Lalatović na sedmom nebu, Milošević na okruglom stolu 1Foto: STARSPORT (arhivska fotografija)

Mada su „lale“ pobedom u prvenstvu (1:0), nekoliko dana ranije, nagovestile isti epilog meča u Nišu veći deo javnosti je tipovao na trijumf vicešampiona.

Zato što je: u prvom superligaškom duelu tek završene sezone deklasirao ekipu iz srpske Atine (4:0), ima realno kvalitetnije pojedince, a oni skupa su prošle jeseni i ovog proleća uvek bili pravi na „velikim“ utakmicama..

Međutim, čak i najveći optimisti među navijačima „parnog valjka“ imali su u malom mozgu opasnost od toliko puta viđenih oscilacija u radu trenera Sava Miloševića i igri njegovih pulena poslednjih meseci.

Teško da bi se pre prvog sudijskog zvižduka Danila Grujića našao neko ko bi se mirne duše i zdrave pameti kladio na Strahinju Pavlovića kao tragičara duela na „Čairu“, jer je talentovani štoper već toliko prerastao ove prostore da je zaslužio transfer u Monako, vredan 10 miliona evra, ali su njegovi kiksevi pre gola kojim je izborio produžetke za svoj tim bili paradigma svih grešaka od prošlog jula.

Da li u izboru taktike, odabiru kadrova, pristupa protivniku, držanju pažnje, u branjenju od tuđih napada, u svojoj ofanzivi, izboru šuteva…

I to, da stvari budu zanimljivije i problematičnije, više u Superligi nego u Evropi.

Mada su baš dva remija u sudaru sa holandskim AZ Alkmarom ostavili klub bez neočekivanog a toliko, u jednom trenutku realnog, prolaska u nokaut fazu a način na koji je brojčano i u svakom drugom smislu nadmoćniji Partizan proćerdao prednost pokazao koliko sadašnjem sastavu i struci nedostaju stabilnost i kontinitet.

Da, može se neko vreme „živeti“ od pozitivnog skora u večitim derbijima, jer su se pobede nad Crvenom zvezdom uvek duplo računale u glavama partizanovaca (isto važi i za zvezdaše), međutim to što komšije ni sa prošlim ni sa sadašnjim trenerom nisu smislile kako da savladaju Vladimira Stojkovića u 270 minuta ne može biti paravan za takmičarsku 2019/2020. bez ijednog pehara.

Nigde ne piše da rivali sa Topčiderskog brda moraju stalno da unose „srebrninu“ u svoje trofejne sale, šta više tužno i tragično je što oni i cela Srbija to podrazumevaju, ali kada se imaju resursi veći od konkurencije onda mu to dođe kao domaći zadatak.

Partizan ga je uradio sa lošom ocenom, a da ipak ne bude sve tako crno potrudila se mlađarija iz njegovih redova.

Smišljena i opravdana afirmacija već pomenutog Pavlovića je donela finansijsku relaksaciju u Humskoj, dok bi očekivano unovčavanje dara Filipa Stevanovića moglo dodatno da napuni klupsku kasu.

Pojača pregovaračke pozicije prilikom kupovine u letnjem prelaznom roku i smanji deo ozbiljno velikog duga.

„Zlatna koka“ bi mogao da bude i neko od stranaca, pre svih Umar Sadik, jer je Nigerijac od nebitnjakovića u Romi brzo izrastao u ključnog golgetera i asistenta u Partizanu, što ga mesecima drži na skeneru evropskih skauta.

Pitanje je samo kako će se uprava postaviti prilikom pravljenja planova za sledeću sezonu, tj. da li će praviti tim za vraćanje trofeja i novi ulazak u Ligu Evrope, mada će joj kvalifikacione promene izazvane korona virusom, maksimalno otežati put ka tom cilju, ili će se opredeliti da ponovo prati Zvezdu dokle može.

Ove je vrlo brzo izgubila taj korak, ponajviše zahvaljujući svojim bodovnim brljotinama u „malim“ superligaškim mečevima.

Za šta deo krivice svakako ide na dušu, trenerski, još zelenom Miloševiću, koji je u par navrata pomišljao da napusti kormilo.

A, posle dvomeča sa Vojvodinom zatvorio usta. Nakon prvih 90 minuta je još i prozborio nešto kratko i protokolarno, dok ga je poraz u Kupu oterao u ilegalu.

Ni u Nišu ni dan kasnije nisu se mogli čuti njegovo viđenje gubitka trofeja i rezime „sezone praznih šaka“, kao ni potvrda ostanka na aktuelnom radnom mestu, da bi novinari za danas bli pozvani na „okrugli sto“ s njim, gde će pričati o svemu i svačemu.

