Tadija Dragićević: Voleo bih da igram još dve-tri sezone

Tadija Dragićević je po odlasku iz Zvezde 2010. postao, ne svojom voljom, pravi košarkaški avanturista.

Svake sezone je menjao klub, ponekad i nesvakidašnjim spletom okolnosti ostajao bez, već usmeno dogovorenih, dugoročnih ugovora, što danas uz šeretski osmeh komentariše.

Mada je bilo stanica na kojima mu je signalizirano da, nažalost, nije na vreme upao u pravi voz, u kojem je lako mogao da kupi kartu i za NBA pozornicu.

Kao porodičan čovek, sa 34 godine, lakše proživljava košarkaške „vratolomije“. Iako je u Breoganu igrao malo, a iskustva iz tekuće sezone sveo na par utakmica, osećao se sjajno nadomak La Korunje, na obalama Atlantskog okeana.

– Bilo mi je lepo u Breoganu, međutim imao sam problema sa zadnjom ložom, prvi put u karijeri mi se dogodila takva povreda, a pričajući i sa igračima koji su nešto slično iskusili, samo sam se uverio koliko je nezgodna.

Bukvalno me je maler zadesio posle tri utakmice; morao sam da pauziram mesec i po dana, tako da nisam uspeo da uspostavim neki kontinuitet.

Generalno, bio sam zadovoljan i ulogom u timu, minutažom; sam grad je vrlo blizu La Korunje, na Atlantskom okeanu, tako da sam uživao. Uspeli smo, recimo, i jedan Real da dobijemo kod kuće, međutim toliki nas je maler zadesio sa povredama da je i naš fizioterapeut ostao začuđen brojem povređenih igrača, problemom sa kojim se nikada u toj meri nije prethodno susreo.

Kad igraš u ligi u kojoj svako svakoga može da pobedi, bukvalno, i u kojoj nijednu ekipu ne smeš da potceniš, bitan ti je svaki igrač – ne deluje nimalo razočarno Tadija Dragićević proživljenim u poslednjoj sezoni.

Vreme tokom pandemije provodite sa porodicom u Beogradu. S obzirom na to da ulazite u završnu fazu igračke karijere, gde biste voleli da odigrate „poslednji profesionalni ples“?

– Imam 34 godine i voleo bih da mi karijera potraje još dve-tri sezone. Postoji mogućnost da se vratim u Italiju, tačnije Bjelu, klub za koji me vežu prelepe uspomene iz sezone 2011/12.

Oni bi trebalo da se vrate u prvu ligu, malo im je planove omela pandemija korona virusa, ali su svakako zaslužili da se vrate, s obzirom na to da su bili prvi u drugoj ligi, pre prekida sezone.

U Bjeloj imam puno prijatelja; dok sam tamo igrao, naučio sam italijanski i zaista mislim da bi to bio klub u kojem bih voleo da okončam karijeru.

Inostranu karijeru počeli ste na neobičan način; faktički usred sezone 2009/10 odlučili ste da odete iz Zvezde i pređete u rimsku Lotomatiku.

– U mojoj poslednjoj sezoni u Crvenoj zvezdi bio sam kapiten, najbolji strelac i MVP Jadranske lige. Zaista sam želeo da klub napravi transfer od kojeg će dobro zaraditi, a i da sam naplatim dobre partije.

Postojala je opcija da pređem u Efes; sadašnji trener Anadolua- Ergin Ataman želeo je da me dovede, takođe, David Blat, tadašnji trener Dinama iz Moskve, bio je zainteresovan, međutim do transfera nije došlo.

Nažalost, imao sam i tu povredu meniskusa koja me je mučila. U medijima je to bilo predimenzionirano, a klubovi su vrlo podozrivi prema igračima za koje znaju da su imali određenih zdravstvenih problema.

