Britanski novinar: Zapad nije naučio lekcije iz rata u Bosni i Hercegovini

„Kada bi Peter Handke rekao da je Džordž Flojd zločinac koji zaslužuje da bude ubijen, svet bi pobesneo, ali niko ne reaguje na ono što se priča o Srebrenici. Zašto? Kako je moguće da Olga Tokarčuk, koja se bori za prava žena, aplaudira Handkeu u Stokholmu dok ispred protestuju ‘Majke Srebrenice’, rekao je Ed Vuliami, jedan od najistaknutijih britanskih novinara koji je pratio rat u Bosni i Hercegovini.

Jedno od pitanja na koja pokušava pronaći odgovor, dok osuđuje rusku invaziju na Ukrajinu, jeste i ono: gdje je devedesetih bila ujedinjenost i podrška Zapada za Bosnu i Hercegovinu?

Vulijami, koji je bio među novinarima koji su otkrili logore Omarska i Trnopolje 1992. godine, a koji je kasnije postao prvi novinar koji je svedočio pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, nedavno je svoju kolumnu posvetio Gardijanu.

„Razloga za vojnu intervenciju u Bosni i Hercegovini bilo je više nego dovoljno, cijeli svijet je bio svjestan da će samo 48 sati vazdušnih napada na strateške ciljeve poput Sarajeva, Bihaća, Goražda i nekih vojnih baza preko Drine zaustaviti rat i spasiti. 100.000 ljudi, život, milion uništenih kuća i tri godine ljudskog života“, kaže on u intervjuu za Al Džaziru, navodeći da ima mnogo sličnosti, ali i razlika.

Pokrenuli ste pitanje jedinstva i mnogo veće podrške Zapada Ukrajini nego što je to bio slučaj devedesetih godina tokom rata u Bosni i Hercegovini. Da li ste u međuvremenu došli do odgovora i koliko je verovatno da će, kako ste i sami izjavili, odgovor možda biti u činjenici da Putin ima nuklearno oružje?

– Kada poslanici parlamenta Velike Britanije aplaudiraju Vladimiru Zelenskom, muka mi je, jer mu ne treba aplauz, već vojna pomoć. I ne samo slanje oružja, već stvarnu vojnu podršku. Imam dva glasa u glavi – jedan na osnovu onoga što se desilo u Bosni i Hercegovini, koji mi govori da je najbolje da NATO interveniše, jer verujem da bi za 72 sata pomeo svu opremu, tenkove i ostalo rusko naoružanje. Treba ih tako snažno napasti da ne znaju gde su i šta rade. Drugi glas mi kaže, na osnovu iskustva iz Iraka, da sačekam malo i razmislim o posledicama. Ja sam osoba koja je sa istim strahom bila protiv rata u Iraku, ali za intervenciju NATO-a u Bosni i Hercegovini.

Kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, razloga za vojnu intervenciju bilo je više nego dovoljno, čitav svijet je bio svjestan da će samo 48 sati vazdušnih napada na strateške ciljeve poput Sarajeva, Bihaća, Goražda i nekih vojnih baza preko Drine zaustaviti rata i spasi 100.000 ljudskih života, milion porušenih kuća i tri godine ljudskog života. Isto tako, ceo svet je znao da je rat u Iraku bio katastrofa.

Ono što Putin ne razume, a ono što (Džordž) Buš i (Toni) Bler tada nisu razumeli je da ne možete tako lako osvojiti jednu državu, čak je i Hitler naišao na neverovatan otpor u Francuskoj, pa je pre Kažem da li ne treba podržati vojnu intervenciju u Ukrajini ili ne, treba razmotriti posledice. Što se tiče same Ukrajine, posledice vojne intervencije mogu biti katastrofalne, jer bi takva intervencija mogla da se završi nuklearnim ratom. Verujem da je njihovo strateško nuklearno oružje toliko staro da bi se verovatno srušilo tokom gađanja, ali bez obzira u kakvom stanju je ruski nuklearni arsenal, jednostavno nije vredno rizika da saznamo.

Ako uporedimo Bosnu i Hercegovinu i Ukrajinu, moramo uzeti u obzir da Radovan Karadžić i Slobodan Milošević ne samo da nisu imali nuklearno oružje, već nisu imali ni avijaciju zbog zabrane letenja. Samo ne znam ni sam – s jedne strane bi to bilo dobro, a s druge strane je prevelik rizik od nuklearnog rata – a svi znamo šta bi to značilo. Ono što je još jedna razlika između Bosne i Hercegovine i Ukrajine je to što stvari u Ukrajini idu mnogo brže. Ovo zato što Rusi imaju bolje naoružanje i avijaciju, da su Srbi imali takvo naoružanje i avijaciju, ko zna kako bi Sarajevo tek tada izgledalo.

