Aleksej Nikolić: Iz Postojne u pun „Pionir“

Vođen emocijama, koje su kod njega pojačane i zbog južnjačkog porekla, posle tri godine provedene u nemačkom Bambergu, umesto nastavka evroligaške avanture u nekom od Top 16 klubova na Starom kontinentu, Aleksej Nikolić je letos odlučio da posluša savete starijih u familiji i iskusi šta znači kada ti publika u hali „Aleksandar Nikolić“ frenetičnom podrškom jednostavno ne da da izgubiš. Standardni reprezentativac Slovenije i osvajač zlatne medalje na poslednjem Evropskom prvenstvu 2017. u samo dva meseca nastupa u crno-belom dresu uvideo je koliko je svaki poraz težak i koliko igraču može biti tesno u sopstvenoj koži. Kada je 26. oktobra protiv Zadra u Beogradskoj areni ekipa izgubila šesti uzastopni meč, a Nenad Čanak podneo ostavku, Nikolić nije ni slutio da će novo poglavlje u karijeri obogatiti sarađujući sa Andreom Trinkijerijem, čovekom sa kojim je tri sezone u dresu Bamberga osvajao titule u Nemačkoj i igrao Evroligu.

– Dolaskom Trinkijerija dobili smo veliku želju da se dokažemo, što je i normalno svaki put kada dođe novi trener. Imali smo pritom i ogroman motiv da napokon prekinemo lošu seriju… Uspeli smo u tome, ali smo još uvek predaleko od onoga što želimo da postignemo – fokusiran je Nikolić, u razgovoru za Danas, prevashodno na ono što ekipu očekuje u seriji izuzetno teških mečeva: Zenit, Budućnost, Valensija, Crvena zvezda…

Sarađivali ste sa novim trenerom čak tri godine u Bambergu. Koji su to taktički segmenti po kojima je prepoznatljiv i na čemu insistira?

– Njegov sistem se prevashodno zasniva na agresivnoj igri u odbrani. Želi stabilnost iz koje bi proizilazio napad u kojem bismo ekstra pasom pronalazili saigrača u najboljoj poziciji za šut. Za njega je raspored u napadu, takozvani „spejsing“ najvažnija stvar u ofanzivnom delu igre, ujedno je i najteži, jer zahteva visok stepen uigranosti i automatizma.

Italijanski trener je poznat i po raznim principima u „pik end rol“ igri, prilikom kojih se od igrača traži veština čitanja situacija i rivalskih propusta u odbrani. Gledajući ekipe koje je vodio, pre svega Bamberg i Kantu, na terenu je to delovalo poprilično jasno. Koliko je igračima potrebno vremena da bi njegovi zahtevi postali „pesma“?

– Trinkijeri pre svega uživa u onome što radi. NJegov sistem rada je takav da traži jednostavnost u igri. To možda ovako rečeno izgleda i deluje jednostavno, ali je zapravo vrlo kompleksno. On je perfekcionista, radi na detaljima i u stanju je da ti sve objasni plastično. U tome i vidim našu šansu da se na adekvatan način uigravamo, dok istovremenom igramo po dve utakmice nedeljno.

Možete li da malo plastičnije objasnite kako izgleda rad sa Trinkijerijem na detaljima?

– Oni nam unosi sigurnost tokom meča, pogotovo u trenucima kada vidimo i osećamo da nam ne ide onako kako smo zamislili. On ume da te uhvati za ruku, da ti slikovito objasni u par reči šta moraš da ispraviš i zbog čega je, recimo, trebalo da pas dodaš o pod, a ne direktno na ruku saigrača. Bilo bi sjajno da je došao na početku priprema; imali bismo više vremena da shvatimo njegove ideje, ono na čemu insistira i kako da detalje prepoznamo i na njima predano radimo. Nažalost, u ritmu od dve utakmice nedeljno, nemamo dovoljno prostora za vrhunski rad.

Individualno, koliko ste zadovoljni vašim partijama? Utisak je da vam za poziciju plejmejkera nedostaje više konstantnosti. Recimo, U ABA ligi za tri šutirate svega 22 odsto; na sedam utakmica samo ste 10 puta pokušali za dva, a pritom u proseku imate skoro dve izgubljene lopte.

– Zadovoljan sam svojim partijama, može to i bolje, ali sam od onih igrača koji se ne opterećuju ličnom statistikom, brojem poena i asistencija…Meni je jedino merilo uspeh tima, ostalo me previše ne zanima. U skladu sa tim i ne gledam sa kime igram; da li mi više odgovara niska ili visoka petorka, kako se osećam kada sam se Markusom Pejdžom u paru…

Negde sam pronašao da vam je otac David sa juga Srbije. Odakle su zapravo Nikolići?

