Italijanski štreber sa četiri „S“: Kako je Danijele Santareli nastavio neverovatni niz srpskih odbojkašica

Priča se da nije ni trepnuo kada je dobio ponudu od Zorana Gajića, predsednika Odbojkaškog saveza Srbije, da na selektorskom mestu nasledi neponovljivog Zorana Terzića.

Mnogi bi možda ustuknuli, opterećeni dvadesetogodišnjom šampionskom štafetom koju je slavodobitno nosio najbolji srpski stručnjak svih vremena, ali ne i 41-godišnji Italijan.

Samouveren zbog izvanrednih klupskih rezultata sa Koneljanom (četiri titule u Italiji, titula prvaka sveta, Liga šampiona), solidnih na klupi Hrvatske (dva srebra u Zlatnoj ligi), Santareli je zaigrao na kartu harizme, nesumnjivog odbojkaškog znanja i elokventnosti, ubacivši neki originalni eliksir koji je bio neophodan odbojkaškoj reprezentaciji Srbije.

Već na prvom razgovoru uverio je Jovanu Stevanović da će njen povratak u reperezentaciju svi sa oduševljenjem dočekati, ne sećajući se ružne epizode i njenog međusobnog odnosa sa selektorom Terzićem.

Odmah je prionuo na posao; temeljno pročešljao spisak svih kandidatkinja i kroz Ligu nacija (na svom debiju na klupi Srbije osovjio bronzu) uverio se u sposobnosti svake ponaosob.

Želeo je i u tome uspeo, da se prilagodi igračicama, njihovim navikama i potrebama, a opet je na neposredan način implementirao svoje odbojkaške i životne principe zasnovane na „rudarskom radu“.

Od dana kada je shvatio da zbog talenta i fizičkih predispozicija neće biti vrhunski odbojkaš krenuo je sa teorijskim savladavanjem odbojkaškog gradiva.

Već sa 18 vodio je mlađe selekcije, a sa 27 dobio je šansu da bude trener prvog tima Pezara. U međuvremenu je završio Fakultet fizičkog vaspitanja, a italijanski mediji otkrivaju da nije bilo seminara na kojem nije prisustvovao.

Poput „štrebera“ ili zaljubljenog „Romea“ ništa mu sem odbojke nije bilo važno niti je moglo da ima prioritet. Ni kada je radio kao asistent u Kazamađoreu, odnosno Koneljanu, nije sumnjao u sopstvene mogućnosti.

Oberučke je prihvatio šansu da 2017. postane šef struke Koneljana, baš kao što je pre četiri godine priznao sebi i javnosti da je zavoleo reprezentativku Italije, libera po poziciji, simpatičnu Moniku de Đenaro, sa kojom je i danas u skladnom braku (sarađuju u Koneljanu).

Temperamentan i neposredan, na klupi Srbije proslavljao je poene strastvenije nego li fudbaleri odlučujuće golove. Nemerljivo je pomogao Bojani Drči da na Svetskom prvenstvu uskoči u ulogu Maje Ognjenović; Buši i Lozo da postanu elitni primači, a Stevanovićevoj da navuče plašt Supermena. Sa takvim saigračicama, ne čudi što je Tijana Bošković plenila znanjem, harizmom i što je dobila vezano priznanje najkorisnije igračice na Svetskom prvenstvu.

Na balkonu Gradske skupštine u Beogradu, na dočeku pred dvadesetak hiljada navijača, obećao je da će se sledeći put na istom mestu obratiti na srpskom jeziku, iako su njegovu kombinaciju engleskog i italijanskog gotovo svi razumeli.

Možda i zbog želje da otpeva Bože pravde ili odigra naše kolce, tek, nesveno je poručio da na svim takmičenjima do Pariza i Olimpijade 2024. Srbija neće ciljati ništa manje od zlatne medalje.