Možda je Zapad izvukao određene lekcije na Balkanu devedesetih…

– Zapad ništa nije naučio. Rat u Bosni i Hercegovini ih ničemu nije naučio. Toni Bler verovatno veruje da je greške koje je napravio u Bosni i Hercegovini ispravio na Kosovu. Mislim da niko ne razmišlja o Bosni i Hercegovini. Situacija u Ukrajini je strašna, a onda ljudi pitaju šta ćemo za Jemen, Siriju… Ja im kažem da je to poenta – to što nismo bili dovoljno hrabri ili pametni da reagujemo u Jemenu, ne znači da ne treba da reagujemo Ukrajina . Neki kažu da su ljudi ustali jer je Ukrajina deo Evrope i to je tačno. Zato treba posvetiti više pažnje, jer je Ukrajina deo Evrope. Mislim da to nije rasistički stav – bilo bi rasistički biti za Putina, ali ne ulazim sada u to.

Rat u Ukrajini nam je važan – prvo zato što se dešava, a drugo zato što svako ko je na neki način „okusio“ rat u Bosni i Hercegovini ne može ostati ravnodušan prema ratu u Ukrajini. Postavlja se samo pitanje zašto se sada ceo svet digao na noge, a potom ćutao, pogotovo ako znamo da iza oba sukoba na neki način stoji Rusija. Naravno, ne treba praviti trku ko je više stradao. Genocid se nije desio u Ukrajini kao u Srebrenici – barem ne još, a ja se svakog dana molim da se tako nešto ne dogodi, iako se možda već dogodilo, ali ne znamo. Ponavljam još jednom – nije konkurencija, ali ako ćemo iskreno, taj isti Zapad koji je bio ravnodušan prema Bosni i Hercegovini, a nije isključeno da je sarađivao sa agresorom, sada podržava Ukrajinu. Odluke Zapada su tada bile donekle u rukama agresora.

Ne znam zašto Bosna i Hercegovina nije važna. Bošnjaci će reći jer su muslimani, ali mislim da to nije razlog. Možda je jedan od razloga to što su znali da se rat u Bosni i Hercegovini neće preliti na ostatak Evrope, dok će u Ukrajini biti drugačije. Ipak, ne mogu da razumem zašto se nisu uključili ako su mogli da zaustave rat.

Fotografije ubijenih civila iz Buče i Mariupolja šokirale su svet ovih dana. Kažete da se nadate da se Srebrenica neće ponoviti u Ukrajini, ali je upravo ovih dana Ministarstvo odbrane Ukrajine saopštilo da scene iz Buče podsećaju na Srebrenicu, dok je ukrajinski predsednik optužio Rusiju za genocid. Mnogo puta smo posle Srebrenice čuli ‘nikad više’, ali izgleda da je to samo fraza.

– To je filozofsko pitanje. Moglo bi se reći „nikad više“ posle ratova u srednjem veku ili posle bilo kog drugog rata, ali to je jednostavno u ljudskoj prirodi i samo je pitanje vremena kada će se to dogoditi. Mislim da ta rečenica ljudima unosi previše optimizma, a ja sam na teži način naučio da to nije istina. Uostalom, šta je uopšte rat? Nakon rata u Bosni i Hercegovini, istraživao sam trgovinu drogom u Meksiku, gde je u poslednjih 15 godina ubijeno 300.000 ljudi, a 80.000 nestalo. Međutim, ljudi žive normalno, idu na posao, na tržište, studiraju, igraju fudbal… Dakle, po svim parametrima, Meksiko nije rat, već su stotine hiljada ljudi poginuli.

Jedna od posljedica rata u Bosni i Hercegovini je Međunarodni krivični sud u Hagu, gdje sam svjedočio devet puta, naivno se nadajući da će ovaj sud donijeti pravdu i da će se stvari promijeniti na bolje.

Sada kada pogledam dešavanja u Ukrajini, mogu da zaključim tri stvari – prvo i najvažnije, a to su često govorili tužioci i sudije u Hagu, jeste da zločinci neće ostati nekažnjeni za svoje zločine. Međutim, izgleda da ni Bin Laden, ni Asad, ni Putin nisu preterano zabrinuti da će pravda doći do njih. Druga stvar, kada sam se sastajao sa preživjelima iz Omarske i Trnopolja tokom suđenja za zločine koji su tamo počinjeni, bio sam fokusiran na razgovor o svim bitnim stvarima i zločinima koji su počinjeni u logorima. Međutim, jedna mudra gospođa me je pitala koliko advokati zarađuju na meni i tek kasnije sam shvatio da je sud u Hagu zapravo osnovan za mene, a ne za njih. Sud u Hagu nije ispunio svoj osnovni cilj, a to je kažnjavanje zločinaca i dovođenje pravde zločincima. Treći je genocid – u nekim ratovima sa najviše žrtava u kojima su počinjeni najmonstruozniji zločini, genocid nije izvršen. Na primer, Prvi svetski rat, bez obzira na žrtve, nije bio genocidan, dok je Drugi svetski rat bio genocidan samo za Jevreje. Takođe, Hag je presudio da je genocid počinjen samo u Srebrenici, a ako nije bilo genocida u Rogatici, Foči, Prijedoru, Višegradu, Vlasenici i drugim mjestima, ja ne znam šta je genocid u Hagu. Mislim da je Hag tu napravio veliku grešku, ali sada mogu da napišem da je Karadžić ratni zločinac koji je počinio genocid i niko ne može da me tuži jer je osuđen za svoje zločine.

S druge strane, ne znam da li Putin namerava da uništi jedan narod ili jednu rasu. Ali strahujem da ako Zelenski iz očaja popusti Putinu i preda mu region Donbasa, odnosno ako potpiše nekakav „ukrajinski Dejton“, to neće značiti kraj sukoba jer će Ukrajinci jednostavno ne prihvati.

Žao mi je što je Alija Izetbegović, pod pritiskom Ričarda Holbruka, 1995. zaustavio Peti korpus, pitao sam se zašto jednostavno nije rekao da je „telefonska veza loša, da ne čuje naređenja“ i krenuo dalje. Mislim da je to jedna od stvari o kojoj Bošnjaci treba više da pričaju – zašto su Atif Dudaković i Mehmed Alagić poslušali naredbu da prestanu, jer da nisu, ne bi bilo ni entiteta Republike Srpske. To je nešto o čemu oni koji su se zasitili sukoba više ne pričaju, ali sada kada vidimo šta se dešava u Ukrajini, jasno nam je da je to neophodno. Ako Zelenski potpiše sporazum o spasavanju života, a narod Ukrajine ne bude zadovoljan sporazumom, sukob se nikada neće završiti.

Sve se to dešava u sedmici u kojoj se obeležava opsada Sarajeva, čiji građani snažno stoje uz Ukrajince. Zašto mislite da nema boljeg vremena za ovakve komemoracije?

– Zato što se ovogodišnja komemoracija dešava u vreme sukoba u Ukrajini i nosi poruku da se ono što se dešavalo Bosni i Hercegovini devedesetih godina može dogoditi bilo gde. Ljudi koji se prisete svega što su prošli ovih dana vide da se iste stvari dešavaju i u Ukrajini. Verujem da jeste, jer se i meni to dešava. Kada čujem zvuk granate na TV-u imam isti osećaj koji sam imao u ratu. Previše je sličnosti – od arhitekture do stila života.

Mislite li da će se odnos Zapada prema Bosni i Hercegovini promeniti nakon ruske invazije na Ukrajinu?

– To je jako dobro pitanje i mislim da je krajnje vreme da se više angažuju. Poređenje Bosne i Hercegovine i Ukrajine nije razmaknuto. Milorad Dodik kao ruska marioneta čini sve da spriječi napredak Bosne i Hercegovine ka Evropskoj uniji i NATO-u. Dejton, koji je doneo neki mir, dozvolio je Dodiku da opstruiše napredak države. Verovatno su ga ohrabrile poruke iz Rusije, a sve uz podršku Aleksandra Vučića. Znaju šta rade – cilj im je da od Banjaluke naprave Donjeck. Jedina razlika je što ljudi iz Donjecka ne žele da budu deo Rusije, dok Banjalučani sanjaju da budu deo Srbije. Da se ​​pitam, pocepao bih Dejtonski sporazum i ukinuo Republiku Srpsku, jer se bojim da će se, ako Zapad ne reaguje odlučno i snažno, desiti Ukrajina u Bosni i Hercegovini.

S druge strane, ne treba se zavaravati da većina ljudi u Republici Srpskoj ne podržava Dodika. Dodik je izabran, kao što su izabrani Vučić i Putin, kao što su Britanci glasali za Bregzit, a o inteligenciji ljudi koji glasaju za njih ne treba govoriti. Ne treba biti naivan, već prihvatiti situaciju kakva jeste, a to je da većina ljudi u Republici Srpskoj slavi zločince i želi da se pripoji Srbiji. Zapad jednostavno treba da se probudi.

Izvor: Al Jazeera Balkans/Elma Ljubičić