Mene je u narednih šest godina, u bilo koji klub da sam prelazio, pratila ta priča o povredi meniskusa. S obzirom da se stanje u Zvezdi pogoršavalo na svim nivoima, januara 2010. odlučio sam da prihvatim ponudu Lotomatike i odem u Rim.

Dočekali su me vrhunski igrači, vodio nas je Mateo Bonićioli i zaista sam bio zadovoljan.

Ipak, posle samo šest meseci usledila je selidba u Albu, koju je tada vodio Luka Pavićević.

– Imao sam tokom karijere tu nesreću da su klubovi u koje sam prelazio vremenom upadali u finansijske probleme ili su to bile sredine u kojima si solidno zarađivao, ali nekako nije bilo rezona da se duže zadržiš.

Posle Lotomatike, prešao sam u Albu, što je bio odličan potez. Došao sam na poziv Luke Pavićevića koji je tada vodio ekipu.

Mi smo se poznavali još iz juniorske reprezentacije sa kojom smo osvojili bronzu na Evropskom prvenstvu u Rusiji. Imao sam odlično iskustvo u radu sa njim.

Pavićević je kao trener vrlo sistematičan; detaljista je i voli da igra preko četvorki, što je meni odgovaralo. Imao sam mogućnost da kreiram, učestvujem u dosta akcija koje su „crtane“ za krilnog centra, sa loptom u rukama.

Pre dolaska u Albu, nikada se ranije nisam susreo sa takvim uslovima za rad. O2 arena je impresivna; prostori za fizički oporavak i rad sa fizioterapeutima nešto su verovatno najbliže NBA standardima.

Klub koji je tako organizovan da plata stiže u dan; to sam jedino doživeo u Nemačkoj i Francuskoj.

Nažalost, porezi na primanja su toliko visoki da i danas Alba, uprkos izvanrednom sistemu igre, nema u svojim redovima vrhunske igrače sa visokim primanjima. To je i bio razlog zbog kojeg sam rešio da odem, iako je postojala opcija da potpišem novi ugovor.

Pomenuta Bjela je bila naredna stanica, međutim prava avantura očekivala vas je naredne sezone u ukrajinskom Azovmašu.

– Posle godinu dana u Bjeloj, u kojoj sam želeo da ostanem jedan duži period, pojavila se unosna ponuda Azovmaša.

Aleksandar Kesar je bio trener, Nemanja Gordiće je takođe bio u klubu i nekako se potrefilo da Miroslav Raduljica i ja dobijemo ponude.

Sa Raduljicom sam prethodno odigrao šest meseci u Albi, sklopili smo prijateljstvo, postali u međuvremenu i kumovi, tako da sam rešio da odem u Ukrajinu.

Nisam imao predstavu da u Ukrajini može postojati toliki pritisak da se dobije utakmica. Mi smo igrali sjajno, pobeđivali sve redom, nažalost u finalu domaćeg prvenstva nismo uspeli da savladamo Budiveljnik, za koji je tada igrao Malkolm Dilejni (doskorašnji plej Barselone).

U Ukrajini se tada od četvrtfinala do finala igralo na četiri dobijene i mi smo, nažalost, majstorice finala igrali na gostujućem terenu.

Tu sezonu pamtim po tome što smo odigrali 110 utakmica i završili je poslednji u Evropi – 27. juna. Non-stop smo bili na putu; istovremeno igrali tri takmičenja, među kojima i VTB ligu.

Vratili bismo se sa neke daleke destinacije i odmah sutradan igrali ukrajinsku ligu, pod pritiskom moranja.

Često smo igrali po tri utakmice nedeljno. Uslovi su bili sjajni; hteo sam da ostanem duže, ali je onda počeo rat. Nisam mogao da verujem, kada sam kasnije na TV video razrušen Donjeck i Marijupolj.

Leta 2013. imali ste i jednu nesrećnu sekvencu u vašem odnosu sa tadašnjim selektorom Srbije, Dušanom Dudom Ivkovićem.

