Analiza bivšeg ministra spoljnih poslova Meksika: Šta je cilj Amerike na Kubi?

Iako su analitičari predviđali propast režima desetine puta od revolucije 1959. godine koju je predvodio Fidel Kastro, možda su konačno u pravu. Problem leži u definisanju kako bi taj kraj zapravo izgledao.

Trenutno postoje dve ideje među kubanskom dijasporom i vodećim stručnjacima o tome šta bi propast režima trebalo da podrazumeva. Iako se međusobno ne isključuju, one podrazumevaju suštinski različite pristupe pregovorima sa kubanskim liderima.

Prvi pristup može se nazvati „Obama 2.0““ s obzirom na sličnost sa politikom angažovanja bivšeg američkog predsednika Baraka Obame prema Kubi u periodu 2015–2016.

U značajnom prekidu sa prošlošću, Obama je ponovo uspostavio diplomatske odnose sa ostrvom, obezbedio oslobađanje američkih zatvorenika i ubedio Raul Kastra (koji je nasledio svog brata Fidela na mestu predsednika 2008. godine) da dozvoli veće učešće privatnog sektora u ekonomiji.

Zauzvrat, Obama je ukinuo mnoge restrikcije u američkoj trgovini i investicijama na Kubi. Međutim, Kongres pod kontrolom republikanaca odbio je da ukine višedecenijski američki trgovinski embargo prema ostrvu.

Obamino razmišljanje, prema nekoliko njegovih saradnika, bilo je da „otopljavanje“ odnosa na kraju može dovesti do političkih promena: izbora i kraja jednopartijskog sistema, kao i povećanja slobode izražavanja. Ali ta je teorija nikada nije testirana. Nakon što je Donald Tramp nasledio Obamu 2017. godine, angažman SAD je prestao.

U svom drugom mandatu, Tramp je sproveo „transakcijsku“ diplomatiju i vratio se snažnom intervencionizmu, što je pokazao hvatanjem predsednika Venecuele Nikolasa Madura i odlukom da dozvoli da ostaci njegovog režima zadrže vlast sve dok se slažu sa zahtevima SAD. U suštini, Trump je izabrao naftu umesto demokratije.

Stav Donalda Trampa prema Kubi deluje podjednako oštro i cinično. Sredinom marta rekao je: „Verujem da ću imati čast da preuzmem Kubu. Mislim da s njom mogu da radim šta god poželim“.

Mnogi očekuju da će njegova administracija usmeriti fokus na uklanjanje jednog od lidera režima – najverovatnije predsednika Miguela Diaza‑Kanela i sprovođenje ekonomskih reformi, ostavljajući političke promene za kasnije.

Kao što je američki državni sekretar Marko Rubio, kubanski Amerikanac, rekao u februaru: „Kuba mora da se promeni“, ali to „ne mora da se desi odjednom“.

Neki u dijaspori, poput grupe Cuba Study Group, slažu se da pregovori treba da se prvobitno fokusiraju na otvaranje tržišta.

Ali mnogi veruju da velika politička transformacija mora pratiti svaku promenu u ekonomiji. Po njihovom mišljenju, sadašnje kubansko rukovodstvo nije u stanju da sprovede prave ekonomske reforme.

Još važnije, kubanski narod – kako na ostrvu, tako i u egzilu – želi demokratiju i individualne slobode iznad svega. Ostaviti režim na vlasti bio bi izdaja Kubanaca širom sveta, uključujući gotovo tri miliona rasutih po Floridi, Španiji i Meksiku.

Glavni zagovornici ovog pristupa žive u južnoj Floridi. Tri kubansko-američka člana Kongresa iz ovog regiona podržavaju istovremene političke i ekonomske reforme.

Mnogi Kubanci na ostrvu takođe žele da biraju svoje lidere i uživaju u individualnim slobodama koje im decenijama nedostaju, pored okončanja nestanaka struje i nestašica osnovnih dobara.

Naravno, kubanska vlada se protivi političkoj liberalizaciji. Kubanski ministar spoljnih poslova Bruno Eduardo Rodriges Parila izrazio je spremnost na pregovore sa SAD, ali samo ako oni isključuju „unutrašnja pitanja“ zemlje. Ukratko, promena režima nije opcija.

Dva stava se razlikuju, ali nisu nepomirljiva. Rubio je to i sam naglasio kada je izjavio da početne reforme Miguela Diaza‑Kanela, koje omogućavaju strancima – pre svega kubansko-američkim državljanima – da slobodno ulažu u sve oblasti ekonomije, „nisu dovoljno dramatične“.

Takođe se izveštava da je administracija Donalda Trampa postavila uklanjanje Daaz‑Kanela sa vlasti (iako ne i 94-godišnjeg Raul Kastra, za koga se i dalje veruje da ima značajan uticaj) kao neophodan uslov za postizanje dogovora.

Postoje načini da se postigne kompromis po oba pitanja, a tekući pregovori verovatno se fokusiraju na to koliko promena režima kubanska vlada može da prihvati i koliko političke kontinuiteta kubansko društvo može da podnese.

Možda će presudni faktor biti razmera humanitarne krize u zemlji. Kuba je ostala bez zaliha nafte i dizela, što je dovelo do višestrukih totalnih nestanaka struje, a ruski tanker sa gorivom koji je navodno bio na putu ka ostrvu nedavno je preusmeren.

Ove teške okolnosti još uvek nisu izazvale veće nemire. Ali i američki i kubanski lideri mogli bi izgubiti bilo kakvu pregovaračku slobodu ako bi protesti izbili u Havani. SAD bi bile primorane da intervenišu ukoliko kubanski režim pribegne nasilnoj represiji, makar i zbog toga što su kubansko-američki građani ključna republikanaska izborna baza.

Štaviše, ulaganja kubansko-američkih investitora verovatno neće ubrzo stići na ostrvo. Jedan vodeći biznismen iz dijaspore nedavno mi je rekao da, iako podržava angažman, nije zainteresovan za dugoročne projekte u svojoj rodnoj zemlji.

Ako se ovo mišljenje široko deli, administracija Donalda Trampa verovatno bi morala da snosi troškove bilo kakve veće humanitarne ili rekonstrukcijske akcije.

Kubanski režim, sa svoje strane, ne može očekivati da sačeka američke izbore za Kongres u novembru ili da se zaglavi u Iranu kako bi oslabila Trampa i omogućila sebi povoljniji dogovor.

Pritisak koji vrši američka naftna blokada jednostavno je prevelik.

Čini se da je jedino sigurno to da trenutni zastoj ne može trajati zauvek. Idealno bi bilo da druge zemlje Latinske Amerike, poput Brazila, Kolumbije i Meksika, imaju ulogu u pregovorima, čime bi velike ustupke mogle učiniti prihvatljivijim za svaku stranu.

Ali verovatniji ishod je da se kubanski otpor – koliko god mogao delovati iluzorno – suprotstavi podeljenoj američkoj administraciji koja ima prednost, ali još nije odlučila da li želi promenu režima ili usklađenost režima.

Autor je bivši ministar spoljnih poslova Meksika, profesor je na Univerzitetu Njujork i autor knjige „America Through Foreign Eyes“ (Oxford University Press, 2020).

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji