Budućnost Putinove iluzije

Izbori u Rusiji sve su manje pošteni, slobodni i takmičarski nego u sovjetsko vreme. Jedina razlika jeste što je tada samo jedan kandidat bio na glasačkom listiću, a danas ih ima nekoliko kako bi se sama utakmica učinila verodostojnijom.

Još jedna izvesnost u vezi sa predstojećim izborima jeste da će se Putin opet reinkarnirati, kao što je to već učinio četiri puta. Njegove ranije reinkarnacije dogodile su se krajem oktobra 2003, nakon hapšenja oligarha Mihaila Hodorkovskog, koji se sada nalazi u egzilu, potom 2004. kada se pojavio drugi, novi model Putina te izborne godine. Nakon izbora 2008. Putin je morao da nađe načine da upravlja novoizabranim ruskim predsednikom Dmitrijem Medvedevim. I potom 2012, ratni pobednik Putin – onaj koji je kasnije izvršio invaziju na Ukrajinu – okupio je svoje pristalice na moskovskoj Poklonaja gori, odoleo masovnim protestima i vratio se u predsedništvo.

Uprkos svojoj veštini da se preobrazi, verovatno je da Putin, nakon nove pobede, neće predstaviti bilo kakve suštinske promene politike. Smele, sveobuhvatne reforme poput onih koje je predložio liberal i bivši ministar finansija Aleksej Kudrin, nisu u opticaju. Putin je stara škola; neće učiti nove trikove.

Da bi predvideli šta bi Putin mogao da uradi u narednom mandatu razmotrimo pet trendova koji su definisali Rusiju tokom njegove osamnaestogodišnje vladavine. Prvi je eskalacija političkih i vojnih sukoba sa Zapadom, koji su preobratili Rusiju u otpadničku državu koja preti svojim susedima. Drugi je postepena konsolidacija moći u rukama malog kruga elita, koji su zamenili birokratiju, parlament i pravosuđe kao donosioce odluka.

Treći trend je sve veće oslanjanje na upotrebu sile, posebno od strane tajne policije, u političkom životu. Sa malo ili čak i bez dokaza, Federalna služba bezbednosti (FSB), naslednik KGB, može sada da hapsi federalne ministre, regionalne guvernere, opozicione lidere, direktore pozorišta, aktiviste za zaštitu životne sredine i obične građane koji izražavaju političke stavove na Tviteru ili Fejsbuku.

Četvrti i srodni trend jeste restrikcija ustavom garantovanih sloboda, uključujući i glasačko pravo i pravo na izražavanje i okupljanje. I konačno, poslednji trend jeste postepena erozija imovinskih prava koja odvraćaju ruske biznismene da investiraju.

Svi ovi negativni trendovi će opstati, čak i ako je tempo pada diskutabilan. Putinov reizbor gotovo sigurno znači novih šest godina ekonomske stagnacije i međunarodne izolacije. Može on govoriti o potrebi reformi, ali posle gotovo generacije na vlasti, njegovim rečima se više ne može verovati. Da bi ste se divili njegovim planovima i budućim politikama potrebno je fokusirati se na njegove akcije – šta on radi, ne šta govori. Sa moje tačke gledišta, postoje četiri opipljiva scenarija.

Prvo, Putin će pokušati da pozicionira sebe kao doživotnog predsednika, organizovanjem referenduma u cilju eliminacije ustavnog ograničenja od dva uzastopna predsednička mandata. Ili bi mogao da bude izabran za predsednika Ujedinjenih Država Rusije i Belorusije, sa aktuelnim beloruskim predsednikom Aleksandrom Lukašenkom, koji bi služio kao premijer. Ideja o Ujedinjenim Državama „spava“ od 1997, ali bi mogla da se probudi ako to Putin predloži.

Po drugom scenariju, Putin će postati ruski Deng Sijaoping. Priznao bi da je trenutni ruski politički model neodrživ i sazvao „okrugli sto“ sa predstavnicima iz okolnih zemalja koji bi istupili sa predlozima za novi sistem. Delegati bi mogli uspostaviti pravila za tranzicioni period – dve poslednje godine Putinove vlasti, nakon čega bi Rusija ušla u novu političku eru.

Ili poput Borisa Jeljcina, Putin mi mogao da proglasi sebe iscrpljenim i nominuje svog naslednika. Po trećem scenariju, taj naslednik bi mogao biti liberal poput Medvedeva, dok bi po četvrtom to bio konzervativac kao što je zamenik premijera i ministar odbrane Dmitrij Rogozin.

Prema poslednja dva scenarija nije bitno da li je naslednik liberal ili konzervativac. Važno je da je tip vođe koji može zadržati vlast kada je jednom preuzme. Ni Medvedev ni Rogozin ne bi bili u stanju da održe postojeći sistem onakvim kakav jeste. Međutim, sve reforme koje bi mogle pokušati nužno bi ugrozile moćne interese i stoga destabilizovale postojeću ravnotežu snaga. Štaviše, nije poznato kakav bi odnos Medvedev ili Rogozin imali sa FSB i da li bi iko mogao da osigura nemešanje tajne policije u postputinovski politički život.

Ne želim da spekulišem koji je izvesniji od ova četiri scenarija. U svakom slučaju, podstaći će isto pitanje: da li će 2024. vođa biti Putin ili neko drugi? Šta god da se desi, možemo biti sigurni da će Putin sve više biti zaokupljen svojom egzistencijalnom potragom: šta dalje?

Autor je saradnik Instituta Brukings. Bio je pomoćnik guvernera Centralne banke Rusije

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org