Foto: EPA-EFE/VASSIL DONEVFudbalska reprezentacija Srbije igra u nedelju, u 15 časova, na novom stadionu u Leskovcu, poslednju utakmicu u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.
Da dogodine u Nemačku pošaljemo naše na najveću smotru evropskog fudbala prvi put posle 2000, kad je selektor Dragan Stojković bio kapiten nacionalnog tima kao igračka zvezda na zalasku karijere, neophodno je da se ne izgubi od Bugarske, koja dolazi preko plota da, rasterećena od rezultatskog imperativa, ostavi povoljan utisak. Odavno je bez šansi za svoj prvi evropski šampionat od 2004.
U istoriji naše reprezentacije, koja baštini jugoslovensku tradiciju i pre Drugog svetskog rata, biće to 34. međusobna utakmica. Većina prošlih su prijateljske i u okršajima za nekadašnji Balkanski kup.
Ludnica, šta je ovo?
Jedna takmičarska je stekla antologijsku vrednost jer je njen presudni značaj krunisan srećnim krajem za nezaborav.
Zamislimo iz perspektive današnjice da Srbija, koju i bod na „Dubočici” vodi u Nemačku, gubi s jednim golom razlike dok Crna Gora u isto vreme grabi ka sigurnoj pobedi u Budimpešti protiv Mađarske (već izvadila kartu). I onda, u napadu poslednje nade, neko od Piksijevih halfova na reski centaršut zakuca glavom loptu u mrežu.
Jeste, beše takav i rasplet pre dve godine na Benfikinom stadionu u Lisabonu, kad je magična glava Aleksandra Mitrovića, najboljeg strelca reprezentacije ikada, odvela Srbiju na Svetsko prvenstvo u Katar, a Portugaliju poslala u baraž (2:1).
Zbog sličnosti trenutka, jer se podsećamo duela s Bugarima (daleko bilo da prizivamo dramu), naravno da je reč o čuvenoj utakmici na Poljudu 21. decembra 1983, poslednjoj u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo koje se dogodine igralo u Francuskoj. U anale je ušao gol Ljubomira Radanovića, odbrambenog igrača Partizana. Razmere pobedonosnog pogotka u Splitu (3:2) uveličala je legendarna ushićenost sportskog komentatora Mladena Delića, koji je u televizijskom prenosu uskliknuo: „Ljudi, pa je li to moguće? Ludnica, šta je ovo?”
Da na izdisaju utakmice na centaršut hajdukovca Zlatka Vujovića nije pao pogodak za sva vremena (ni pola minuta ranije „plavima” se sledila krv u žilama, ali je Zoran Simović odbranio stopostotnu priliku), s prvog mesta u grupi bi otišao Vels.
Šanse za popravni onda nije bilo kao što bi je Srbija imala u plej-ofu da je u Lisabonu ostalo nerešeno ili kao što bi je dobila sada kroz doigravanje u Ligi nacija u martu sledeće godine ako se „sokolovi” proslave u Budimpešti, a Stojkoviću život zagorča neki bugarski Zare u Leskovac.
📍 НИШ 🇷🇸#SRBBUL #EURO2024 pic.twitter.com/VMSVRjWJQh
— Fudbalski savez Srbije | FA of Serbia (@FSSrbije) November 17, 2023
Lopta i topka na putu ka Montevideu
Jedan duel s Bugarskom između dva rata, prijateljski, treći u megdanima među sobom, a prvi u Beogradu, osvetljen je u filmu „Montevideo, Bog te video” Dragana Bjelogrlića, koji je po istoimenoj knjizi novinara Vladimira Stankovića oživeo slavu jugoslovenske reprezentacije, sastavljene samo od srpskih igrača, senzacionalnog učesnika Prvog svetskog prvenstva u Urugvaju 1930.
Na stadionu BSK na Topčiderskom brdu, 13. aprila 1930, Bugari su preslišani sa 6:1 (2:1). Umetnička sloboda je pustila sebi na volju da se taj meč prikaže kao kvalifikacioni između dve reprezentacije, sudbonosni za odlazak jugoslovenskog tima na daleki prekookeanski put, iako uistinu Bugarska nije ni izrazila želju da ide na Mundijal.
