Apokaliptična predviđanja su nacionalni sport u Francuskoj: Dve lekcije iz istorije vredi zapamtiti

Današnje raspoloženje deluje poznato, a fatalizam je, naravno, navika u Francuskoj.

Na nedavnoj večeri među prijateljima u Parizu poslužen mi je tipično uravnotežen meni: odlična hrana i atmosfera, upareni sa apokaliptičnim prognozama, piše Džozep de Vek, saradnik Instituta za istraživanje spoljne politike, u tekstu za Gardijan.

Nakon devet godina desno orijentisane vladavine Emanuela Makrona, Francuska stoji nad ambisom, rekao je jedan čovek dok je sekao vrh špargle. Drugi je dodao da zemlja lebdi negde između građanskog rata i finansijskog bankrota, hladeći čelo čašom belog vina.

Pod sivim pariskim nebom, koje se stapa sa cinkanim krovovima grada, malo toga oko čega postoji saglasnost.

Ipak, godinu dana pre predsedničkih izbora 2027. čini se da su Francuzi došli do istog zaključka: krajnje desničarsko Nacionalno okupljanje (RN) će prvi put osvojiti Jelisejsku palatu.

„Francuska ima talenat za depresiju“, jednom je rekao pisac Mišel Ulebek, dodajući, uz karakterističnu dvosmislenost, „ja ličim na Francusku“.

To je možda bila i vrsta priznanja koliko je Ulebek često spektakularno grešio u procenama francuske politike.

On 2017. nije davao nikakve šanse Emanuelu Makronu protiv Marin Le Pen. U svom romanu Submission (Pokoravanje) čak je imao smelosti da zamisli pobedu fundamentalističke islamske stranke na predsedničkim izborima 2022. u zemlji gde je islamofobija normalizovana.

Dakle, pitanje se ponovo vraća: da li je zabrinutost oko predsedničkih izbora sledeće godine samo još jedan prolazni trenutak u istoriji zemlje sklone histeriji i pesimizmu?

Svakako, krajnja desnica nikada nije bila bliže vlasti. Prema poslednjim anketama, kandidat RN-a bilo Marin Le Pen ili Žordan Bardela – pobedio bi u svim realnim u drugom krugu, osim protiv Eduarda Filipa, bivšeg premijera.

Ali sa Filipom koji je sada pod istragom zbog optužbi za korupciju, i sa onim što deluje kao da polovina francuske političke klase „ispituje teren“ za predsedničku kandidaturu, daleko je od sigurnog da će on uopšte postati kandidat desnog centra, a kamoli ući u drugi krug.

Francusko biračko telo se tokom poslednje decenije pomerilo toliko udesno da podeljena levica ima veoma težak zadatak.

Zbog toga, kao i na prethodna dva izbora za predsednika, presudno pitanje bi moglo biti da li će glasači levice moći da pogaze ponos i u drugom krugu glasaju za kandidata desnog centra.

Kao gradonačelnik istorijski radničkog lučkog grada Avra, Filip i dalje ima određeni kredibilitet među levičarskim biračima. Ali i pre nego što su tužioci u utorak pokrenuli istragu, mnogi su bili jednostavno umorni od toga da stalno moraju da biraju „manje zlo“ i da održavaju desni centar na vlasti.

Delovi biračkog tela koji nisu za krajnju desnicu takođe izgledaju kao da gotovo priželjkuju da se dogodi „katastrofa RN-a“ – iz nihilizma, iz želje za spektaklom.

Češće je, međutim, reč o rezignaciji. Francuzi ponekad liče na nekoga ko stalno na vestima čuje da po kraju luta provalnik.

Iscrpljeni strahom, na kraju ostave kutiju s nakitom na pragu. Možda će Francuska do sledeće godine odlučiti da pusti RN na vlast, samo da više ne mora da živi sa tom stalnom anksioznošću.

Ipak, dve lekcije iz istorije vredi zapamtiti.

Prvo, francuski predsednički izbori retko ispadnu onako kako ih politički analitičari i elite predviđaju godinu dana unapred.

Primera je mnogo. Niko 2012. godine nije imao Fransoa Olanda kao pobednika, a ipak je pobedio nakon što je Dominik Stros Kan morao da se povuče iz trke zbog hapšenja pod optužbama za silovanje (koje su kasnije odbačene). Takođe malo ko je 2017. očekivao da će Emanuel Makron, tada mlad bivši bankar sa slabom prepoznatljivošću, pobediti.

Dakle, nije sve odlučeno – predsednička trka i dalje ostaje otvorena.

Druga lekcija je zanimljivija. Francuska je, koliko znam, jedina zemlja sa onim što bih nazvao obrnutim fenomenom „stidljivog glasača krajnje desnice“.

Ankete redovno precenjuju podršku RN-u u predsedničkim drugim krugovima. U 2022. godini, prosečna vrednost svih istraživanja sprovedenih u godini pre prvog kruga davala je Marin Le Pen 44,2 odsto podrške, ona je dobila 41,45 odsto.

U 2017. sličan prosek anketa davao joj je 37,78 odsto a završila je sa 33,9 odsto.

Uopšteno, birači nerado priznaju podršku krajnjoj desnici. U Francuskoj, međutim, situacija je drugačija. U barovima ili svlačionicama ljudi mogu reći da će ostati uzdržani ili glasati za RN „da bi napakostili Parizu“.

Ali na biračkom mestu, mnogi i dalje biraju onoga ko predstavlja status kvo na isti način na koji nastavljaju da piju lošu kafu koju svi vole da kritikuju. U umornoj Francuskoj, apatija je takođe oblik performansa.

I dok istraživanja pokazuju duboku zabrinutost za budućnost, većina Francuza je zapravo prilično zadovoljna svojim sadašnjim životom. U 2026. godini, 75 odsto ispitanika u Ipsos indeksu sreće izjavilo je da je srećno.

To je čak četiri odsto više nego 2024. godine. A sa oko 60 odsto građana koji poseduju sopstvene domove, francusko društvo ostaje uglavnom vlasničko i oprezno.

Da, Francuska i dalje ima sklonost ka političkim avanturama velikih razmera. Revolucionarni duh i dalje je živ, što se vidi kroz svaki ciklus protesta.

Ipak, u istoriji Pete republike, Francuska je samo jednom izabrala predsednika sa zaista radikalnim programom: socijalistu Fransa Miterana 1981. godine.

Danas je jedina radikalna politička snaga koja ima realan put ka vlasti RN i ona teži revoluciji sasvim drugačije, uznemirujuće prirode. Ali kako se predsednička kampanja 2027. bude zahuktavala nakon leta, vredi se setiti upozorenja pesnika Pol Klodela sunarodnicima: „Najgore nije uvek izvesno“.

Ako Francuska ima fatalističku i depresivnu crtu, to je upravo zato što poseduje i duboku voluntarističku i idealističku tradiciju: onu koja je rodila naciju slobode, jednakosti i bratstva (liberté, égalité, fraternité). Ta napetost održava zemlju politički živom, što je daleko od apatije. I zato postoje razlozi za optimizam.