Zato je Nenad Lalatović dočekao svojih pet minuta slave.

Ne njemu svojstvenim strastvenim izjavama, bilo da su replika protivničkim navijačima – ovog puta „grobarima“ koji su ga u Nišu konstantno i gnusno vređali pa i gađali komadima stolica – udvoričkim pohvalama predsedniku zemlje Aleksandru Vučiću, ružnim verbalnim konfliktima sa kolegama, članovima uprava svojih ili portparolima tuđih klubova… nego hvatanjem Partizana u zamku.

To što se ovaj sam „nameštao“ ne može i ne sme umanjiti vrednost šefa struke Vojvodine, odnosno njegovo pametno opredeljenje na defanzivu.

Svestan mogućnosti i limita svog sastava nije hteo da ga šalje u otvoren klinč sa ofanzivno potentnijim rivalom nego je izabrao vrlo visoko postavljenu odbranu, seckanje akcija i umaranje Partizana, odnosno vrebanje svojih šansi iz drugog plana…

Tako temperamentan i željan prvog trofeja u karijeri, posle više prokockanih šansi s drugim timovima u istom takmičenju, umeo je i da zadrži motiv i energiju svoje „vojske“ u produžecima i posle u penal seriji.

Kao što je pre najvrednijeg meča u svojoj karijeri smislio „čarobnu formulu“ za izvlačenje maksimuma iz ekipe sastavljene od dovoljno iskusnih a nedovoljno afirmisanih superligaških igrača i talenata iz klupske škole fudbala – jednostavno, momcima sa margina domaće fudbalske scene.

Ne računajući kapitena Nikolu Drinčića, koji se naigrao velikih utakmica u Partizanu i inostranstvu, a Lalatoviću je verno „služio“ gde god su im se ukrštali putevi u srpskim klubovima.

Taj i takav Lalatović dočekao je da lični izraziti takmičarski nerv, opsednutost fudbalom, neutaživu potrebu za (tek sada dobijenim) priznavanjem od strane esnafa, javnosti i medija, retko prisne relacije sa igračima (sa svim dobrim i lošim stranama iste), njuh za talentovane klince… materijalizuje prvom trofejnom reckom u profesionalnoj biografiji.

A, sadašnjoj upravi Vojvodine da vetar u leđa za neke nove pobede posle mnoštva unutrašnjih bitaka i poraza, jer je član velike trojke srpskog fudbala posle smrti Ratka Butorovića najviše postradao od previranja na samom „Karađorću“, zbog čega su se vrhuške, treneri i igrači menjali kao na traci.

Svi osvajači Kupa Srbije

Partizan

2008, 2009, 2011, 2016, 2017, 2018, 2019.

Crvena zvezda

2007, 2010, 2012.

Vojvodina

2014, 2020.

Čukarički

2015.

Jagodina

2013.

Na marginama: Tuča, postrojavanje…

Tradicija tenzičnih situacija u duelima Partizana i Vojvodine i(li) crno-belih i ekipa sa Nenadom Lalatovićem na trenerskoj klupi nastavljena je i u Nišu, kulminacija te uzajamne netrpeljivosti desila se na atletskoj stazi, u vreme penal serije, a akteri tuče bili su rezervni i zamenjeni igrači oba tima. Epilog su bili crveni karton za drugog golmana beogradskog tima Nemanju Stevanovića (flašom vode gađao rivale) i žuti karton za novosadskog strelca sa bele tačke Mladena Devetka, koji je posle realizovanog jedanaesterca uputio uvredljivu poruku navijačima crno-belih. A, ovi poslednji su u svom stilu zabiberili priču tako što su propisno izvređali one za koje „navijaju“, jer ne daj bože da Partizanovi igrači posle utakmice ne dođu pod noge tzv. vođa navijača i njihovih sledbenika, da sa njima slave ili tuguju.

Okupljanje crno-belih 4. jula

Preksinoćnjim porazom, fudbaleri Partizana su sami sebi skratili letnji godišnji odmor, pa će već 4. jula morati da se pojave u „Zemunelu“ i počnu pripreme za novu sezonu. U kojoj će, opet kao posledicu nepreciznosti u penal seriji sa „Čaira“, u trku za novcem UEFA krenuti od prvog a ne od drugog kola kvalifikacija za Ligu Evrope. Pre tog prvog susreta, u svgustu, valja im dočekati start prvenstva Srbije, verovatno 25. jula.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.