Evropi više nisu potrebni ni Bajden, ni SAD, ni globalni policajac: Može da se zaštiti sama

Ipak, skoro godinu dana nakon početka invazije, mnogi još uvek smatraju Rusiju ogromnom vojnom silom i velikom pretnjom, ne samo za Ukrajinu već i za Evropu u celini. To je, čini se, ipak lekcija izvučena iz odluke ruske vojske da izvrši invaziju na državu koja je, osim evropskog dela Rusije, i najveća i jedna od najmnogoljudnijih zemalja u Evropi.

Pokretač ove široko rasprostranjene pretpostavke je pogrešno shvatanje da Evropa jednostavno nije u stanju da se odbrani bez pomoći Sjedinjenih Država i da nakon ruske invazije na Ukrajinu, američko vojno prisustvo u Evropi mora biti povećano – što i jeste. Ovo uverenje je dominantno u hodnicima moći i u Vašingtonu i u Briselu.

Ova procena – o Evropi bogatoj i tehnološki naprednoj, ali efektivno bespomoćnoj – bila je prisutna tokom većeg dela Hladnog rata. U to vreme, Sovjetski Savez je imao znatnu konvencionalnu vojnu prednost u odnosu na Zapadnu Evropu. Sovjetske trupe su bile raspoređene širom istočne Evrope u kojoj je sovjetska dominirala, a više od 300.000 sovjetskih vojnika bilo je stacionirano u Istočnoj Nemačkoj.

Danas, piše Foreign Polici, ovo gledište je potpuno pogrešno, prenosi Jutarnju list.

Metrike za poređenje

Razmotrite neke standardne metrike koje se koriste za upoređivanje vojnog potencijala zemlje: BDP, stanovništvo, potrošnja na odbranu i nivo tehnološkog napretka. Svi oni pokazuju da je Rusija daleko slabija od Evropske unije i da odnos potencijalnih snaga neosporno ide u prilog Evropi. Ni u jednom trenutku do kraja Hladnog rata ruska ekonomija nije iznosila više od 15 odsto evropskog BDP-a. Na primer, 2021. godine, BDP Rusije od 1,8 miliona dolara bio je samo delić evropskog – 17 triliona dolara.

Kada je reč o tehnologiji, Rusija se nalazi na 44. mestu na listi tehnološki najnaprednijih zemalja sveta, a kako Rusi koji se bave tehnologijom napuštaju zemlju da bi izbegli vojnu službu, ne bi bilo iznenađujuće da ta pozicija dodatno opadne. Rusija ima jednu trećinu stanovništva EU – i unutar te populacije, značajan deo radno sposobnih ruskih muškaraca koji nisu pobegli su regrutovani i ubijeni na frontu. U januaru je general Mark Mili, predsedavajući Zajedničkog štaba američkih generalštaba, rekao da je ukupan broj mrtvih ili ranjenih u Rusiji „znatno veći od 100.000“, dok je načelnik norveške odbrane Eirik Kristofersen procenio da je taj broj bio je blizu 180.000.

Da budemo pošteni, ne možemo kriviti američke zvaničnike što su postali zabrinuti zbog pretnje Evropi nakon što je počeo Putinov rat. Na papiru, ruska vojska je izgledala kao velika, kompetentna snaga koja bi mogla da pregazi Kijev za nekoliko dana, a istaknuti komentatori, kao i CIA, predviđali su da će upravo to i učiniti. Prema nekim procenama, ruska vojska je trošila najmanje 150 milijardi dolara godišnje između 2014. i 2019. pokušavajući da obnovi i modernizuje svoju vojsku.

Iz ovih razloga, nakon što su ruske trupe prešle u Ukrajinu, Bajdenova administracija je obećala da će braniti svaki pedalj teritorije NATO-a i rasporedila dodatnih 20.000 američkih vojnika u Evropu, čime je ukupan broj bio oko 100.000. Više borbenih aviona F-35 stacionirano je u Ujedinjenom Kraljevstvu, sistemi protivvazdušne odbrane poslati su u Italiju, a američke baze u Poljskoj postale su stalne.

Iscrpljeni Rusi

Međutim, ruska vojna moć jenjava posle skoro godinu dana borbe protiv neposlušne Ukrajine, što joj je nanelo velike gubitke u opremi i ljudstvu. Podržan sa više od 27 milijardi dolara vojne pomoći iz Sjedinjenih Država, do sada najvećeg doprinosa bezbednosti Ukrajine, kao i sa milijardama dolara iz Ujedinjenog Kraljevstva i Evrope, rat u Ukrajini koštao je Ruse više u smislu štete nego decenijskog rata u Avganistanu.

