na Trampov kabinet kao posrednika.

Dan potpisivanja je pažljivo odabran da druge zainteresovane sile ne dovede u neprijatnu skrajnutost. Jer, u isto vreme kada je Vučić bio kod Trampa u Beloj kući, jedan od njegovih najbližih saradnika ministar odbrane Aleksandar Vulin učestvovao je u Moskvi na vojnom skupu. I tamo upadljivo srdačno razgovarao sa ruskim i kineskim generalima.

Sam Vučić je, što mu je svojstveno, propagandnu pripremu odradio savršeno. Sve vreme je tvrdio da je problem šta Srbija treba da dobije, mada je posle potpisivanja postalo jasno, da je stvar u tome da Priština dobije nešto umesto srpskog priznanja. Ali, to je političko umeće, kao i držanje pažnje javnosti kroz pravu TV sapunicu sa odlaskom u Vašington, pregovaračkim mukama, proverama teksta sporazuma, odbijanjem tačke 10… Delu opoziciono-liberalne javnosti u Srbiji to je odbojna i mrska predstava, međutim, ona nije njima ni namenjena. Prosečan birač u Srbiji želi zapravo da gleda te Vučićeve predstave, ne zato što zaista veruje u njih, nego zato što je jednostavno rečeno zabavno. I ume da godi.

I albanska strana imala je svoj deo pozorišta sa najavom da će, ako se potpiše u Beloj kući, Haradinaj oboriti vladu premijera Avdulaha Hotija, povučenoj posle nekoliko sati.

Šta je dakle, ko dobio? Albansko vođstvo može da prikaže svojoj javnosti korak ka glavnom cilju – konačnom oslobađanju od Srbije – priznanje nezavisnosti od strane Izraela. Jasno je da je ovo deo šireg paketa, budući da je nekoliko nedelja ranije u Beloj kući potpisan još jedan istorijski dogovor po kome su Ujedinjeni Arapski Emirati postali treća arapska zemlja posle Jordana i Egipta koja je uspostavila pune diplomatske odnose sa Izraelom.

Vučić pak dobija, u osetljivom trenutku, kada je Đukanovićeva partija izgubila izbore i kada deo EU establišmenta sve više govori o Srbiji kao o diktaturi i hibridnom uređenju, ulogu dobrodošlog američkog polusaveznika. To je ipak više od dosadašnje uloge poluneprijatelja koji je po potrebi partner iz nužnosti.

Tramp je naravno, dobio apsolutno najviše. Po tekstu sporazuma koji je albanska strana objavila na društvenim mrežama odmah po potpisivanju, vidi se šta je njemu najvažnije. To su američka tehnologija, američka bezbednost i američki glasovi. Dokument sadrži obavezivanje “dve strane” Srbije i Kosova, s tim što u zagradi stoji i Beograd i Priština, iako je posebno Avduhal Hoti potpisao sa Trampom, a posebno Vučić.

Dakle, dve strane se obavezuju da neće prihvatiti sumnjive dobavljače 5 G mreže i da će ukloniti ono što je već postavljeno. To se bez sumnje odnosi na ugradnju optičke mreže kineske kompanije Huavei. Nije poznato se da li se pod ovim podrazumevaju i nadzorne kamere u Beogradu, što je jedina poznata instalacija kineske kompanije u našoj zemlji, budući da se tvrdi da Huavei nije ni postavljao 5G mrežu u Srbiji.

“U Srbiji su izdate četiri privremene dozvole za postavljanje 5G mreže, jedna Telenoru i tri Telekomu, ali su one istekle i te bazne stanice su isključene, tako da u našoj zemlji trenutno nema aktivnih stanica 5G mreže”. Tako glasi odgovor Vlade Srbije i RATEL-a na poslaničko pitanje iz avgusta meseca, u kome se dodaje i da će do kraja godine biti organizvana aukcija za prodaju frekvencija za 5G mrežu.

Dalje, kada je reč o američkoj bezbednosti, potpisani papir u Beloj kući sadrži i odrednicu da će se proiranska paravojna formacija Hezbolah tretirati kao teroristička organizacija. Jasni su dakle američki ekonomski interes u odnosu na Kinu, i vojno-ekonomski u odnosu na Iran.

I najzad kada je reč o američkim glasovima, ceo smisao sporazuma je u sklopu završnice Trampove kampanje za reizbor, sa višestrukim dejstvom. Uperen na bele hrišćane kao glavno jezgro njegovih birača, i kao “pokazivanje mišića” protivkandidatu Džonu Bajdenu, pripadniku establišmenta koji je krojio kosovski problem na Balkanu.

Zanimljivo je i da sadrži da se “obe strane” obavezuju da će raditi na dekriminalizaciji homoseksualizma u 69 država gde je to još krivično delo. Tumači real politike bi rekli da to nije zato što je sporazum ispregovarao autovani gej Ričard Grenel, niti zato što donose Trampu gej glasove, već zato da bi potpisnici pokazali ritualnu spremnost da sprovedu američke ciljeve koji mogu biti i na njihovu štetu.

I najzad, srpska opozicija, uključujući i dobro obaveštenog Vuka Jeremića i njegovu stranku, nespretno je i nepripremljeno dočekala Vučićevih “petnaest minuta” nasamo sa Trampom u Ovalnom kabinetu, kao i sav ostali protokol u Beloj kući.

Zarobljena u Vučićevoj propagandi, uzvratila je osvetničkom tvrdnjom da je Vučić uzurpirao pregovore i prebacio ih iz Brisela u Belu kuću. Osvetničkom, jer Vučićeva propaganda besomučno ponavlja da je opozicija dok je bila vlast izgubila Kosovo, između ostalog i time što je pregovore iz UN izmestila u Brisel.

Međutim, ta strela je potpuno promašena, Bela kuća je ipak Bela kuća. Više sreće bi opozicija imala sa tvrdnjom da nije bitno mesto pregovora, da oni kao Vučić njima, neće da prave problem i da osuđuju radi osuđivanja, ali da očekuju da se brani interes Srbije, i tako dalje… Zato je Milo Đukanović, koji se sprema za prelazak u opoziciju u Crnoj Gori, odmah reagovao i na društvenim mrežama pohvalio sporazum.

Tekst preuzet sa portala Demostat

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.