„Bili su zemlja budućnosti, izgledalo je kao da će osvojiti svet, a onda je došlo do velikog kraha“

Međutim, Japan koji je svet video tokom 1980-ih više ne postoji: on se decenijama bori sa tromom ekonomijom, dubokim otporom promenama i tvrdoglavom vezanošću za prošlost. Stanovništvo stari i smanjuje se.

Još krajem 80-ih Japanci su bili bogatiji od Amerikanaca, a danas zarađuju manje od Britanaca. Ovako Rupert Vingfild-Hejs vidi današnji Japan, koji je u toj zemlji proveo deset godina kao dopisnik BBC iz Tokija, prenosi Jutarnji list.

Čak i kada se uselio, kaže, bio je zbunjen činjenicom da su kuće kao automobili, čim se useliš, tvoj novi dom vredi manje nego što si ga platio, a nakon što završiš sa 40-togodišnjom otplatom, ne vredi skoro ništa. Ali ono što ga je istovremeno zadivilo je besprekorno čist i uredan grad: „Tokio je bio betonska džungla, ali lepo održavan“, kaže on.

U godinama nakon Drugog svetskog rata, kada je Japan počeo da dominira globalnom proizvodnjom, novac se vraćao u zemlju, podstičući procvat nekretnina u kojem su ljudi kupovali sve što im je ‘došlo pod ruku’, čak i komade šume.

Do sredine 1980-ih, piše Vingfild-Hejs, šala je bila da je imanje Carske palate u Tokiju vredelo isto kao i cela Kalifornija. Japanci to zovu „Baburu Jidai“ ili era mehurića. Onda je 1991. balon pukao. Tokijska berza je doživela krah, a cene nekretnina su se srušile i još uvek se nisu oporavile.

Ogroman javni dug

Iako se Japan najčešće povezuje sa ekstremnom efikasnošću, elegantnim i brzim vozovima, Tojotinim čudom proizvodnje na pokretnoj liniji „baš na vreme“, u stvarnosti birokratija može biti zastrašujuća i ogromne količine javnog novca se troše na sumnjive aktivnosti.

Kao primer za to, dopisnik BBC-ja navodi neverovatne poklopce šahtova. Godine 1924. u obližnjem jezeru planinskog grada pronađene su fosilizovane kosti drevne vrste slona, koje je postalo njegov simbol.

Pre nekoliko godina, neko je odlučio da zameni sve poklopce šahtova novim koji bi na vrhu imali livenu sliku čuvenog slona.

Sada postoji Japansko društvo za pokrivanje šahtova koje tvrdi da ima 6.000 različitih dizajna. Postali su umetnička dela i mogu se videti širom Japana, a koštaju i do 900 dolara svaki.

„To je pokazatelj da je Japan završio sa najvećim iznosom javnog duga na svetu. A rastućem dugu ne pomaže sve starija populacija koja ne može da se penzioniše zbog pritisaka na zdravstvenu zaštitu i penzije“, piše Vingfild-Hejs.

Sve to ilustruje jedan slučaj kada je trebalo da obnovi japansku vozačku dozvolu, što je uključivalo dvočasovno predavanje o „bezbednosti”, obavezno za sve koji su imali saobraćajni prekršaj u poslednjih pet godina.

Nije bilo potrebno razumeti predavanje, nekoliko učesnika je zaspalo, a neki su ubili vreme crtanjem. Na pitanje koja je svrha ovoga, japanski kolega u kancelariji je odgovorio: „To je program otvaranja radnih mesta za penzionisane saobraćajne policajce“.

Stanovništvo stari

Trećina Japanaca je starija od 60 godina i, sa izuzetkom Monaka, zemlja ima najstariju populaciju na svetu. Do 2050. mogao bi da izgubi petinu svog sadašnjeg stanovništva. Ipak, neprijateljstvo prema imigraciji nije jenjavalo.

Samo oko tri odsto stanovništva Japana rođeno je u inostranstvu, u poređenju sa 15 odsto u Velikoj Britaniji. Deca iz dve kulture poznata su kao „hafu“ ili polovice, pežorativni izraz koji je sasvim normalan.

Među njima su poznate ličnosti i sportske ikone, poput teniske zvezde Naomi Osake. Popularna kultura ih obožava kao „lepše i talentovanije“, ali to ne znači da su prihvaćeni.

Realne plate u zemlji nisu rasle 30 godina. Prihodi zaposlenih u Južnoj Koreji i na Tajvanu sustigli su one u Japanu, pa čak i pretekli. Očigledno je da sve promene sprečava kruta hijerarhija. Vlast drže stariji. Pozivajući se na uglednog akademika, dopisnik BBC navodi posebnosti funkcionisanja Japana.

Godine 1868, samuraji su predali svoje mačeve, ošišali kosu, obukli zapadnjačku odeću i umarširali u ministarstva u Kasumigasekiju (vladin okrug u centralnom Tokiju) i tamo su i danas.

Plašeći se da se kineska sudbina ponovi od strane zapadnih imperijalista, reformatori su zatim zbacili vojnu diktaturu Tokugava šogunata i postavili Japan na put brze industrijalizacije. Međutim, to nije bio juriš na Bastilju, već udar elite. I posle drugog pokušaja 1945. godine „velike“ porodice su preživele. „Ovu pretežno mušku vladajuću klasu definiše nacionalizam i uverenje da je Japan poseban. Oni ne veruju da je Japan bio agresor u ratu, već njegova žrtva“, objašnjava on.

Premijer je ubijen

Ubijeni bivši premijer Šinzo Abe, na primer, bio je sin ministra spoljnih poslova i unuk drugog premijera Nobusuke Kišija.

Deda Kiši je bio pripadnik ratne hunte i Amerikanci su ga uhapsili kao osumnjičenog za ratne zločine. Ali uspeo je da pobegne i sredinom 1950-ih pomogao je da se osnuje Liberalno-demokratska partija, koja od tada vlada Japanom.

Najveći ekonomski izazov Japana je njegovo starenje stanovništva. Mlađi Japanci su sve ređe u braku ili imaju decu. Samo 13 odsto japanskih menadžera su žene, a manje od jedne prema deset su članice parlamenta.

Uprkos svemu, nakon decenije provedene u Tokiju, Britanac priznaje da će mu mnogo nedostajati Japan. Brine za svoju budućnost, ali i ističe da to može poslužiti kao dobra lekcija za druge. U doba veštačke inteligencije, manje radnika će pokretati inovacije, ostarele japanske farmere mogli bi zameniti inteligentni roboti, a veliki delovi zemlje pretvori se u divljinu. Ako ne prihvati promene, zaključuje autor, Japan bi mogao da izgubi ono što ga čini tako posebnim.