Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković

To je prvi naredni korak nakon sto je Vlada saopštila da je utvrdila Predlog za promenu ustava i ispunila prvu fazu u procesu izmene ovog akta.

Ipak, proces izmene najvišeg pravnog akta od početka je krenuo naopako, na šta je mesecima ukazivala stručna javnost. Najpre zbog toga što niko nije znao ko u Ministarstvu pravde, čija nadležnost nije da to radi, piše predloge za izmenu Ustava, zatim zbog predloga koji nisu onemogućili uticaj i mešanje politike u izbor sudija i tužioca, a u ovoj fazi i zbog samog naziva onog na čemu su činovnici Ministarstva radili. Naime, sve vreme se govori o ustavnim amandmanima iako se ni u jednom pravnom aktu Srbije nijednom rečju ne pominje amandmanska izmena Ustava.

Na ovu činjenicu je na skupu Društva sudija Srbije krajem prošle nedelje ukazala ustavna pravnica Irena Pejić. Ona je objasnila da u postupku ustavne promene postoje tri forme akta. Prva je predlog za promenu ustava koje podnose ovlašćeni predlagači, u ovom slučaju Vlada, što je učinjeno u četvrtak, zatim predlog akta o promeni ustava i treća forma je predlog ustavnog zakona za sprovođenje promene ustava. Druga dva akta su u nadležnosti skupštinskog odbora koje usvaja Skupština potrebnom većinom a potom idu na referendum odnosno narodno glasanje.

– Mi nemamo poseban zakon o postupku za promenu ustava. Ni u jednoj fazi nemamo nijednu reč niti izraz niti proceduru amandmanska promena ustava. Mi smo na samom početku već došli u problem. Onaj ko je pisao nacrt nacrta predloga o promeni ustava je to imenovao amandmanom, pri čemu amandmanska promena uopšte nije predviđena Ustavom. To što mi zovemo nacrt ustavnih amandmana jednostavno ne postoji – navela je Pejić.

Kako je objasnila amandmanska tehnika podrazumeva donošenje amandmana koji je potpuno integralno rešio situaciju odnosno neko pravno pitanje, a koji se stavlja uz tekst ustava ne dirajući u tekst odredbe ustava.

– Vlada je očigledno imala pravnog savetnika i podnela je predlog za promenu ustava. To je učinjeno u formi koja je dopuštena. Ako bismo želeli da ustav i menjamo putem amandmana to bi trebalo učiniti u sledećim koracima. Sada bi Narodna skupština dvotrećinskom većinom glasova trebalo da ovlasti nadležni odbor da izradi amandmane na tekst ustava koji ne smeju da izgledaju ovako kako sada izgledaju. To je jedini način da izmenimo revizionu proceduru izmene ustava jer mi kažemo:“Ustav se menja aktom o promeni ustava“. Ne amandmanskom tehnikom. Ovako kako se počelo nacrtom nacrta amandmana nije dobro. To ne mogu da budu ustavni amandmani niti jesu ni u materijalnom ni u formalnom smislu. Verovatno je stručna služba shvatila da to treba da bude predlog za izmenu ustava i tako je ušlo u proceduru – objašnjava Pejić.

Prema njenim rečima, do sada napisani predlozi za izmenu ustava su osnov za raspravu.

Ona je istakla i važnost javne rasprave, koja je neophodna i neizostavna, a u koju treba da bude uključena stručna javnost a čiji bi cilj bio što kvalitetnije izmene najvišeg pravnog akta i podizanje svesti među građanima o važnosti da u izmenama učestvuju i izađu na referendum.

Pejić je objasnila da je aktuelnim Ustavom propisano da je on izmenjen ako za njegovu izmenu glasa većina od izašlih.

– Tu je tačka. Mi nemamo referendumski kvorum. Nijedan zakon ispod ustava ne može da odredi referendumski kvorum. Hipotetički ako 10 odsto građana izađe na referendum, ako je polovina plus jedan glasala za ustav mi smo ga promenili. Ovaj propust podrazumeva da je dovoljno da građanima pošaljete poruku da ne moraju da izađu na referendum i vi ćete vrlo lako dobiti šta god budete izneli na izjašnjavanje – zaključuje Pejić.

Odlazak u krajnost

Irena Pejić je objasnila zašto je došlo do velike relaksacije odredbe kojom se referendum smatra važećim. „Namera je bila relaksiranje čvrste odredbe Ustava iz 1990. koja je podrazumevala da je ustav izmenjen ako za njega glasa više od polovine upisanih birača. Do toga je teško doći i zato se otišlo u drugu krajnost“, objasnila je ona.