Direktor Srpskog atletskog saveza: Adriana Vilagoš i Angelina Topić su državni projekti 1 photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Slobodan Branković, direktor Srpskog atletskog saveza, za Danas priča o brižljivo isplaniranom rezultatskom bumu naše „kraljice sportova“ i najavljuje njene još bolje dane.

U državi čiji se sport od 365 dana u godini sigurno 300 vrti oko fudbala i košarke, zatrovanih aferama i crno-hroničnim sadržajem, titula skakačice udalj Ivane Vulete, drugo mesto kuglaša Armina Sinančevića, srebrna medalja kopljašice Adriane Vilagoš i bronza skakačice uvis Angeline Topić sa tek završenog seniorskog prvenstva Evrope na otvorenom odjednom su svetla velike pozornice preusmerili na atletiku, čineći da se makar jednu nedelju priča o „kraljici sportova“. S akcentom na dve tinejdžerke, jer su za pojam većeg dela javnosti „pale s neba“ na pobednička postolja u Minhenu.

„Ne da se ništa nije desilo slučajno ili preko noći nego je minhenska bajka srpske atletike očekivani produkt jednog ozbiljnog procesa. Ko ne zna, ovo je idealan trenutak da čuje da su Adriana Vilagoš i Angelina Topić državni projekti, u čije je mlade karijere finansijski i logistički uloženo više nego u bilo koga njihovih godina u svetu atletike. Ni uspeh Armina Sinančevića nije tek tako došao, naprotiv. Pre 10, 12 godina u Savezu smo seli i napravili dugoročnu strategiju, s tri pravca delovanja. Neću reći da nismo grešili na tom putu niti poreći da je moglo i može još bolje, ali čvrsto se držimo zauzetog kursa, veoma ambiciozni i neumorni u menjanju percepcije, statusa, organizacije… srpske atletike. Takođe, ponosni na činjenicu da su sve prošle, sadašnje i buduće medallje isključivo proizvod srpskog talenta i srpske pameti. Svako radi kako smatra da treba, nemam ništa protiv tuđih izbora, ali ova zemlja ne mora i neće da „uvozi“ atletičarke i atletičare za svoju reprezentaciju“, počinje priču za Danas direktor Srpskog atletskog saveza i nekada vrhunski kratkoprugaš Slobodan Branković.

Pre nego što je iz bavarske prestonice krenuo automobilom kući, vlasnik više nacionalnih rekorda na kratkim deonicama detaljno nam je objasnio šta su sve to predsednik SAS-a, Veselin Jevrosimović, on i njhovi saradnici zamislili i(li) uradili u pomenutom periodu.

„Prvi zadatak nam je bilo poboljšanje infrastrukture. Većina lokalnih samouprava bi želela da ima atletsku stazu, ali ne znaju i ne mogu sami do nje. Tu smo mi da im pomognemo, tako što im odemo na noge, pronađemo lokaciju, naručimo projekat, platimo ga, a onda nadziremo njegovu realizaciju i ispratimo ga sve do sertifikovanja, kada smo sigurni da su Prijepolje, Kraljevo, Prijepolje… dobili moderan prostor, u potpunosti uslovan za organizaciju državnih i međunarodnih takmičenja. U poslednjoj deceniji u srpsku atletiku uloženo je više nego u prethodnih 70 godina. Ne tvrdim to samo kao direktor SAS-a već i kao bivši evropski prvak, jer dobro pamtim šta sam u vreme velike Jugoslavije dobijao od Saveza. Ni predsednik Jevrosimović – nekada prosečni atletičar a sada vrlo uspešni biznismen – ni ja nismo u sportu da bismo se okoristili od njega, kao što je slučaj sa drugima u nekim sportovima. Tu smo samo iz ljubavi prema atletici i iz želje da joj obezbedimo pripadajuće mesto, tj. svakom zainteresovanom detetu omogućimo priliku da se atletski razvija i raste ravnopravno sa vršnjacima bilo gde drugde. Naravno, ništa od toga ne bismo realizovali da nemamo sposobne saradnike, iste vizije. I da Vlada Srbije, preko Ministarstva omladine i sporta, zajedno sa našim Olimpijskim komitetom, nije prepoznala i podržala, značaj preporoda ovog bazičnog sporta, kvalitet ponuđenih ideja i planova“.

