Na večeri u Mažestiku

Zvezdin kapiten Rajko Mitić driblao je pred svojim šesnaestercem, neuspešno, i odmah je došla kazna. Bio je zbog toga utučen, tokom čitave utakmice, potom i kasnije tokom cele večeri koja je protekla u druženju dva tima. Zatim je u 30. i 31. minutu Bobi Čarlton povećao na 3:0. Preteća katastrofa zaledila je stadion, kad već nije zima. Mat Bezbi mogao je na svojoj trenerskoj klupi da zapali cigaretu. I zapalio je.

A onda su minut posle nastavka (Bora Kostić) i pet minuta kasnije (Laza Tasić) vratili Zvezdi nadu. Levo krilo Cokić promašio je zatim neke odlične prilike, da bi dva minuta pre kraja rezultat bio izjednačen: opet Kostić, sad iz slobodnog udarca. Šekularac odmah ima i definitivnu šansu – o kojoj će još biti reči – ali promašuje. Obraz je spasen, Junajted se, međutim, kvalifikovao dalje. Obrti i napetost, Zvezdino briljantno drugo poluvreme, sve je to ipak ostavilo utisak izuzetnog meča.

Publika je bila više tužna nego razočarana. (Takvo sam i ja osećanje poneo kroz ceo život za sebe.) Austrijski sudija Kajner nije se ustezao da odmah posle utakmice izjavi da je to bila „najlepša utakmica koju je sudio i gledao u životu“. I novinari u izveštajima nisu krili uzbuđenje. Iz Engleske ih je doputovala desetina (pola ih se nikada neće vratiti kući), fragmenti njihovih izveštaja koje sam sada video dok sam spremao ovaj tekst, svedoče o oduševljenju.

Čarlton i Kostić su davali golove, ali zvezde večeri ipak su bili Tomi Tejlor i Dragoslav Šekularac. Tejlor je bio stariji – Šekularac je bio uzeo dvadesetu, Tejlor dvadeset petu.

U ono doba bio je običaj da se posle velikih utakmica priređuju banketi. Mančesterovci su bili odseli u Metropolu, ali je Zvezda svečanu večeru davala u Mažestiku. I tu je Šekularac istican kao glavni majstor popodneva. Govorio je to Tejlor, pa Edvards, čak i strogi Bezbi. Tapšali su ga po ramenima. Tokom utakmice, pa i posle nje – u novinskim izveštajima – ukazivalo se da ponašanje nekih igrača gostujućeg tima nije bilo na visini, naročito kad su se nalazili u škripcu u drugom poluvremenu. Otezanje, sporo nastavljanje igre posle prekida, itd., sve je to nazivano profesionalnim trikovima, koji nisu ulazili u sistem vrednosti ondašnjeg socijalističkog doba.

Ali, već na večeri, dva sata posle utakmice, nije bilo ni traga od te napetosti. Rezultat je napravio katarzu, i sad su do izražaja mogli da dođu karakteri. Beri se izvinjavao Kostiću za jedan faul. Zvezdini fudbaleri setili su se kako su ih mančesterovci tamo u Mančesteru, posle utakmice, u špaliru, aplauzom ispratili u svlačionicu. Sad je aplauz vraćen Mančesteru za plasman u polufinale. Šef Zvezdinog štaba, legendarni dr Aca Obradović, kuvao je Bezbija da dođu na otvaranje novog Zvezdinog stadiona (Marakana!), koje se upravo spremalo.

Dogovor je lako pao, dolazak bi bio gratis, niko nije sanjao katastrofu. Još kad su konobari kroz lajt-šou uneli sladoled, zapevana je i stara škotska – Bezbi je bio Škot – Let’s meet again („Da se sretnemo ponovo“). Britanski ambasador ser DŽon Volter Nikols dao je da mu se svi engleski igrači potpišu na meni (tu je relikviju jednog dana posle nesreće ambasadorov sin prodao na aukciji).

A onda se nastavilo po sekcijama. Šekularac nam sad kaže da je Tejlora odmah odveo u striptiz-bar. Ranije je u sećanjima govorio da je njega i Čarltona samo izveo na piće (on koji nikada u životu nije ni pio ni pušio). Kako god, duboko iza ponoći otpratio je Tejlora do hotelske sobe. Ideja da razmene posete bila je obostrana – najpre će posle Svetskog prvenstva u Švedskoj, tog leta, Tejlor ovamo na more, a potom Šekularac u Englesku.

Nije disciplinovaniji od svojih igrača bio ni Bezbi. Otišao je sa domaćinima u Staru Skadarliju, gde im je do tri ujutru pevala Divna Kostić, i pesmom ga ispratila do ulice. Doktoru Obradoviću je rekao: „Nisam u životu imao lepšu noć“.

SUTRA: Fotografija na batajničkom aerodromu