– Tog leta su mi se izdešavale neke ružne stvari; Duda Ivković me je naknadno uvrstio na reprezentativni spisak za Evropsko prvenstvo u Sloveniji, mislim da su prethodno dve četvorke otkazale, a ja sam tražio samo deset dana odmora od naporne sezone.

On je zahtevao da se odmah priključim i baš je ispalo bezveze. Istovremeno, nisam imao ni klub, postojala je i bojazan kod mene da bih mogao da se povredim i tek bih tada imao problem da nađem novu sredinu.

Bilo mi je baš krivo kada sam naišao na nerazumevanje selektora Ivkovića, iako sam prihvatio opciju da budem pozvan sa „B spiska“.

Samo par meseci kasnije, trener Ivković će biti indirektan razlog zbog kojeg je vaša evroligaška epizoda bila prekratka.

– Silno sam želeo da zaigram u Evroligi i kada se pojavila opcija da potpišem za Efes u oktobru 2013. bio sam oduševljen.

Imao sam pravo da igram samo Evroligu; ugovor je bio na dva meseca i trener Oktaj Mahmuti je baš verovao u mene.

Igrali smo dobro, obezbedili prolaz u Top 16 i faktički sam imao dogovor da potpišem na dve godine. Odlično sam se nadopunjavao sa Duškom Savanovićem na četvorci, međutim usledili su neki porazi; Mahmuti je smenjen i na njegovo mesto došao je Duda Ivković.

Bilo mi je jasno da od ostanka u klubu neće biti ništa, zbog svega što se prethodno izdešavalo u reprezentaciji. Efes je insistirao na dolasku Ivakovića, kako bi isparirao Feneru koji je tada angažovao Željka Obradovića.

Možda je period u Budućnosti bio i najbolja faza u vašoj karijeri. Bili ste lider u timu, u koji ste došli na poziv Luke Pavićevića.

– Rekao sam da ću ABA ligu, koja mi se više nije igrala, moći da igram samo u dresu Zvezde. Ipak, pojavila se opcija da ponovo sarađujem sa Pavićevićem u Budućnosti i to sam prihvatio. Igrali smo sjajno te godine; dobijali sve u Podgorici, sećam se Cedevitu preko 40 razlike.

Delovali smo baš moćno i onda nam se Mega isprečila u polufinalu plej-ofa. Trener Milojević je igru podesio kao sat; sećam se- 40 minuta presinga na Omaru Kuku, nije mogao da diše.

Ispali smo, a išli bismo na Zvedu u finalu. Možda je i dobro što nismo došli do finala, zvezdaši mi ne bi oprostili. I ovako su mi u regularnom delu prebacivali što sam Zvezdi ubacio 20 poena… tako da bi pritisak bio baš veliki.

U Budućnosti sam te seozone bio najbolji strelac i nekako sam imao satisfakciju u tome što sam lider jednog odličnog i pobedničkog tima.

Imali ste priliku, nažalost, da iskusite potpunu nepredvidivost i nepouzdanost ljudi koji vode grčke klubove.

– Aris je specifična priča. U Solunu je navijanje bilo fantastično; uvek puna hala, ambijent impresivan, međutim mislim da smo bukvalno šest i po meseci igrali bez evra.

Uprava nam je stalno obećavala da će dugovanja biti podmirena, ali do danas nismo dobili ono što nam pripada. Čak smo ih i tužili. PAOK smo, recimo, dobili četiri puta, što se u Solunu posebno ceni. Igrali i finale kupa protiv Panatinaikosa, polufinale prvenstva sa Olimpijakosom.

Srbi su naviknuti na to da plate ne dobijaju po mesec, dva, tako da sam mentalno bio spreman za tako nešto, međutim Amerikanci pertle odvezuju sa patika čim plata zakasni dan.

Uspeli smo nekako da se grupišemo i odigramo rezultatski dobru sezonu. Video sam sebe u Solunu još dve-tri godine; nisam od onih koji teže megalomanskim ugovorima, ali volim da se osećam sigurno i da sam u stabilnoj sredini, što Aris nije bio.