– Meni je zapravo deda iz Vranja. Kao dečak sam dolazio kod drugova u Srbiju, a Partizan zavoleo na osnovu priča i anegdota svog oca i njegovih prijatelja. Zajedno smo gledali mečeve Partizana i kao mali sam se oduševio atmosferom u Pioniru. Tada mi se i stvorila želja da zaigram u Partizanu; koja je postala još veća kada sam uživo odgledao evroligaški meč sa Panatinaikosom u Beogradu…

Kada smo već kod navijača; faktički od starta sezone, hala „Aleksandar Nikolić“ je puna. Da li je ono što ste slušali i gledali u skladu sa onim iskustvom koje imate sada kao igrač Partizana?

– Sve ono o čemu sam sanjao kao mlađi obistinilo se već u prvim mečevima u dresu Partizana. I kada nam je išlo loše, a rezultati bili negativni, hala je bila puna i strastveno navijanje nije prestajalo. To je velika stvar za klub, kao i za nas igrače. I u Bambergu recimo zaista vole klub, košarku. Hala je takođe uvek bila puna, ali je tamo kultura navijanja potpuno drugačija. U Nemačkoj se nekako navija u istom ritmu, bez obzira na razvoj situacije na terenu. Ovde je daleko strastvenije, emotivnije, snažnije, jače… Uživao sam, naravno, i u Bambergu, ali ako bih morao da poredim, onda je navijanje u Beogradu mnogo bolje.

Sa Amarom Gegićem ste tri sezone proveli u sarajevskim Sparsima, sticajem okolnosti, od ove sezone ste ponovo saigrači u Partizanu.

– Sa njim se najviše družim baš iz tog razloga. U suštini je veoma dobro što je ekipa mlada; generacijski smo bliski i onda nam je lakše i jednostavnije da funkcionišemo i družimo se.

Beograd još bolji i lepši

Brojni inostrani igrači kada dođu u Partizan ili Zvezdu, uglavnom potenciraju Beograd kao prijatno mesto za život. Kakva su vaša iskustva, pogotovo u odnosu na ono šta su vam pričali otac, deda i familija sa tatine strane?

„Beograd je još bolji i lepši u poređenju sa svim pričama koje sam slušao o njemu. Ambijent je ono što ga čini jedinstvenim; bukvalno za svakoga ima mesta i svako u njemu može da pronađe sebe. Nikakvih problema sa prilagođavanjem nisam imao; otišao sam od kuće (Postojna prim. aut) sa 16 godina; živeo sam prvo u Sarajevu, zatim Bambergu i sad u Beogradu i vremenom naučio da mnoge stvari radim sam. Još kada se život spoji sa igrom u voljenom klubu i pred fenomenalnim navijačima – mislim da bolje od toga i ne može“.

Trinkijeri: Tri loše akcije i gotovi smo

Tek što je došao, Entoni Braun lako bi mogao da napusti Partizan. Slutnje su pojačane i odlukom Trinkijerija da Amerikanca ne povede u Rusiju na meč sa Zenitom, koji će silno želeti da se revanšira crno-belima za poraz u hali „Aleksandar Nikolić“.

„Moramo da imamo malo bolji pristup nego protiv Cibone, jer ako u Evrokupu protiv ovako jakih rivala kao što je Zenit vežeš tri loše akcije u odbrani i napadu, doći ćeš na minus 10 i to je onda gotova utakmica. Moramo dobro da zagradimo koš i to je problem naše igre. Nismo tečni u napadu. Jasno mi je da će biti potrebno vreme, ali moramo malo bolje da se krećemo bez lopte. U odbrani smo talentovani, ali moramo stalno da budemo tu, psihički i fizički“, poručio je Trinkijeri pred put u Rusiju.

Zagorac polomio nos

Partizan će u Rusiji biti oslabljen neigranjem Radeta Zagorca. Taman što se oporavio od povrede zadnje lože i vratio na parket u momentu kada je Andrea Trinkijeri preuzeo vođenje ekipe od Nenada Čanka, „najpismeniji“ spoljni igrač crno-belih moraće na novu pauzu, s obzirom na to da je na poslednjem treningu pred put u Sankt Peterburg polomio nos u sudaru sa saigračem. NJega već danas očekuje operacija, posle koje će se preciznije znati dužina pauze.