foto project syndicateŠto više administracija američkog predsednika Džozefa Bajdena nastoji da ublaži tenzije sa Kinom kroz dijalog na visokom nivou, to drskije kineski predsednik Si Đinping vrši prisilni pritisak na Tajvan.
Nikada ovaj obrazac nije bio očigledniji nego krajem prošlog meseca, kada je Kina poslala 33 ratna aviona i sedam borbenih brodova ka Tajvanu, baš dok su kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji i američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven vodili razgovore u Bangkoku.
Sve je veća zabrinutost da će Si uskoro pokrenuti još otvoreniji pritisak za „ponovno ujedinjenje“ sa Tajvanom.
Tajvan nikada nije bio deo Narodne Republike Kine. To je samoupravno ostrvo koje tokom većeg dela svoje istorije nije imalo nikakve veze sa Kinom i ostalo je potpuno van kineske kontrole poslednjih 129 godina.
I pored toga, Si ne krije svoju nameru da ostvari pretenzije Kine na ostrvo. U stvari, Si je „ponovno ujedinjenje“ sa Tajvanom nazvao svojom „istorijskom misijom“.
Si je navodno još jednom potvrdio svoje namere na nedavnom sastanku sa Bajdenom u San Francisku, napominjući da je jedino ostalo da se odluči kada će preuzeti ostrvo.
A postoje dobri razlozi da se veruje da bi to vreme moglo biti blizu.
S obzirom na to da ratovi u Ukrajini i Gazi zauzimaju američku pažnju i resurse, a svet prolazi kroz širu geopolitičku rekonfiguraciju, Si bi mogao da uoči prozor mogućnosti.
A to što su tajvanski birači odlučili da treći uzastopni predsednički mandat dobije Demokratska progresivna stranka koja je naklonjena suverenitetu verovatno je pojačalo Sijevu motivaciju da uspostavi kontrolu nad ostrvom.
Si već pojačava upade u tajvansku zonu protivvazdušne odbrane i okružuje ostrvo ratnim brodovima.
Kina je takođe ispaljivala rakete u vode u okolini ostrva i izvela opsežne vojne vežbe koje simulišu napad na njega.
Prema nedavnom istraživanju Centra za strateške i međunarodne studije, dve trećine američkih stručnjaka sada veruju će do krize u Tajvanskom moreuzu verovatno doći ove godine.
U novembru je Američko-kineska komisija za ekonomski i bezbednosni pregled upozorila da se Kina sprema da vodi rat zbog Tajvana – i da se pozicionira da pokrene sajber napade na Sjedinjene Države koji bi „izazvali haos“ tokom tog sukoba.
Moglo bi se očekivati da će Bajdenova administracija odgovoriti na takav razvoj situacije pojačavanjem odvraćanja, kako jačanjem odbrane Tajvana, tako i nedvosmislenom izjavom da SAD imaju stratešku nameru i političku volju da brane ostrvo od kineskog napada.
Ipak, postoji zaostatak od 14 milijardi dolara u prodaji američke vojske Tajvanu, dok sporazumi o oružju najavljeni još 2017. godine i dalje nisu ispunjeni.
A Bajden je više puta izjavljivao da SAD „ne traže sukob“ sa Kinom.
Iako Bajdenova politika povezivanja sa Kinom – uključujući dva sastanka licem u lice i pet virtuelnih razgovora ili telefonskih poziva sa Sijem od 2021 – do sada nije donela nikakve rezultate, njegova administracija očigledno nema nameru da promeni kurs.
Rezultat je paradoks: snažnije utvrđena sila, u pokušaju da očuva status kvo, nastoji da umiri revizionističku silu, koja nastavlja da širi svoje granice.
U Južnom kineskom moru, Kina je svoje lažne istorijske tvrdnje pretvorila u stvarnost bez ikakvih međunarodnih posledica.
Neefikasnost Sjedinjenim Državama predvođenih sankcija protiv Rusije verovatno je još više ohrabrila Sija.
Ako zapadne sankcije bez presedana ne mogu da sruše rusku ekonomiju, sigurno je da ne mogu da unište kinesku, posebno imajući u vidu kineske protivmere.
Čak i kada bi Zapad mogao ekonomski da slomi Kinu, to bi značilo pucanje sebi u nogu.
To što Kina zauzima centralnu poziciju u globalnoj ekonomiji jasno ukazuje zašto se ova zemlja nije suočila sa značajnim zapadnim sankcijama zbog toga što i dalje ima svoj gulag u Sinkjangu, gde drži više od milion muslimanskih zatočenika, ili zbog ukidanja autonomije Hong Konga.
Naravno, kada su Bajdena prošlog septembra upitali da li bi američke snage branile Tajvan od kineskog napada, on je odgovorio potvrdno.
Ali je oprezno dodao: „ako bi, u stvari, došlo do napada bez presedana“.
A „napad bez presedana“ je upravo ono što će Si po svoj prilici izbeći.
Ne samo što Kini verovatno nedostaje amfibijsko-jurišna sposobnost da zauzme ceo Tajvan; napad punog obima, sličan ruskoj invaziji na Ukrajinu, takođe ne bi bio karaktreističan za zemlju koja obično preferira tišu, postepeniju agresiju ukorenjenu u tajnosti, obmani i iznenađenju.
Baš kao što je ostvarila veliki napredak u Južnom kineskom moru i na Himalajima sa ovom strategijom postupnog ekspanzionizma, svi su izgledi da će Kina koristiti hibridni rat da pritisne Tajvan.
Kineska vojska je već simulirala uvođenje karantina ili blokade na ostrvu.
Kina bi takođe mogla da objavi „zakonito“ zatvaranje Tajvanskog moreuza za strane brodove ili da povremeno blokira brodske rute kako bi ugušila tajvansku ekonomiju.
Kao što je bivši američki ministar odbrane Robert Gejts upozorio, takve mere bi vremenom mogle da „bace Tajvan na kolena i stvore veliki podsticaj da on zauzme veoma drugačiji stav prema Kini“.
Ali te mere su takođe dovoljno suptilne da je mala verovatnoća da će izazvati usklađen odgovor predvođen SAD-om dok ne bude previše kasno.
Većina Tajvanaca veruje da bi ih, u slučaju kineske invazije, SAD napustile, baš kao što su učinile 1979, kada su prekinule bilateralne diplomatske odnose i sporazum o uzajamnoj odbrani sa ostrvom, kako bi obnovile veze sa Kinom.
Ako bi SAD ponovo napustile Tajvan, međunarodni kredibilitet američkih bezbednosnih uveravanja ostao bi da leži u krhotinama, čime bi globalna nadmoć Amerike bila zaista okončana.
Brama Čelani je profesor strateških studija u Centru za politička istraživanja sa sedištem u Nju Delhiju i saradnik na Akademiji Robert Boš u Berlinu, autor je dela „Voda, mir i rat: Suočavanje sa globalnom krizom vode“ (Rouman i Litlfild, 2013).
Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