U odstupanju od činjenica zarad filmske dramaturgije bar je trebalo voditi računa da su u toj utakmici Moša, Tirke i ostali igrali u plavim dresovima, a ne u crvenim, koje su imali gosti, a ne bele.
Fakat je da to jeste debitantski meč golmana Milovana Jakšića (Soko), veznog igrača Momčila Đokića Gusara (SK Jugoslavija) i saveznog kapitena Boška Simonovića Dunstera. Ostali su imali kakvo-takvo iskustvo, pogotovo Milutin Ivković Milutinac (Soko), kome je to bila 22. utakmica, a protiv Bugara, onda kao igrač SK Jugoslavija, našao se u timu i u Zagrebu 1926 (3:1) i u Sofiji 1927 (2:0).
Selektor je mogao da računa samo na uzdanice prestoničkih klubova i na levog beka Miloša Beleslina iz novosadskog Sanda. Zbog dugotrajućeg nogometnog trvenja Beograda i Zagreba drugi put se bilo bez igrača sa zapada Kraljevine, koji su izostali i kada je Čehoslovačka demolirala Jugoslaviju sa 7:1 u prijateljskoj utakmici u Pragu 1928.
Sve su to bili nagoveštaji da Zagrepčani neće ići ni u Montevideo.
Neposredno uoči puta vozom ka marseljskoj luci odigran je 15. juna meč i u Sofiji (2:2). Jugoslavija, ponovo od beogradskih igrača, imala je sedmoricu debitanata. Pored Jakšića u timu su od standardnih bili Aleksandar Tirnanić i Đorđe Vujadinović, sva trojica putnici za Urugvaj.
Pele u Sofiji nedelju pre Bugara u Beogradu
U poratno vreme prvo je 1954. stvorena Evropska fudbalska unija (UEFA), a u potonjim godinama su se ulagali napori za priređivanje prvog Kupa evropskih nacija, kasnije evropskog prvenstva.
Porađanje nije išlo lako. Bilo je otpora kome su do kraja ostali verni Engleska, Italija, Zapadna Nemačka, Belgija, Holandija i Švedska, odbijajući da se ogledaju u, po njihovom mišljenju, takmičenju bez prestiža.
A upravo u Švedskoj, u stokholmskom hotelu „Forset“, u predvečerje Mundijala u toj zemlji na kojem je igrala i Jugoslavija, a svetski fudbal dobio budućeg kralja Pelea, obavljen je 6. juna 1958. žreb za evropske kvalifikacije. „Plavima” su pripali Bugari.
Prva utakmica je igrana 31. maja 1959. na Stadionu JNA u Beogradu. Njoj u Bugarskoj prethode dva istorijska meča.
U Sofiju je došao Santos, koji je smatran najboljim klubom na svetu. Njegovu veličinu krasio je Pele, 17-godišnji dragulj Brazila u svetskom prvencu najfudbalskije zemlje godinu ranije.
Ne samo da je Santos prvi put došao u Evropu nego mu je stadion „Vasil Levski” bio prvo poprište na Starom kontinentu, a Bugarska jedina socijalistička država u njegovoj premijernoj turneji, što je u potonje vreme postala tradicija trupe brazilskih virtuoza, fudbalskih „harlemovaca”.
Prva utakmica je odigrana 23. maja. Santos je uprkos jakoj kiši privukao 50.000 gledalaca, a protivnik mu je bio B tim Bugarske. Strepelo se da će gosti da mu napune mrežu do vrha, ali su drugopozivci izrasli u junake. Igrali su 3:3, čak su i vodili s 3:2. Pele je dao prvi gol, u 15. minutu.
Sutradan, nedelju uoči meča u Beogradu, Santos se pred istom masom sveta sreo s najboljim timom domaćina. Pobedio je s 2:0. Pele je postigao pogodak u 2. minutu, a Pogao u 6.
