Vladica Popović: Kako sam odbio Pabla Eskobara 1Foto: Miroslav Dragojević

U nedelju će se navršiti tačno 28 godina od kako su crveno-beli u Tokiju pobedili čileanski Kolo Kolo – 3:0 (1:0) i postali šampioni planete.

U sezoni u kojoj su hrvatski klubovi odbili da igraju u zajedničkoj ligi, a u Jugoslaviji izbio rat čiji je epilog bio krvavi raspad države, uspon šovinističkog nacionalizma i početak hiperinflacije – bila je to verovatno jedina pozitivna stvar. Jedan od stvaralaca uspeha čuvene generacije crveno-belih bio je i tadašnji trener Vladica Popović.

U sezoni 1991/92 odbranio je titulu prvaka Jugoslavije i osvojio pehar šampiona sveta, dok je finalu Super kupa Evrope izgubio od Mančester junajteda – 0:1 (0:0).

– Samo je Jugoslavija mogla napraviti onakvu generaciju Crvene zvezde. Nažalost, ja neću doživeti da Zvezda ponovo bude prvak Evrope i sveta, ali vam iskreno želim da vi to vidite još barem jednom u životu. Voleo bih da neko uskoro ponovi moj i uspeh LJupka Petrovića, ali sa svoje 84 godine nisam optimista – priča za Danas Vladica Popović.

*Da li je prihvatanje pozicije trenera Zvezde u leto 1991. godine bila hrabrost ili ludost?

– Ni jedno ni drugo. Bilo je zadovoljstvo i čast. Lagao bih kada bih vam rekao da sam se premišljao. Dugo sam radio u inostranstvu i ovo je bio način da Zvezdi vratim dug za sve ono što mi je dala kao igraču u mladosti. Na prvi poziv sam došao i odmah potpisao ugovor, bez gledanja. LJupko (Petrović) je prethodne sezone postao prvak Evrope, a ja sam svesno ušao u to da će se očekivati da ponovim taj uspeh. Međutim, zbog rata i sankcija nije nam bilo dozvoljeno da igramo u Beogradu, pa smo bili domaćini u Segedinu, Budimpešti i Sofiji. Tada se prvo igrao nokaut sistem, pa je onda najboljih osam ekipa bilo svrstano u dve grupe, a samo je prvi išao direktno u finale. Nama je u grupi Sampdorija pobegla za samo dva boda i tako otišla u finale sa Barselonom. Tukli smo Panatinaikos i Anderleht, ali Đenovljani sa Vujadinom Boškovim na klupi su bili jači. Manćini i Vijali su protiv Zvezde verovatno odigrali svoje najbolje mečeve. Vujke me je posle našeg poraza u Sofiji (1:3), kada je bilo jasno da nećemo biti prvi, tešio da ne veruje da bi pobedili da se igralo pred punom “Marakanom”. Uvek je bio veliki gospodin i još veći prijatelj.

*Koliki ste pritisak osećali zbog uspeha iz prethodne sezone i da li se on pojačao pred utamicu u Tokuju?

– Pritisak je bio ogroman, naročito što smo mesec dana pre toga ispustili Super kup Evrope protiv Mančester junajteda. Tada su se u Super kupu igrale dve utakmice, ali je UEFA zbog sankcija i svega odlučila da se odigra samo jedan meč, i to samo na “Old Trafordu”. Bili smo odlični na toj utakmici, imali smo šanse, a golman Zvonko Milojević čak je odbranio penal Marku Hjuzu. Međutim, nismo izdržali kasnije i primili smo gol sredinom drugog poluvremena. U Tokiju se igralo mesec dana kasnije i bilo mi je jasno da ta šansa ne sme da se propusti. Nije mi niko iz uprave ništa pričao, nije ni morao. I ja i igrači smo znali da od moguća tri jedan međunarodni pehar moramo doneti u Beograd. Bio sam prema igračima dosta strog tih dana, tražio sam čeličnu disciplinu. Hteo sam da shvate da je to sad ili nikad i da ko zna kada će im se ukazati šansa da igraju neko novo takvo finale.

* Šta vam je danas prva asocijacija na taj meč?

– Crveni karton Dejana Savićevića pred kraj prvog poluvremena. Vlada (Jugović) je dao gol i imali smo 1:0, a onda šok, isključenje odjednom (Savićević pljunuo protivničkog igrača – prim. aut.). Ne zameram mu na tome, Latinoamerikanci su prgavi, išli su od početka utakmice na to da nas isprovociraju. Na kraju je njegov crveni karton ispao sjajna stvar za nas. Proradio je inat u svlačionici i posle su Vlada (Jugović) i Darko (Pančev) dali još dva gola. Ne pamtim da sam ikada u karijeri sa toliko emocija pratio jedan meč. Svi smo znali da smo ispisali novu stranicu istorije Zvezde, jedino što tada nismo verovali da će doći vreme u kojem više niko neće moći to da ponovi.

*LJupko Petrović je u Bariju slavio defanzivnom taktikom, a vi ste se u Tokiju odlučili za potpuno ofanzivnu igru. Zašto?

