Đoković: Olimpijske igre su jedan od najvećih ciljeva za mene

„Ova dva meča su moja dva najbolja meča ove sezone, uzevši u obzir okolnosti i kvalitet protivnika. Igrati pred publikom koja je za protivnika… Ponosan sam. Kada sam izborio broj jedan, nisam bio mentalno potpuno tu u turniru, što se odrazilo na moju igru. Hvala Sineru što mi je omogućio da dođem u polufinale, i onda sam želeo da iskoristim šansu. Krenuo sam protiv Janika vrlo agresivno, a to nije bio slučaj u meču u grupi. Bolje sam se pripremio za sve, analizirao, znao šta me čeka kada je reč o publici“.

„Osetio sam olakšanje posle titule. Igrao sam savršeno set i po, posle sam se malo stegao, publika se uključila, imao sam malo i sreće kada je on promašio jedan lak forhend. Održao sam koncentraciju, a od starta sam osećao da on sa osnovne linije nije toliko slobodan kao u prethodnim mečevima. Zato sam znao da moram da kontrolišem razmene, da oseti moje prisustvo. To je bila glavna taktička razlika. Ovo je velika nagrada za sve što smo moj tim, porodica i ja prošli. Četiri najveće titule i finale Vimbldona, vrlo sam ponosan“.

„Uvek može bolje, zašto ne slemovi i olimpijsko zlato, ha-ha. Uvek imam najviše ambicije i ciljeve, to se neće promeniti sledeće godine. Telo me sluša, imam želju, motivisan sam za najveće turnira pogotovo. Ljudi vide kako vide, ali ne vide ono što se dešava iza zavese, sav rad koji se ulaže. Mentalni pristup mi je isti, nastavljam napred“.

„Olimpijske igre su jedan od najvećih ciljeva, uz slemove. Biće jako zgusnut raspored, idemo od šljake na travu, pa opet na šljaku. Moram da razgovaram sa timom da napravimo plan kako bih mogao da igram najbolje tamo gde želim“.

„Sada ne igram toliko kao pre deset godina, biram turnire na kojima želim da igram najbolje. Teško je reći ko bi pobedio u duelu ta dva Novaka, rekao sam da bi sigurno pobedio ovaj 36-godišnjak. Šalim se, ali namučio bih mlađeg sebe“.

„Pravi raspored mi daje rezultate koje želim. Nisam bio zadovoljan sezonom na šljaci do Pariza, mnogo sam sumnjao u svoju igru, ali tim oko mene podsetio me je da treba da verujem u proces i da sam obično drugi čovek na slemovima. To mi je dalo krila za ostatak godine, izgubio sam još samo dva meča. Uvek je na šljaci rolerkoster, tu sam naučio da ne budem previše negativan ni kada mi ne ide dobro. Balans privatnog i profesionalnog života je ključan, svi smo različiti, lepo je što mnogo putujemo, ali odvojeni smo od voljenih – to mi najteže pada, kada nisam tu, kako da ostanem prisutan u životima supruge i dece… Uvek je pitanje šta bi trebalo da radim, to su interni razgovori, da li treba još jednu godinu ovako. Imam njihovu podršku – da nije tako, prestao bih“.