Da li hrišćanstvo gubi od islama? 1Foto: EPA-EFE/ MAURICIO DUENAS CASTANEDA

Čak i posmatrači koji se ne slažu sa idejom da je posredi „sukob civilizacija“ često zaključuju da je hrišćanstvo u opadanju.

Na prvi pogled, činjenice na svetskom nivou podržavaju ovo gledište. Prema podacima iz popisa koje je prikupila World Religion Database, u okviru velikog komparativnog projekta sa Univerziteta u Bostonu, između 1950. i 2015. udeo muslimanske populacije u svetu porastao je sa 13,6 na 24 odsto. Udeo hrišćana, za isti period, opao je sa 35 na 33 odsto.

Ali, ovo ne predstavlja konačan zaključak. Isti trendovi izgledaju drugačije kada se raščlane po regionima. Hrišćanstvo od 1950. sporo raste, jer je te godine bilo koncentrisano u dva tipa regiona: onaj, poput Evrope, koji je gusto naseljen, ali sporo raste, i onaj, poput subsaharske Afrike, koji brzo raste ali je i dalje mali.

Islam je brzo rastao od 1950. jer je koncentrisan u naseljenim regionima koji su predodređeni da brzo rastu u narednih 65 godina, naročito u Aziji (nasuprot raširenom stereotipu, približno 80 odsto svetskih muslimana nisu Arapi). Hrišćani su činili manje od tri odsto azijske populacije 1950. Dakle, iako je ovaj udeo porastao na devet odsto do 2015. veoma mnogo beba rođenih u međuvremenu u svetu svakako nikada neće biti hrišćani.

Ali, svet se demografski veoma brzo spaja. Jedan od neumoljivih zakona koji upravljaju ljudskim društvima jeste taj da kada su žene obrazovane i u prilici da slobodno zarađuju, biraju da imaju manje dece, šta god njihovi biskupi i imami kazali. Plodnost u muslimanski većinskom Iranu opala je tako brzo osamdesetih i devedesetih kao što se to zbilo deceniju ranije u komunističkoj Kini zahvaljujući tamošnjoj politici „jednog deteta“. U ovom veku, demografija će izgubiti svu svoju raniju važnost u oblikovanju relativnog rasta svetskih religija.

Jedan od načina da se vidi dosadašnja važnost demografije jeste da se izračuna koliki bi bio udeo hrišćana i muslimana u svetskoj populaciji u 2015. kada bi broj pripadnika svake religije jednostavno rastao po prosečnoj stopi stanovništva u njihovoj zemlji od 1950. Islam bi imao udeo od 20,2 odsto tako da je njegov udeo od 24 odsto zaista mnogo veći od očekivanog. Ali, hrišćanstvo bi imalo samo 27,7 odsto tako da je njegov stvarni udeo od 33 odsto takođe mnogo veći od očekivanog.

Da bismo razumeli šta se dešava, razmotrimo Afriku. Tokom 1950. muslimani su činili 36 odsto afričke populacije, udeo koji je do 2015. porastao na 41,8 odsto. Hrišćani su jedva činili 21 odsto populacije u Africi 1950, ali do 2015. oni su dostigli zapanjujućih 48.5 odsto. Mnogo toga odražava masovno širenje evangelističkih i pentakostalnih crkava širom kontinenta, od Abidžana do Zanzibara. Stoga, ako su islam i hrišćanstvo dobijali veći deo kolača, ko je gubio?

Odgovor je veliki broj različitih religija koje World Religion Database klasifikuje kao „etnoreligije“. Ove lokalne i narodne prakse obuhvataju sve, od duhovnog isceljenja do obreda društvenog prelaza, proricanja sudbine i priprema za ljubav, smrt i rat. Oni mogu prepoznati bogove sela, reka, šume i planine. Iako su zapovedali odanost i činili 42,6 odsto afričke populacije u 1950. njihov udeo je 2015. pao na 8,6 odsto.

Afrika nije usamljena. Azija je, takođe, iskusila nagli pad procenta stanovništva koji se izjašnjavaju kao pripadnici lokalnih i narodnih religija, naročito onih koji su komandovali odanošću mnogim Kinezima uprkos naporima centralizatora od Konfučija do Mao Cedunga. U Latinskoj Americi, gde je rimokatolička crkva prodrla znatno ranije, većina etnoreligija su nestale u devetnaestom veku.

Ukratko, velika religijska priča u prošlom veku nije jedna ideološka borba između hrišćanstva i islama, uz pobedu islama. To je priča o rastućoj korporatizaciji, gde se lokalne i narodne religije svuda postepeno ali neumoljivo zamenjuju crkvama i džamijama koje su povezane sa dva glavna svetska verska brenda. Hinduizam i budizam, dva glavna brenda, mnogo su sporije reagovali, ali počinju da se menjanju, a rastuća verska nasrtljivost indijske vladajuće partije Baratija DŽanata samo je predskazanje mnogo većih stvari koje dolaze.

Ovaj fenomen je religijski ekvivalent raseljavanju Volmarta i Targeta, lokalnih bakalnica širom SAD. Možete žaliti ili pozdraviti to, ali se pokazalo nezaustavljivim.

Istorijski posmatrano, religije su se takmičile na tri glavna načina: ratom i osvajanjem, demografskim rivalstvom i uveravanjem (na tržištu verovanja, mogli bismo reći). Rat i osvajanje u najvećoj meri bili su najvažnije sredstvo religijske konkurencije kroz istoriju sve do devetnaestog veka, a demografska konkurencija bila je najvećim delom najvažnija za veći deo dvadesetog veka.

Uprkos turbulenciji na Bliskom istoku, rat i osvajanje kao sredstvo verskog nadmetanja znatno je opalo u proteklim decenijama. Demografska konkurencija će nestati pošto ženska deca u svetu postepeno imaju manje sopstvene dece.

Na svetskom nivou, šta god populisti da kažu – hrišćanstvo se ne bori već je više izraženo u snažnijem obliku nego ikada. Tržište je mesto gde će se većina verskih akcija odvijati u ovom veku. Kao i na mnogim drugim tržištima, postoje veliki povraci ekonomije obima za one koji mogu da rade i da ih iskoriste. Zbog toga je korporativna religija ostaje i zato bi trebalo očekivati da učvrsti svoju dominaciju.

Autor je direktor Instituta za napredne studije u Tuluzu

Copyright: Project Syndicate, 2019.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.