Nalik periodu u Solunu, ni vaš početak profesionalne karijere nije bio ništa bolji. Zvezdaši vas pamte kao uzornog kapitena i nekog ko je gospodski nosio crveno-beli dres, međutim bilo je trenutaka kada ste jednostavno mogli samo da odšetate sa Malog Kalemegdana.

– U Zvezdu sam stigao kao kadet i zaista sam neko ko taj klub neizmerno voli. Nikada se nisam busao u grudi i nešto širio ruke prema navijačima; nekako sam želeo da budem onaj koji će smirivati tenzije, poštovati najvećeg rivala i istinski igrati za svoj klub.

Partizan je za mene bio samo rival na terenu; van njega smo se svi međusobno družili. Nikada nisam želeo da budem igrač koji će svojim ponašanjem nešto huškati na Partizan.

Ne bih mogao da igram za Partizan, kao neko ko je ponikao u Zvezdi i bio njen kapiten.

Preživeo sam mnogo toga u klubu: besparicu, nemanje sistema, konstantne promene ljudi u upravi i na terenu.

U finansijskoj krizi, plaćali su se igrači za koje se smatralo da će biti prodati; morao sam kao kapiten da objašnjavam zašto je neko dobio platu, a drugi nije. To su bile nezgodne situacije.

Zanimljiv je i vaš profesionalni odnos sa Svetislavom Pešićem, u njegovom prvom trenerskom mandatu u Crvenoj zvezdi.

– Kada je Svetislav Pešić dolazio 2008. insistirao je na tome da ostanem u klubu. Želeo je da igru gradi oko mene, zbog čega mi je posebno bilo krivo kada sam povredio meniskus.

To je negde opteretilo i njega i mene. Zbog moje povrede morao je da dovede Lorensa Robertsa. To je bila sjajna generacija, nismo uspeli da osvojimo titulu, ali smo namučili Partizan u finalu, koji je slavio u majstorici 3:2.

Pešić je sjajno koncipirao ekipu; uspostavio sistem u kojem je odbrana morala da bude vrhunska.

Nemanja Bjelica je došao na probu i odmah se videlo da imao šmeka i da mu je potreban klub koji bi ga podigao u igračkom smislu.

Pešić je u njemu video visokog pleja, što je on posebno preferirao. Postavio se prema nama očinski; imao je odličan sistem; nebrojano akcija u kojima je bilo više rešenja.

Onako harizmatičan, zbijao je razne šale i umeo da bude duhovit na osoben način. Znao je da neke igrače drži na žeravici time što bi ih tokom čitave sezone oslovljavao pogrešnim imenom.

Sećam se da je Štimca konstantno oslovljavao sa Aleksandre, iako je znao da se zove Vladimir.. Ide onako redom i prokomentariše: ‘ Ti si beše Aleksandar’, nasmeje se i prođe.

Igrački, upečatljivi ste po izuzetno mekanom šutu, ali i po tome što ste tokom karijere izuzetno fizički napredovali. Obim i definicija bicepsa, butnih mišića, ramenog pojasa neuporedivi su iz perioda u Zvezdi i onog u Efesu, Budućnosti…

– Kao Čačaninu, za osećaj je kriva Morava. Strahinja je bio veći talent od mene kada smo bili klinci (Tadijin brat blizanac). To me je motivisalo; brat me je gurao napred.

Kasnije, kada sam otišao iz Zvezde, sećam se da mi je Rodrigo De la Funete u rimskoj Lotomatici stalno govorio o tome kako moram da vodim računa o svom telu.

On je bio kapiten Barselone i često mi je naznačavao bitnost da pre treninga izdvojim sat vremena za vežbe kojima bih ojačao leđa, koja su morala da budu zategnuta kao sajla.

