G20Foto: EPA-EFE/BAY ISMOYO / POOL

“Više ne postoji nešto što je međunarodna zajednica”, rekao je nedavno jedan ugledni afrički lider.

Ovaj lider je izrazio žaljenje što ovonedeljni samit G20 – poput Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u septembru, sastanaka Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke u oktobru i klimatske konferencije Cop27 ovog meseca – neće uspeti da se izbori sa svetskim krizama u sferi hrane, energije, dugovanja, inflacije, valute, zagađenja i siromaštva, piše u autorskom tekstu za Gardijan Gordon Braun, ambasador Svetske zdravstvene organizacije za finansiranje globalnog zdravlja i bivši premijer Velike Britanije (2007-2010).

U trenutku kada svet mora zajednički da radi kako bi rešio globalne probleme koji ne mogu da budu rešeni bez globalnih rešenja, njega ne radziru samo konflikti već i rastući protekcionizam.

Iako nije teško okriviti loše liderstvo, zastarela geopolitika preti da dovede do decenije permanentne krize.

Stubovi poretka od posle Hladnog rata se ruše dok za sobom ostavljamo unipolarnu, hiperglobalizovanu, neoliberalnu eru.

Oni koji pokušavaju da izgrade sadašnjost na slici prošlosti uviđaju da nisu sposobni da se izbore sa izazovima budućnosti.

Kao što su pisali Mohamed El-Erian i Majkl Spens, potrebni su nam novi modeli rasta, nacionalnog ekonomskog upravljanja i globalne saradnje, piše Braun.

Niko ne može da porekne važnost pojave novih centara moći širom sveta, sve veći značaj usluga i digitalne ekonomije na račun proizvodnje; podelu na skupo i jeftino obrazovanje koja je zamenila staru podelu da manuelni i nemanuelni rad i ozbiljne, egzistencijalne opasnosti po našu planetu.

Nijedan model rasta ne može da zadovolji potrebe 21. veka a da ne uključi rastuću zabrinutost zbog ekološke i ekonomske jednakosti i ponovnu procenu uloge finansija.

A modeli razvoja sa niskim platama, vođeni proizvodnjom i izvozom, koji su do nedavno služili svakoj industrijalizovanoj zemlji, sada su prevaziđeni ne samo demokratskim promenama već i tehnološkim napretkom koji znači da više dobara može da bude proizvedeno sa znatno manjom radnom sangom.

Sve to određuje seizmičke promene u našoj geopolitici, zaključuje Gordon.

Kao prvo, dok se krećemo od unipolarnog ka multipolarnom svetu, ni jedna zemlja – bez obzira na veličinu njene vojske ili ekonomije – nema moć da komanduje i kontroliše, već samo moć da predlaže i ubeđuje.

Drugo, sada ne postoji konsenzus da su otvorena tržišta od koristi za sve.

Politike koje promovišu privatizaciju, deregulaciju i liberalizaciju, koje su postale poznate pod nazivom Vašingtonski konsenzus, sada imaju veoma malo pristalica, čak i u Vašingtonu.

Što je najvažnije od svega, navodi Gordon, nacionalizam je zamenio neoliberalizam kao dominantna ideologija ovog doba.

Ako je, tokom proteklih 30 godina, ekonomija rukovodila donošenjem političkih odluka, sad politika određuje ekonomske odluke.

Ekonomija uzajamno korisne trgovine sada je zamenjena rivalstvom po sistemu “ja pobeđujem, ti gubiš”, dok pokreti kao što su “Amerika na prvom mestu”, “Kina na prvom mestu” i “Rusija na prvom mestu”, prete da zapadnu u geopolitiku po sistemu “mi protiv njih” i “moja zemlja prva i jedina”.

Jedan od znakova saradnje koji ulivaju nadu je jedinstvo NATO-a po pitanju Ukrajine.

Ali, to ne sme da nas zaslepi u pogledu razmera globalne razjedinjenosti, dok najveći delovi Afrike, Azije, Latinske Amerike i Bliskog Istoka imaju rezervisan stav prema sankcijama protiv Rusije, pa čak i prema osudi ratnih zločina.

Veoma je malo onih koji mogu da imaju koristi od ovakve defragmentacije, a gotovo svuda je nejednakost u porastu.

U skladištima u Aziji, Americi i Evropi postoje zalihe žitarica dovoljne da se prehrani svet, pa ipak ne postoji plan globalne distribucije a Svetski program za hranu se bori sa samo polovinom finansija koje su mu neophodne da bi sprečio glad.

Proizvođeči energije ostvarjuju nezapamćene profite dok se potrošači bore sa računima koje ne mogu da plate.

Ipak, na G20 ne postoji plan za rešavanje ovih, kao ni problema prepolovljavanja globalnog rasta, inflacije, disbalansa valuta i dugovanja.

Od ovog unilateralizma prete sve veći problemi: rizik od monetarne i fiskalne prekomernosti, kao i od globalne recesije, ako jedna po jedna zemlja sprovodi svoje sopstvena monetarna i fiskalna pooštravanja ne vodeći računa o efektima prelivanja na druge.

Gubitak poslova i prosperiteta – i još siromaštva – su cene koje ćemo platiti ako se one zemlje koje su stvorile međunraodne institucije čiji je cilj saradnja ne budu ponašale kooperativno.

Iako 2022. godine ne postoji moderan Maršalov, niti neki drugi plan koji bi se izborio sa opasnostima u koje je svet zapao, nismo bespomoćni.

Sjedinjene Države su ključne.

Pošto su generalno postupale multilateralno u unipolarnoj eri, sada moraju da se odupru iskušenju da se ponašaju unilateralno u multipolarnoj eri.

Predsednik Bajden i lideri G20 bi trebalo da traže od MMF-a da učini operativnim “multilateralni akcioni proces” iz 2009. kako bi koordinisao globalni pritisak ka neinflatornom rastu.

Trebalo bi stvoriti ojačan sistem ranog upozorenja kako bi se sprečila opasnost od one vrste globalne bankarske krize u senci od koje strahuje Banka za međunarodna poravnanja.

Reintegracija globalnih lanaca snabdevanja može se desiti ako osnažimo Svetsku trgovinsku organizaciju da se suprotstavi protekcionizmu.

Oslobađanje duga je od suštinskog značaja za sprečavanje raspada unutrašnjeg društvenog i političkog tkiva više od polovine zemalja u razvoju u svetu.

Zemlje u razvoju, koje ne treba kriviti za to što globalne krize uništavaju njihov prosperitet, bi trebalo da budu manje uslovljene i da imaju duže periode otplate.

Revizija Svetske banke koju je napravio G20 trebalo bi da preporuči korišćenje garancija i efikasnije korišćenje njenog kapitala i ponudi ne milijarde već bilione za dugoročno finansiranje potrebno za klimatsko zdravlje i obrazovanje.

Lideri bi trebalo da utvrde kako mogu da se ažuriraju druge međunarodne institucije koje su u problemu; da traže širi sporazum o ograničavanju cena energije kako bi se ukrotila inflacija; da oslobode rezerve hrane kako bi se sprečila glad i da bi se pomoglo Africi da postane samodovoljnija; i da budu spremni da se nose sa nestabilnošću valute.

Greške iz prošlosti su nas dovele do ovog teškog putovanja.

Ali ako globalno liderstvo i saradnja konačno budu na nivou zadatka, možemo da povedemo naš svet ka boljem mestu, zaključuje Gordon.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.