AEK izbacio Partizan i „presudio“ Stolici

Remi sa AEK-om iz Larnake u Humskoj (2:2), težine izbacivanja iz drugog po kvalitetu međunarodnog takmičenja, značio je, automatski, i smenu Ilije Stolice sa mesta trenera crno-belih.

Iako je pokušavao da uveri javnost, prevashodno navijače Partizana, da će njegove trenerske ideje fudbaleri crno-belih u najskorije vreme uspešno implementirati na terenu, drugi meč protiv kiparskog AEK-a samo je potvrdio u kakvoj se koncepcijskoj i igračkoj dubiozi nalazi Partizan. Jete dva puta vodio na meču težine plasmana u plej-of Lige Evrope i sigurnih osam utakmica na međunarodnoj sceni, ali je to više bilo plod grešaka gostiju na sredini terena i rutinerskog nadahnuća Rikarda Gomeša (postigao oba gola).

Sistemski, Partizan ništa nije uradio protiv jednog korektnog, ali tehničko-taktički skromnog tima. Najveći problemi viđeni su na sredini terena. Andrade, Natho i Fejsa u srcu manevra nisu bili kadri ni lasom da pohvataju protivničke igrače, a kamoli da osmisle igru na malom prostoru i razigraju saigrače po krilima. Menig se gotovo nije video, Dijabate je individualnim potezima pokušavao nešto da uradi, što je imalo smisla, ali je suštinski sve to delovalo amaterski i bez ikakve koncepcije.

AEK je oba gola dao, čini se, na prelak način, bez ikakvog defanzivno osmišljenog bloka crno-belih. Faraž je za, ispostaviće se kapitalnih 2:2, obukao odelo Lea Mesija, nanizao trojicu fudbalera Partizana, zaključno sa nemoćnim štoperom Vujačićem i divnim šutem zapečatio sudbinu Partizana u Ligi Evrope. Jeste potom Menig pogodio stativu, Lutovac bezuspešno pokušao da improvizacijom uhvati golmana AEK-a na spavanju, ali je, zapravo, sve to bila uspavanka od igre bez smisla i nade u bolje sutra. Crno-beli su sebe doveli do toga da će se na kraju za opstanak na međunarodnoj sceni boriti sa malteškim Hamrunom u plej-ofu Lige konferencija, ali sa nekim drugim trenerom, stručnim štabom, možda i novom upravom…