U jačanju tela, puno mi je u Azovmašu pomogao kondicioni trener Virgijunis. On je recimo radio sa mnogim NBA asovima i nikada nije koristio tegove.

Praktikovao je one elastične trake, neke vrlo efikasne vežbe koje nisu delovale prenaporno. Pošto sam kao četvorka voleo da igram leđima, onda sam morao da ojačam noge, kao i gornji deo leđa.

Voleo sam da iz finte šuta napadnem koš, odem do kraja i onda razigram centre. Mislim da sam dodavanjima zaslužan za najmanje 10 odsto Raduljičine plate u Azovmašu.

Stopama Gorana Dragića

Leta 2008. draftovani ste u drugoj rundi od strane Jute Džeza. Iako je to bio turbulentan period za klub iz Solt Lejk Sitija (iznenadna smrt vlasnika Lerija Milera) postojala je opcija da odete u NBA.

„ Meni će NBA ostati san. Te godine kada sam draftovan, postojala je mogućnost da na sličan način, kao što je Goran Dragić prešao u Finiks Sanse (takođe druga runda drafta), odem u Juta Džez. Imao sam opciju da potpišem dvogodišnji ugovor, prvu godinu odigram na minimalcu od nekih 200.000 dolara, pa ako zadovoljim, produžim saradnju. Zvezda tada nije bila raspoložena da napustim klub i kada ne uhvatite pravi voz onda je sve mnogo teže“.

Drobnjakova trojka iz auta

Finansijski i organizaciono u 21. veku, Crvena zvezda je postala stabilan klub tek od dolaska Nebojše Čovića na mesto predsednika 2011. Ipak, Dragićević smatra da bi se to možda i ranije dogodilo da Predrag Drobnjak u prvom meču finala plej-ofa Superlige nije pobedonosnu trojku postigao iz auta.

„Kao mlad košarkaš, nisam se opterećivao time što platu nisam dobijao, što nije bilo para. Želeo sam samo da debitujem za Zvezdu i u tome uspeo kod Dragana Šakote. Mislim da sam u Splitu ubacio 28 poena i pokazao da mogu da budem od koristi, iako mlad. Zacrtao sam sebi da neću otići iz kluba dok ne zaigram i ne ostavim trag u Zvezdi. Kasnije su dolazili i Pero Antić i Milan Gurović na mojoj poziciji, ali me to nije pokolebalo, naprotiv. Da Predrag Drobnjak 2007. nije postigao onu trojku iz auta (Partizan poveo 1:0 u seriji koja je završena 3:1), mislim da bismo osvojili titulu i da bi stvari krenule nabolje“.

Toti je u Rimu božanstvo

Promenili ste deset inostranih klubova, živeli u brojnim mestima, koja biste izdvojili po određenim specifičnostima.

„Teško da bi se neko opredelio pre za Berlin nego Pariz ili London, međutim prestonica Nemačke je fenomenalna. Tamo svi govore engleski. Kao neko ko voli instrumentalnu muziku nekomercijalnijeg tipa, nisam mogao da verujem koliko je u Berlinu razvijena alternativna scena. Istočni Berlin je upravo mesto koje neguje tu avangardnu scenu, nešto kao Savamala u Beogradu – ispijanje kafe u krilu… Restorani su fenomenalni, cene uopšte nisu visoke. Da sam u ovim godinama došao u Rim, znao bih kako da pijem kafu. U Rimu sam se družio sa Aleksandrom Kolarovim koji je tada igrao za Lacio. Sa ovim mojim Italijanima često smo išli da gledamo Romu, sednemo na skuter i pravac Olimpiko. To kakav status Frančesko Toti ima kod Rominih navijača, to u životu nisam video. Mislim da je to bila njegova pretposlednja sezona, svaki dodir lopte publika bi ovacijama ispratila. U Rimu je on prosto božanstvo; mislim da u to vreme nekih 16 godina u prestonici Italije nije mogao da plati sebi piće“.