Gubici ruske opreme bili su zapanjujući: više od 1.600 tenkova, 1.900 borbenih vozila pešadije i 290 oklopnih transportera je uništeno, oštećeno, zarobljeno ili izgubljeno. Ti gubici će se značajno povećati sada kada je Nemačka, nakon upornog pritiska Sjedinjenih Država i nekoliko njenih evropskih saveznika, odobrila prebacivanje početne serije od 14 tenkova Leopard 2 u Ukrajinu. Odluka Berlina otvara put drugim zemljama kao što su Poljska, Finska, Norveška, Holandija ili Španija da pošalju Ukrajincima neke od svojih Leoparda, koji su daleko superiorniji od ruskih modela T-90 ili T-14 Armata.

Ruske snage ukopane na odbrambenim pozicijama na istoku i jugu uskoro će se suočiti sa ukrajinskim snagama koje su znatno superiornije u mobilnom oklopnom ratu, s obzirom na mogućnosti Leoparda, koje uključuju termoviziju i precizno ciljanje. Leopard, koji dolazi u različitim verzijama i ima više od 2.000 u upotrebi širom Evrope, samo je jedan primer napredne evropske odbrambene industrije, koja bi mogla da postane mnogo veća uz podršku političke volje.

S obzirom na ogromnu prednost Evrope u resursima, nema razloga zašto ne bi mogla da uspostavi efikasnu odbranu protiv Rusije.

Pa šta sprečava Evropu da uradi upravo to?

Deo odgovora ima veze sa američkom politikom i pogledom Vašingtona na ulogu SAD u svetu. Od kraja Drugog svetskog rata, američki lideri su nastojali da vojno vode svoje evropske saveznike, istovremeno mršteći svaki korak Evrope ka većoj odbrambenoj autonomiji. Američki zvaničnici su se protivili naporima, uključujući britansko-francusku inicijativu iz 1998. za povećanje vojne efikasnosti EU i pokušaj, dve decenije kasnije, da se promoviše zajednički evropski razvoj naoružanja.

Američka vlada nije neiskrena kada kaže da favorizuje jaku Evropu; on samo propušta da doda da takođe želi da Evropljani ostanu zavisni od zaštite SAD i čak popustljivi kada je reč o američkim bezbednosnim preferencijama.

U svom poslednjem obraćanju ministrima odbrane NATO-a u decembru 2000. godine, američki sekretar odbrane Vilijam Koen upozorio je da bi NATO „mogao postati relikt“ ako bi EU izgradila, kako je on nazvao, konkurentnu, suvišnu organizaciju odbrane. Skoro dve decenije kasnije, nakon što je EU stvorila zajednički fond za zajedničke odbrambene projekte 2017. godine, najviši američki odbrambeni zvaničnik je tada prokomentarisao da planovi ne bi trebalo da odvlače pažnju od trenutnih aktivnosti NATO-a.

Uloga zavisnika

Evropske vlade ne prate automatski scenario Vašingtona – iako ga češće prate nego ne – ali su poslušale upozorenja, rado su se pridržavale i igrale ulogu zavisnika. Na kraju krajeva, ako možete da računate na supersilu koja će biti vaš spoljni zaštitnik i trošiti manje na odbranu nego što biste inače, zašto ne prihvatite dogovor?

Ovaj aranžman ima duboke korene i neće ga biti lako promeniti. Američka bezbednosna garancija Evropi postoji od osnivanja NATO-a 1949. Ta ista ortodoksija – Evropa bi bila ugrožena bez američke zaštite – takođe je dugo bila jevanđelje unutar spoljnopolitičkog establišmenta SAD. Štaviše, u skladu je sa sveprisutnim narativom da bi svet zapao u haos da nije konstelacije američkih vojnih baza u inostranstvu čija je uloga „održavanje reda“.

U svetlu svega ovoga, niko ne treba da bude iznenađen što je Putinov rat u Ukrajini ojačao konvencionalnu mudrost: imperijalne ambicije Rusije, zajedno sa slabostima Evrope, zahtevaju otvorenu, čak i povećanu posvećenost SAD zaštiti kontinenta. Ali činjenice govore upravo suprotno. Američko-evropski bezbednosni odnosi su se stoga postepeno odvajali od stvarnosti. Ako želi da se menja, Evropi nisu potrebni resursi, već veća politička volja i samopouzdanje. Vašington, sa svoje strane, mora da odbaci aksiom da nema drugog izbora osim da služi kao večni zaštitnik Evrope.

Takvog pomeranja nema nigde na horizontu. To će se desiti tek kada spoljnopolitički stručnjaci u SAD i Evropi revidiraju svoje pretpostavke i iskreno, u okviru činjenica, revidiraju zastarelu dinamiku aktuelnih transatlantskih bezbednosnih odnosa.

Kretanje ka novom aranžmanu, primerenom vremenu, moglo bi da uključi promenu položaja vrhovnog komandanta savezničkih snaga NATO-a; jednom Amerikanac, drugi put Evropljanin, štaviše, EU bi mogla da preuzme isključivu odgovornost za raspoređivanje snaga na istočnom krilu NATO-a, poveća izdatke za odbranu i pokrene jaču panevropsku saradnju u proizvodnji oružja.

Ove promene će potrajati, ali mogu početi odmah, prenosi Jutarnji list.