Odbrane nema, ali je zato napad loš

U par narednih utakmica na oba fronta videće se da li u regionalnom i evropskom takmičenju išta još mogu da poprave, a u februaru je i završnica Kupa Koraća, u poslednje vreme utešne nagrade za crno-bele.

Situaciju u ABA ligi više puta smo komentarisali, manje više jasno je da su šanse za plasman u plej-of mnogo više u domenu lepih želja i „matematičke“ teorije.

U naredna dva kola protivnici su FMP i Cedevita Olimpija u Ljubljani i već bi tu moglo da se vidi opstaje li i ta slamka spasa.

U Evrokupu je raspoloženje bilo bolje, najpre što se u Top 16 fazi kretalo od nule, a zatim je durbin malo podigla i ubedljiva pobeda nad Trentom, iako su za nju bili „zaslužniji“ protivnici, nego crno-beli.

A onda je došla utakmica u Parizu, težak poraz bio je još jedno otrežnjenje, ako je ikakvih razloga za veselje i imalo pre toga.

Treća izgubljena utakmica od poslednje četiri odigrane, čak i u konkurenciji još četiri najgora izdanja ove sezone (Krka, Burg u Beogradu i Borac dva puta) ipak je nominovana za najlošiju.

Ne samo zbog ubedljivog rezultatskog poraza, koji je realno mogao da bude i veći s obzirom na dizanje ručne od strane domaćina, i ruku od strane košarkaša Partizana.

Već zbog kompletne slike koja je bila tako tužna da se ne da izraziti brojkama. Koktel nemoći i beznađa, najkraće rečeno.

„Taj govor tela igrača i kako se ponašaju kao da je utakmica biznis lige u pitanju… Igraju se sa renomeom kluba na taj način. Verovao sam da može Partizan da pobedi, ali ovo je katastrofalno. Sreća pa je bilo 17 razlike, Zdovc u poslednjih pet minuta uveo drugu postavu. Šta ostaje ako se ispadne iz Evrokupa? Pa mora li da se izgubi sa 20 razlike? Možda dođe do nekog kruga“, rekao je posle meča ogorčeno Miroslav Berić, nekada igrač i funkcioner u klubu, a sada stručni konsultant Sport kluba.

Konstatovao je on još i da je jasno vidljivo da nema hemije u ekipi, da se dosta toga lošeg čita i sa izraza lica, a dodali bismo da se na tim istim licima nije mogla videti ni „kap krvi“.

Ekipi može da ne ide, da ne može ništa da pogodi, ali ne sme da se ne bori, da ne igra odbranu, stara je i dokazana fraza koja, ako ništa drugo, opisuje pristup poslu.

Zato je i ovo Berićevo o „renomeu kluba“ pomalo naivno u situaciji kad je u ekipi pet Amerikanaca, kojima ne treba zameriti nedostatak emocija, ali i te kako nedostatak volje i borbenosti, što je ugovorom svakako obuhvaćeno.

Letargičnost ekipe pre svega je odgovornost trenera, koga vezane ruke u smislu izbora igrača ni najmanje ne aboliraju.

„Imali smo problema sa njihovom odbranom i agresivnošću. Nismo bili disciplinovani u napadu, tako da je nivo naše igre opao usled njihove agresivnosti. Nakon toga smo se malo pogubili i nismo igrali našu košarku. Ta agresivnost je glavni razlog zbog kojeg nismo bili na našem nivou. Sa druge strane, promašili smo nekoliko polaganja, a u odbrani smo dozvolili mnogo lakih poena posle igre jedan na jedan. Nismo dobro branili te prodore“, rekao je posle meča Filipovski, svesno ili nesvesno konstatujući da u igri njegove ekipe ne valja baš ništa.

Napad je dakle bio nedisciplinovan, imao „problem“ sa agresivnošću, promašeni su ziceri, a odbrane nije bilo, još su se usput i pogubili.

Teško je i „presuditi“ šta je to u igri crno-belih više loše, odbrana ili napad.

U defanzivi se od starta videlo da će biti velikih problema u odbrani od pikenrola, a to važi i za spoljne i za visoke igrače.