Mic po mic, došlo se do toga da skakači, trkači, bacači… ne moraju da hrle u Beograd, Novi Sad… da bi se ozbiljno bavili atletikom ili (oni najbolji) zimi beže u tople krajeve van zemlje, jer u njoj nema uslova za dvoransko treniranje. Pa, opet, ni to ne bilo dovoljno da se nije poradilo na drugom važnom strateškom zadatku.

„Paralelno se radilo i radi na eudkovanju domaćih trenera. Nekada su im mentori kolege sa ovih prostora, a nekada im ih dovodimo iz inostranstva. I, kada god smo u mogućnosti, zajedno sa njihovim atletičarkama i atletičarima šaljemo u svetske atletske centre, da u velikom i jakom okruženju uporede, oplemene, podignu na viši nivo… svoja znanja i metode. Ponosno ističem da Adrianu trenira njena majka Đerđi, Angelinu vodi otac Dragutin, o Arminu brine čuveni Dragan Perić, svi znaju za Ivaninu trofejnu saradnju sa Goranom Obradovićem… Paralelno ulažemo i u „sekundarni“ stručan kadar.

Tako je naš Marko Ristov bio najmlađi sudijski delegat na šampionatu Evrope u Minhenu i na Svetskom dvoranskom prvenstvu u Beogradu, još je kod kuće obavljao direktorski posao na takmičenju ovog marta. Predrag Momirović nas predstavlja kao tehnički delegat evropske atletike, pa je u tom svojstvu bio deo i poslednje Dijamanatske lige. Kažem vam, mnogo kvlitetnih ljudi je uključeno u rad Saveza“.

Paralelno sa vožnjom na dva pomenuta koloseka, bivši dvoranski prvak Starog kontinenta, član najbrže „bele“ štafete na jednom SP, timski evropski vladar sa Crvenom zvezdom… i ostatak Srpskog atletskog saveza nastojali su da dovode konkurenciju na naš komad Balkana.

„Bez lažne skromnosti, mogu reći da smo toliko popravili naš organizacioni imidž da smo postali vrlo cenjen i pouzdan partner krovnih organizacija na evropskom i svetskom nivou. Kao domaćini kontinentalnog kros prvenstva 2013. godine, Evropskog dvoranskog šampionata 2017. i zatvorenog Svetskog prvenstva 2022. dobili smo najneverovatnije pohvale. I ne nameravamo da se zaustavimo na oceni da smo bili najbolji organizatori ikada“, zaključuje Branković.

Nadamo se olimpijskim medaljama u Parizu

– U Minhenu smo projektovali pet medalja. Na Vuletinu i Sinančevićevu se računalo kao na vrlo verovatne, skoro sigurne, dok je Milicu Gardašević samo jedan milimetar ostavio ispod pobedničkog postolja, gde smo je videli. Adriana i Angelina su slovile za potencijalne osvajačice odličja, zadrška se ticala samo njihovog snalaženja na seniorskom debiju, a one su i na punom stadionu i u toj atmosferi potvrdile šampionski karakter. Šta očekivati od Igara u Parizu? Bilo bi folirantski ne reći da se s punim pravom nadamo da ćemo i tamo imati kvalitet za medalje – smatra naš sagovornik i navija da svi kandidati za odličja budu zdravi i pravi te 2024. godine.

 

Hoćemo organizaciju otvorenog EP 2030. godine

– Posle generacije predvođene Adrianom i Angelinom stiže još 10, 15 vrlo talentovanih pionirki i pionira, na čijem se atletskom razvoju već radi. Želja nam je da svoj toj našoj mlađariji omogućimo da se jednog dana bore za „velike“ medalje pred svojom publikom. Da budem konkretan, u planu nam je da se kandidujemo za organizaciju Evropskog seniorskog prvenstva na otvorenom, a prvi slobodan termin je 2030. godina. Nameravamo i da, uz pomoć države, za dve do četiri godine izgradimo savremeni atletski nacionalni stadion – otkriva nam Slobodan Branković.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.