Foto: N1

Tokom te dvodnevne posete Kosovu 2005. godine, 13 godina pre sadašnje najave „istorijskog“ dolaska Aleksandra Vučić na Kosovo i Metohiju, tadašnji predsednik Srbije, Tadić obišao je ne samo sever Pokrajine, već i enklave u kojima Srbi žive, među kojima Orahovac, Veliku Hoču, Goraždevac, manastir Visoki Dečani, Štrpce, Prilužje i druga mesta, za koje aktuelna vlast tvrdi da u njih nije kročila srpska noga.

Bivši predsednik Srbije odbio je juče da se za Danas priseti te svoje, kako su je mnogi tada, nazivali istorijske posete Kosovu i Metohiji. On nije želeo da komentariše ni najave da će predstojeća poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića po značaju biti novi, odnosno Gazimestan 2.

„Tadićeva poseta Kosovu i Metohiji 2005. godine imala je za cilj da ohrabri Srbe, naročito one koji žive u enklavama južno od Ibra, da im kaže da država Srbija misli i brine o njima i s druge strane da takozvanoj međunarodnoj javnosti ukaže na položaj Srba, odnosno na situaciju da su Srbi na Kosovu najugroženija etnička zajednica na tlu Evrope i 21. veku.

Vučić je imao nekoliko poseta Kosovu koje su imale sličnu ambiciju, a ova koja će se desiti za par dana, čini mi se, ima nešto drugačiju svrhu. Predsednik Srbija sada želi da u direktnom razgovoru sa kosovskim Srbima i sa njihovim političkim predstavnicima, govori o mogućnostima rešenja problema i da im ukaže na moguće i realistično rešenje, naravno, uzimajući u obzir kakofoniju dijametralno suprotnih interesa velikih sila koji se prepliću i sukobljavaju upravo na Kosovu“, kaže za Danas Nebojša Krstić, savetnik za medije bivšeg predsednika Tadića. On dodaje da Vučić hoće da ukaže i na rešenje kojim bi se makar delimično odbranio interes države Srbije, Srba sa Kosova, ali i građana čitave Srbije.

Prema Krstićevim rečima, Vučić će govoriti o kompromisu, o tome zašto je on dobar i za nas, ali i za albansku stranu, o tome da samo kompromis može biti rešenje koje će region stabilizovati na dug vremenski period, dok je svaka druga opcija, u stvari, zamrzavanje sadašnjeg stanja u kome Srbija gubi sve, Albanci dobijaju sve i u kome će vremenom rasti frustracije, jačati ekstremizam, a Srba bivati sve manje i manje na prostoru pokrajine.

„Mislim da je Vučićeva poseta važna jer je vidim kao važan deo unutrašnjeg dijaloga. Mislim da bi predsednik takve razgovore morao da ima i sa građanima centralne Srbije jer su oni svakodnevno izloženi štetnom zračenju mitomanije, laži i populizma mnogih političkih ličnosti, ljudi iz javnog života, ali i nekih crkvenih velikodostojnika. Problem kosovske demagogije maligni kosovski čvor čini još smrtonosnijim, a koliko je stvar ozbiljna govori i činjenica da i građanski i liberalni mediji, Danas na primer, na svojim naslovnim stranama prenose demagoške obmane koje izgovaraju junaci čuvenog Insajderovog serijala „Patriotska pljačka““, zaključuje Krstić, koji sada u javnosti brani stavove vlasti.

Tadićev bivši najbliži saradnik, čini se kao da se ne seća da je poseta Tadića te 2005. godine Kosovu i Metohiji, u pratnji pedesetak domaćih i stranih novinara zaista, mirovni, ali i istorijski karakter. Osim što je tadašnji predsednik uputio poruke mira i pozive na izgradnju mostova poverenja, on je hrabro usred Kosova rekao ovo je srpska zemlja. Tu rečenicu albanski zvaničnici nisu mogli da mu oproste, kao ni deljenje srpskih zastavica, a posebno mu je albanska strana zamerila to što je „ljubeći srpsku zastavu zabravio gde je došao“.

Odgovarajući na te prozivke, Tadić je pred okupljenim Srbima u Lipljanu rekao da na Kosovo donosi poruku mira i da se bori za legitimna prava Srba na Kosovu. On je trinaest godina pre takozvane istorijske posete Vučića Kosovu, posetio seoske enklave, uprkos tvrdnjama aktuelne vlasti da srpska noga tamo do sada nije kročila. Tadić je tokom četrdeset osam sati na Kosovu bez velikih parola zatražio pravo na život za svoj narod. Pred nekoliko hiljada okupljenih Srba u Štrpcu, rekao je da nije došao sa velikim parama i da njega isključivo zanima rešenje problema. „Ako drugi imaju pravo na postojanje, kulturu, veru, slobode, pravo na rad, ta prava mora da ima i srpski narod. Niko nema pravo da nam oduzme mogućnost da budemo ovde, da stvaramo svoju budućnost. To kažem gledajući vas u oči“, poručio je Tadić u Štrpcima, napominjući da će razgovarati sa predstavnicima međunarodne zajednice, ali i da nije došao sa čarobnim štapićem.

Srbi sa kojima se tada susreo govorili su da žive ispod civilizacijskog minimuma, u logorima bez čuvara, da su bez posla, slobode kretanja, bez struje i vode, a svoj život su tada opisivali kratko – katastrofa i propast. Zajedno sa novinarima i saradnicima Tadić je obišao i Hoču u kojoj su od “ 700 duša, svi bili za radikale, selo Cernice u kome je stotinak Srba živelo u jednoj ulici, prošli su kroz Prizren, a u manastiru Visoki Dečani, koji je u potpunom albanskom okruženju, Tadića je dočekao vladika Teodosije, a po izlasku sačekala ga je veća grupa Albanaca koja je ledenicama zasula Tadićevu kolonu.