„Svuda u svetu defanzivci pokušavaju da me obore na zemlju, da me povrede ne bi li me izneli sa terena. Samo je ovaj Bugarin protiv mene igrao sto odsto sportski. Zaprepastio sam se njegovim ponašanjem pa sam pazio da ga slučajno ne udarim”, pohvalio je Pele fer-plej svog čuvara, ne sluteći da će ga Bugari osakatiti na Svetskom prvenstvu u Engleskoj 1966.
Santos je iz Sofije otišao na Zapad, prvo u Belgiju.
Prva utakmica iz snova i olimpijski het-trik
Bugari su bili nepoznanica za jugoslovensku reprezentaciju. Pripreme su obavljene u Čortanovcima.
Dan pre utakmice je objavljeno da će mesto u navali zauzeti debitanti Branislav Mihajlović (22) i Milan Galić (21), aduti Partizanovog napada. Bilo je to zaista Galićevo proleće jer je odigrao i prve ligaške utakmice u crno-belom dresu, na koji je Partizan tada i prešao.
Još se nisu slegli aplauzi posle intoniranja himni, Jugoslavija je vodila s 1:0. Iskusni Branko Zebec, koji je igrao 57. put u reprezentaciji, odmah je s centra prodro kroz bugarsku odbranu. Uposlio je Galića. Debitant se nije uplašio šanse nego je s desetak metara poslao loptu ispod golmana Georgija Najdenova iz sofijskog CDNA, koji je dve godine ranije branio protiv Crvene zvezde u četvrtfinalu Kupa šampiona (3:1 za crveno-bele u Beogradu, 2:1 za crvene u revanšu u Sofiji).
U zvaničnim dokumentima Fudbalskog saveza Jugoslavije je zapisano da je pogodak pao u 27. sekundi i da je to najraniji gol u utakmici nacionalnog tima ikada.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Konačan rezultat je postavio Zvezdin igrač Lazar Tasić u 87. minutu (bio strelac iz penala na „Vasilu Levskom”).
Zaliha za drugu utakmicu je mogla biti mnogo ubedljivija, ali je propušteno nekoliko najzrelijih prilika.
U Sofiji je igrano tek 25. oktobra. Domaćin je poveo u 55. minutu, as mostarskog Veleža Muhamed Mujić je izjednačio u 57.
Jugoslavija ne samo da je u četvrtfinalu kvalifikacija bila uspešnija od Portugalije za odlazak na prvi šampionat već je na završnom turniru četiri reprezentacije u Francuskoj poklekla u drugom produžetku finala sa Sovjetima na Parku prinčeva u Parizu 10. jula 1960 (2:1).
Nepuna dva meseca od tada još jedan susret s Bugarima – na Olimpijskim igrama u Rimu. U neposrednom okršaju za prvo mesto u grupi, koje je vodilo u polufinale, na rimskom igralištu Flaminio bilo je 3:3.
Galić je dao sva tri gola. Iz vođstva s 3:1 zbog dva bugarska pogotka u poslednjih deset minuta strepelo se do samog kraja. Obe reprezentacije su skupile po pet bodova, ali su „plavi” imali bolju gol-razliku. Oko vrata im je zasijalo najsjajnije odličje, jedino naše fudbalsko olimpijsko zlato, a o daljem putu posle Bugara nekom drugom zgodom…
Poslednji meč Save Miloševića
Izdvojićemo i prijateljsku utakmicu na Partizanovom stadionu koja je pala baš na 19. novembar 2008. Bugari su preslišani istim rezultatom kao 1930.
Meč je priređen u čast Save Miloševića, koji je tada igrao 102. put, što je rekord koji je 2013. nadmašio Dejan Stanković u svojoj oproštajnoj utakmici protiv Japanaca u Novom Sadu (2:0). Obojica su imali pauzu od po dve godine od svog stvarnog poslednjeg meča.
Miloševiću, koji nije igrao posle Mundijala u Nemačkoj 2006. u timu Srbije i Crne Gore, bila je to i jedina utakmica u srpskoj reprezentaciji.
Do ulaska Dragana Mrđe umesto njega u 34. minutu, dao je dva gola, a odbranjena su mu dva penala.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
