DW: Visoki predstavnik u BiH - funkcija bez smisla 1Valentin Incko Foto: EPA/FEHIM DEMIR

Švajcarski dnevni list Noje cirher cajtung donosi tekst Andreasa Ernsta o kancelariji visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini pod naslovom „Funkcija bez smisla“:

„’Nemam više volje da jašem mrtvog konja’, rekao je pre deset godina Miroslav Lajčak, slovački visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini. To se odnosilo na njegovu funkciju koja mu nominalno daje ingerencije u političkom životu, ali je već 2009. predstavljala izraz jedne iluzije – da će dobronamerne i prosvećene strane diplomate da podignu na noge Bosnu posle rata (1992-1995). Proces je tada optimistički opisivan kao ’transformacija’, koja bi nužno vodila demokratiji i tržišnoj privredi.“

„Deset godina kasnije još uvek postoji ta funkcija, posle Lajčakovog odlaska na njoj je Austrijanac Valentin Incko. No, izgleda da Bosanci polako gube strpljenje. Prvi put to nisu samo vodeće partije iz delova zemlje pod srpskom, odnosno hrvatskom dominacijom koje zahtevaju ukidanje kancelarije. I Bošnjaci (muslimani) koji su visokog predstavnika dugo posmatrali kao garant protiv pokušaja otcepljivanja, sada su spremne da okončaju eksperiment“, piše Andreas Ernst.

DW: Visoki predstavnik u BiH - funkcija bez smisla 2
Miroslav Lajčak Foto: EPA/OLIVIER_HOSLET_

Autor smatra da se to može zaključiti iz sporazuma o formiranju vlade koji je postignut deset meseci posle izbora. Potom analizira istorijat Kancelarije visokog predstavnika (OHR):

„OHR nije bio mrtvorođenče. Proistekao je iz Dejtonskog sporazuma koji je novembra 1995. okončao rat, i trebalo je da nadgleda sprovođenje sporazuma. To je začudo dobro odrađeno, ali je više rezultat mirovne volje Bosanaca, nego efikasnosti OHR-a. Iza te funkcije stoji Savet za implementaciju mira (PIC) koji se sastoji od 55 država i međunarodnih organizacija.“

„Ono što je trebalo da omogući građanima izgradnju decentralizovane, multietničke države, energični i arogantni visoki predstavnici su reinterpretirali kao izgradnju države odozgo. Istaknuta figura tog perioda bio je Britanac Pedi Ešdaun, koji je na funkciji bio od 2002. do 2006.“

„On je u velikom stilu smenjivao lokalne političare i sudije, stvarao je dekretom institucije i po mnogo čemu je podsećao na kolonijalnog guvernera iz prošlog veka. Protiv volje neposlušnih, ali izabranih lokalnih moćnika pokušao je da centralizuje zemlju i da odseče političare od njihovih izvora prihoda. Ešdaunov poduhvat u Bosni je već pokazivao slabost, koja se nešto kasnije ponovila na Kosovu. Protiv volje domaćih političkih elita malo se šta može uraditi“.

Novinar švajcarskog lista procenjuje da je primena „indirektne vladavine“ s namerom da se lokalni nosioci vlasti pretvore u agente promene – bila iluzija.

„Ešdaun je to morao da zna iz istorije sopstvene zemlje. On je rođen 1941. u Delhiju, potomak je porodice vojnika i kolonijalnih činovnika. Posle njegovog povlačenja 2006. je, naročito kod Evropljana, preovladavala želja da se OHR ukine. Ipak, na pomolu je bila objava nezavisnosti Kosova sa svim komplikacijama (to se desilo 2008). To je nalagalo oprez. Taj korak je odgođen.“

„Funkciju je preuzeo bivši nemački političar u godinama Kristijan Švarc-Šiling. On je glavni zadatak video u tome da se založi za produženje mandata OHR. A dao je ostavku već nakon godinu i po. Posle intermeca sa Lajčakom, u sedlu se naposletku smestio Incko. Za razliku od prethodnika, njemu izgleda ne smeta to što je njegova funkcija postala besmislena. Ona se svodi na sastavljanje izveštaja za PIC, slanje izjava za medije i povremene govore.“

„Već godinama se ni sile koje garantuju Dejtonski sporazum, ni lokalna javnost ne interesuju za visokog predstavnika. Povremeno se poneki novinar zgrozi nad budžetom OHR-a (5 miliona evra) ili nad Inckovom platom, koja je u početku bila 25.000 evra mesečno, ali je potom smanjena. Austrijanac sve više podseća na melanholičnog evropskog konzula s početka 19. veka, kojeg je tako majstorski opisao bosanski pisac Ivo Andrić: izolovan i rezigniran, a ipak u potpunosti deo bosanskog kosmosa“.

Novinar Andreas Ernst smatra da se u celu tu sliku dobro uklapa i činjenica da građani nemaju pravo glasa pri ukidanju te funkcije: „To može da uradi samo Savet za implementaciju mira i, naposletku, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. A oni su tako daleko od te zemlje kao što su već kod Andrića daleko bili i sultan u Istanbulu i car u Beču“.