Osim Jaramaza, koji je zbog povreda propustio dobar deo sezone, nijedan spoljni igrač ne daje dovoljan doprinos, pa čak ni Dangubić koji je projektovan kao najbolji deganzivac.

Mekintajer, Pejdž ali i novajlija Perkins, uvek su korak iza, ilki korak dalje, a još su lopiji u odbrani jedan na jedan.

Mišino je preksinoć imao pokaznu vežbu kako probijqanje prve linije crno-belih, kompletnu odbrani raqzbija u paramparčad.

Kad su visoki igrači u pitanju, stvar je još mnogo gora.

Osim Mozlija, i Tomasa tek ponekad, i to samo ispod samog koša, niko ne stiže nigde i nikog, „iskakanja“ deluju amaterski, posebno kad je Mika u pitanju.

Zato su ove sezone i ekipe prosečnog kvaliteta i bez strašnih šutera protiv Partizana imale „veselo veče“ za tri poena.

Kad već ne možeš da se odbraniš, onda probaš da daš koš više, a s tim su crno-beli imali podjednako problema.

Na sedam od 14 utakmica u ABA nisu dali više od 80 poena (računajući tu i utakmicu protiv Budućnosti pre produžetaka), a u proseku su postizali tačno toliko (osmi u Ligi).

Ispod 80 poena dobili su samo Zadar i Megu, i to tako što su dali 78 i 79.

U Evrokupu od 12 utakmica samo na pet su dali više od 80 poena, a od toga su četiri dobili.

Plus Huventud i Veneciju sa 78 i 79, te Trento (71).

Statistika u ovom slučaju nije ni najmanje varljiva niti dvosmislena.

Kako ne možeš da se odbraniš, za pobedu moraš da daš tih 80 poena, a problem je kad nema ko.

U šutu za tri poena u ABA ligi su na 11. mestu sa 33 odsto, po asistencijama na 10. (14,5), kao i u izvođenju slobodnih bacanja (71,22 odsto) a gubili su 12,7 lopti po utakmici.

Crno-beli su najbolji samo po broju ofanzivnih skokova (11.9), ali tek peti po broju poena iz reketa (34), a po procentu za dva poena sedmi (52,45).

Slične cifre su i u Evrokupu, s tim što su u ove dve utakmice Top 16 faze i gore.

Posle svega navedenog nameće se pitanje da li stvari u ovoj sezoni mogu da krenu nabolje, i šta bi u tom smeru u klubu trebalo da urade.

„Čišćenje“ rostera nije pomoglo, smena trenera takođe, definitivno su tu sistemske greške u pitanju, za sada daleko od očiju javnosti.

Nije ovde samo u pitanju veoma loša sezona, dešava se to i većim klubovima, nego što po principu koji važi u srpskom sportu, niko nikom ne polaže račune za neuspehe.

A navijačima koji su lane kupili na hiljade pretplatnih karata, a  ove godine virtuelne ulaznice se duguje objašnjenje o provaliji između prošle i ove sezone.

Novac (jedino) nije problem

Sportski direktor Partizana Nikola Lončar izjavio je nedavno da Partizan posle dovođenja Džošue Perkinsa na mesto pleja, neće biti aktivan na tržištu, zato što nema adekvatnih rešenja na poziciji „četiri“ koja je u ekipi deficitarna. On je dodao da je novac za to obezbeđen, i da u njemu nije problem, kao i da su igrači redovno plaćeni. U mnogo slučajeva ranije, ne samo u Partizanu, po igri i zalaganju stranih igrača se najčešće moglo videti da li se poštuje ritam isplata.

Previše grešaka u izboru

Partizan je prošle sezone imao previše promašaja u izboru igrača, koji su doduše kompenzovani rezultatima koje je tim vođen od Trinkijerija postigao. Ali i svoju cenu, jer retko konji igrač sa čvrstim ugovorom pristaje na pogodbe u kojima je uskraćen za ono što mu po slovu pripada. Deo balasta prelio se i na ovu sezonu, Angola i Stefan Janković su sve do skoro opterećivali budžet, a da nisu imali ama baš nikakav učinak na parketu. S druge strane, olako su se odrekli Birčevića, a nedavno i Gordića, bez relevantnog objašnjenja.