Ovaj sport je spao na najniže grane popularnosti, a to neće biti prvi sportski duel naše zemlje i njenog otcepljenog dela (još) zvanično nepriznatog od srpskih vlasti, ali ovaj događaj je više nego mnogi slični izazvao burne reakcije javnosti. Zbog toga što je Rukometni savez prvo odlučio da ga organizuje bez intoniranja himni i isticanja nacionalnih zastava i grbova, pa ga izmestio iz Kragujevca, onda zatvorio za publiku i na kraju balade zabranio prisustvo predstavnika medija. Kao da se radi o sparing duelu, a ne borbi za bodove u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.

Rukometni savez Vojvodine, inače u mnogo čemu u klinču sa vrhuškom RSS, ovaj presedan je doživeo kao

“Pravljenje ustupaka nepostojećoj državi Kosovo”, koje “ne sme biti naša praksa i model ponašanja, jer to može samo da znači da neko pokušava “na mala vrata“ da prizna postojanje nečega što ne postoji”, uz RSV naglasak na kršenje čl.165 st.5 Zakona o sportu, prema kojem postoji obaveza upotrebe grba, zastave i himne Republike Srbije na svim međunarodnim takmičenjima. Identičan stav zauzeo je i RS Kosova i Metohije, uz konstataciju – “Bez himne, državnih obeležja i navijača, ovaj turnir biće samo poraz, nova sramota i bol u srcu svih kojima je Kosovo i Metohija dedovina, ljubav i svetinja“. Pri čemu i jedni i drugi odlično znaju da se ovakvi potezi ne vuku bez saglasnosti države i(li) njene direktive. Kao kada je prošle godine, samo šest meseci od početka predsedničkog mandata u Odbojkaškom savezu Srbije, urgentno smenjen Nenad Golijanin, jer je ostao uzdržan prilikom glasanja o prijemu, širom sveta priznate, države Kosova u FIVB.

Sport je ovde bio i ostao u raljama politike, a pošto je tako verovatno nikoga osim igračica i selektora dve ekipe ne zanima da li će one ili njihove vršnjakinje iz Norveške i Slovačke na turniru do kraja vikenda osvojiti prvo mesto i otići na SP.