U ime fudbala

Dok pravi, izvorni, nerobotizovani, nekomercijalizovani… fudbal, kao i sve druge institucije, umire u Evropi dotle se momci iz Senegala, Kameruna, Tunisa, Japana i Južne Koreje njime još bave sa strašću.

S tim što je moj, od prvog dana turnira, omiljeni Maroko otišao nekoliko koraka dalje u spajanju te neiskvarene emocije i pragmatičnosti, svojstvene zapadnjacima. Zaslužio je polufinale i opšte simpatije.

Opčinjen sam njegovim romantičnim, a u isto vreme vrlo disciplinovanim i veoma organizovanim fudbalom. Zadnjom linijom, takođe, pre svega Hakimijem. Uz hrvatskog štopera Gvardiola, prve zvezde turnira.

Milina je gledati njegovu bekovsku tehniku, brzinu, fudbalska pismenost, stalna ponavljanja u oba pravca, uticaj na ekipu… Svaka čast ofanzivcima, ali ne mogu se velike stvari praviti bez jake i stabilne defanzive.

Marokanci plene i plitkim linijama, munjevitim kontrama, tehničkom superiornošću… i, pre svega, nerespektovanjem rivala. Oduševljava me kada vidim kako vrše pritisak na odbrambenoj trećini protivnika.

Šta tek reći za njihov neverovatan timski duh? Prosto plene kompaktnošću u igri i zajedničkim srčanim proslavama golova… oni su za mene, bez trunke dileme, najsvetlija tačka, generalno, bledog prvenstva.

Za tri godine selektorovanja Vahid Halilhodžić je sjajno složio i taktički disciplinovao ekipu, otklonivši tu najveću slabost afričkih reprezentacija, a njegov neiskusni naslednik pametno je nastavio tim putem.

Ne treba umanjiti ni zasluge tamošnjeg Saveza, prvo zato što je tim poverio stručnjaku kakav je Vaha a drugo što je posle kvalifikacija i napravljene promene dao svu potrebnu pozadinsku podršku Regragiju.

Jako mi je žao moje Engleske, jer nije podbacila ni u jednoj utakmici na celom Munidjalu i lansirala je nekoliko zvezda velikog formata, da bi u finalu pre finala ispala od pojedinaca esktra klase iz Francuske.

Teši me to, što posle Srbije, meni uvek najdraža reprezentacija ima blistavu perspektivu. Jedino ona od svih selekcija ima izuzetno pravo na vrhunske ambicije i grandiozna očekivanja na sledećim takmičenjima.

Stalno sam srcem i uz mog drugog velikog večitog favorita Argentinu, imam puno poštovanje za maksimalno ozbiljnu Hrvatsku, nemam šta novo za reći o individualnim majstorijama sadašnjih Brazilaca…

Ali, Maroko… Nadam se da će sa penala proći Francuze i, u IME FUDBALA, igrati za titulu.  Za gušt svih onih što ga pamte iz lepših i čistijih dana.