– Igrala je Zvezda i sa LJupkom ofanzivno celu tu sezonu, ali svi pamte samo taj meč u Bariju. Nisam ja tu uveo ništa radikalno novo. Imao sam svoj stil i svoje zahteve u taktici, ali sam imao sjajnu osnovu koju mi je ostavio prethodnik. Imao sam tim koji se nije plašio da napada. Svaki trener bi igrao napadački sa Jugovićem, Savićevićem, Mihajlovićem, Pančevom… A verujte mi da je to velika privilegija. Dovoljno sam dugo bio trener da znam šta znači kad imate zvezdu u timu koja neće da vas sluša. Oni su posle Barija svi bili svetske zvezde, ali to ih nije opilo. Zato su kasnije napravili velike karijere i osvajali Ligu šampiona i sa drugim klubovima.

*Šta pamtite iz igračkih dana u Crvenoj zvezdi čiji ste dres nosili 15 godina?

– U Zvezdu sam došao 1950. godine, imao sam samo 15 godina. Bio sam dečak koji je ulazio u pubertet, a koji je već morao da se osamostali. Platu sam celu davao majci jer se u posleratnim godinama jako teško živelo i to nam je bio glavni izvor prihoda. Međutim, imao sam sreću da živim od fudbala i zato mi ništa nije teško palo. Sa Zvezdom sam kao igrač osvojio pet titula, dva domaća kupa i jedan Mitropa kup, Za klub sam odigrao preko 500 mečeva, ali se danas iz nekog razloga može pronaći podatak da sam dres nosio 499. puta.

*Zbog čega se onda danas samo taj podatak može pronaći?

– Ubite me, ali nemam pojma, da li je u pitanju neka viša politika ili greška… Evo, gledam vas u oči i tvrdim vam da sam odigrao 503 utakmice. Znalo se tada u klubu da sam blizu broja od 500 mečeva i trener je u drugom delu te moje poslednje sezone na “Marakani” gledao da me baš zbog toga uvek stavlja u tim. Tada se pisalo i po novinama da sam odigrao 503 utakmice, a evo danas 499. Kako i zašto, nije pitanje za mene.

*Koga iz igračkih dana najviše pamtite i zašto?

– Dragoslava Šekularca. NJemu sam večno zahvalan zato što me je upoznao sa suprugom LJiljanom koja mi je rodila dvoje divne dece. Tašta mi je uvek u šali govorila da ne bi ćerki dozvolila ni da mi priđe da nisam igrao u Zvezdi i da Šeki nije garantovao za mene. Što se terena tiče, bilo je to drugačije vreme. Svi smo bili prijatelji, družili smo se i sa igračima Partizana. Tada je to bila normalna stvar.

*Kako vam izgleda današnji tim Zvezde i rezultati trenera Vladana Milojevića?

– Igranje u Ligi šampiona je velika stvar i on je time pokazao da je veliki trener. S druge strane, žao mi je kada vidim da su Totenehem i Bajern toliko jači. Ali, to je realnost, šta da se radi… Danas je drugačije vreme i moramo biti realni u očekivanjima. Moraće još mnogo da se radi da bi se stvorila Zvezda koja će moći da se nosi sa najjačima.

Odbio sam Pabla Eskobara

– U Kolumbiji sam kao trener radio sedamdesetih i osamdesetih, osvajao sam titule sa klubovima iz Santa Fea (Independiente), Medeljina (Atletiko Nacional) i Kalija (Deportivo)… Jednom me je na razgovor pozvao Pablo Eskobar. Svi su već tada znali ko je on i to je bio poziv koji ne smeš da odbiješ. Odveo me je u svoju vilu i želeo da me impresionira tako što me u bazenu poslužio viskijem. Tražio mi je da postanem trener njegovog kluba iz Medeljina, ali sam ja to odmah odbio. Znao sam da takvom čoveku ne smem da kažem da ću da razmislim jer bi to bilo isto kao da sam pristao. Pogledao sam ga u oči sa iste razdaljine kao što sada gledam vas, skupio sam hrabrost i rekao: “Hvala, ali ja to ne mogu”. Tražio je da ne odbijam odmah, pričao da će napraviti zabavu u svojoj vili sa najlepšim ženama samo za mene, da ću dobiti koliko god para želim… Međutim, znao sam da ne smem u tako nešto da uđem. Ako me pitate da li sam se uplašio kada sam ga odbio, neću vas lagati. I sad mi kolena klecaju kad se setim, ali zato i sada znam da sam doneo jedinu ispravnu odluku u tom trenutku – priča Vladica Popović.

Niko kao Dejo Savićević

– Savićević je već na početku te sezone (1991/92) potpisao za Milano. Pričalo se među vama novinarima tada da je lagao da je povređen kako bi se čuvao za “rosonere”. Međutim, ništa od toga nije bila istina. Dejo je takav čovek da bi mi u lice rekao da nije želeo da igra. Nije igrao sve mečeve, ali je davao sve od sebe kad god je bio na terenu. Da nije iskreno voleo Zvezdu da li mislite da bi se posle vratio (1999) da u njoj završi karijeru? Nemojte misliti da nije mogao da u Italiji završi karijeru za mnogo bolji ugovor. Nije Zvezda imala mnogo takvih veličina, a Dejo svakako spada među najveće – tvrdi Vladica Popović.