Iz Čikaga krećemo rano ujutru. Put vodi preko brežuljaka sa njivama i ponekom farmom. Posle pet sati vožnje prolazimo pored table na kojoj piše „Dobro došli u Indijanu!“ Uključujemo se na glavni auto-put po kome jezde razni „ševroleti“, „dodževi“, „oldsmobili“… U neizmernoj reci tih najnovijih izuma ‘četvorotočkaša’ nešto nam zapara oko. To NEŠTO – nikako se nije uklapalo u mesto i vreme, pa se nametne pomisao da smo ‘zalutali’ u neki drugi vek.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }A:link { }
Lagano, baš kao da niko oko nje ne postoji, neobično odevena devojka vozi se – u još neobičnijem vozilu. NJeno bucmasto lice uokviruje providna kapa koja skriva kosu. Preko bele bluze je kecelja sa širokim tregerima. Na nogama ima kratke čarape i cipele sa debelim đonom. Gotovo lenjo okreće pedale neke vrste tricikla sa drvenim točkovima. „Amiška devojka!“ Ponekad dođe u grad da kupi šibice, gas ili nešto za domaćinstvo. Uvek izazivaju radoznalost turista. Devojka produži put polja, a mi skrenusmo levo. Dan je sunčan sa blagim letnjim vetrom. Nailazimo na tipično američku kuću, belu sa tremom i visećom klupom. Lagano se njišući, na njoj sedi sredovečna žena.
„Gospođo, da li znate gde žive Amiši?“, pitamo. Sa osmehom nam prilazi i naslanja se na ogradu:
„Nastavite do vrha brežuljka i sa tog mesta ćete odmah ugledati njihove farme, neobične su i usamljene…Ah, Amiši su posebni, ne mešaju se sa drugim ljudima, samo pozdrav i ništa više. Gradove doživljavaju kao centar lenjosti i izvor zla. Amiši su izuzetno vredan narod, mirni su i nikog ne diraju. Sećam se… spremalo se nevreme, dolazio je tajfun. Radio, televizija, radio-veza – svi su nas upozoravali da se na vreme sklonimo! Pitali su da li postoji neko ko nije obavešten… setili smo se Amiša. Moj muž je otrčao do njih, a oni su već bili spremni: decu i stvari su smestili u ona njihova velika vagon-kola… Muž im je objasnio razlog svog dolaska.
„Znamo!“, rekli su. „Sve mi to znamo i bez tehnike! Po oblacima, njihovoj boji i brzini kretanja! Po vetrokazu – u kom pravcu se okreće – i po vazdušnom pritisku… U svakom slučaju zahvaljujemo“, rekli su i krenuli ka zbornom mestu, završi priču gospođa, osmehnu se i mahnu nam. Pre 200 godina Amiši su se doselili u SAD iz Nemačke i Švajcarske (najviše ih ima u Pensilvaniji), međutim zbog visoke cene zemljišta neki su se naselili u druge američke države: u Ajovi, Ohaju, Indijani – jednom rečju postoji oko 120 amiških naseobina. NJihov naraštaj raste tako da ima porodica sa osmoro, pa i desetoro dece. Anabaptisti su i kultura im se zasniva na Bibliji. Amiši su hrišćani koji poštuju zakone Svetog pisma.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
