Italija „dosolila“ ranu Francuskoj

Nikada ranije nijedna od šest država osnivača „evropskog projekta“ nije se uplitala toliko odlučno u unutrašnje poslove neke druge države. Kao so na ranu, Italija podržava pokret koji sadrži elemente što jasno odražavaju suštinske evropske vrednosti tolerancije i poštovanja demokratskih institucija. Italija je zalutala, a Francuska treba da shvati zašto ne bi li se izborila da se populizam dalje ne širi na domaćem terenu. Na tom putu, Francuska mora da napravi razliku između italijanskog naroda i njegovih daleko manje vrednih političkih lidera.

Rastuće tenzije između italijanske i francuske vlade delimično su rezultat konkurencije između dve populističke partije u italijanskoj vladajućoj koaliciji, koja je preuzela vlast u junu 2018. To se nedavno moglo zaključiti iz oštre antifrancuske retorike koja se čula od lidera Pokreta Pet zvezdica Luiđija di Majoa, a koji je do sada bio u velikoj meri u senci lidera Lige Matea Salvinija. Ali, antifrancusko osećanje u Italiji ima dublje korene i postoji među elitama i delovima šire populacije.

Francusko-italijanski odnosi uvek su bili složeni. Kao naslednica Rimskog carstva, renesanse i baroka, Italija se oseća kulturološki superiornijom i prefinjenijom u odnosu na Francusku. Za Italijane, demonstrativni način na koji je Francuska pokazivala svoju veličinu i slavu od vremena Luja Četrnaestog do Napoleona učinio je Francuze „skorojevićima“. Čak i francuska podrška italijanskom ujedinjenju u drugoj polovini 19. veka doprinela je daljem nerazumevanju, jer je Francuska „primila“ Savoju i Nicu, u zamenu za njihovu dragocenu pomoć.

U novije vreme, bilo je nekih znakova uzajamnog divljenja. Italijani su sa dubokim uvažavanjem gledali u Francusku, kao državu koja dobro funkcioniše, dok su Francuzi sa odobravanjem klimali glavom na dinamičnu mrežu malih i srednjih preduzeća u severnoj Italiji. Danas, međutim, ovo uzajamno hvaljenje izgleda kao stvar nostalgije. Pogled iz Rima ovih dana pokazuje da Francuska daje lekcije o budžetskim disciplinama, iako to više ne praktikuje kao kada je francuski lider Emanuel Makron povukao planirano povećanje poreza na dizel suočen sa zahtevima „Žutih prsluka“. Aktuelna italijanska negativna percepcija Francuske je iznad svega emotivna. Od krize u Libiji (državi koju Italija dobro poznaje) do migrantske krize (koja je naročito pogodila Italiju), Italijani se osećaju kao namerno ignorisani, što utiče na način na koji gledaju na svoje susede.

Iskušenje je uporediti italijanske kritike Francuske sa neprijateljstvom „Žutih prsluka“ prema francuskim elitama. Oba osećanja, na kraju krajeva, crpe snagu iz osećaja poniženosti pred očiglednom arogancijom i privilegijom. Veliko pitanje sada glasi da li će italijanski populisti danas biti francuska budućnost. Jasno je da ovaj scenario više nije nezamisliv. Branitelji liberalne demokratije u Francuskoj i šire moraju stoga usvojiti i prilagoditi moto „Žutih prsluka“ i odbiti da se predaju.

U kratkom eseju iz 2008. pod naslovom „Duh prosvetiteljstva“ pokojni francuski esejista bugarskog porekla Cvetan Todorov podsetio nas je da „ne bi bilo Evrope bez prosvetiteljstva i da bez prosvetiteljstva ne bi bilo Evrope“. Posle Drugog Svetskog rata, državnici poput Roberta Šumana u Francuskoj i Alćidea de Gasperija u Italiji nisu bili samo verni hrišćani već su verovali u ideje Monteskjea i Voltera. Ovo očigledno nije slučaj sa Salvinijem ili Marin le Pen u Francuskoj. Umesto da budu ujedinjeni i podstaknuti nadom i poverenjem, oni eksploatišu kulturom straha i poniženja i zajedničkom željom da unište postojeći sistem.

Malo je toga što se može dobiti samo upoređivanjem duha prosvetiteljstva sa populističkim duhom „Žutih prsluka“ ili Makronove duboke i iskrene želje za reformom sa Salvinijevom prepredenom i brutalnom vulgarnošću. Ali, postoje lekcije koje mogu biti naučene iz uspona italijanskih populista i „Žutih prsluka“.

Za početak, ne mogu se ignorisati emocije drugih. Jednakost poštovanja je jednako važna kao i jednakost sredstava. Ponižavanje je moćan motor koji može ljude dovesti do čiste mržnje kao što Makron trenutno proživljava. Štaviše, predstavnička demokratija je krhka i dragocena. Mora se braniti po svaku cenu od autoritarnih spoljnih neprijatelja ali i od domaćih protivnika koji vide samo njegove nedostatke.

Francuska bi, u međuvremenu, trebalo da zadrži svoj umereni, razumni, ali čvrsti stav i da se ne uključuje u rat rečima sa Italijom. Umesto toga, trebalo bi da pokuša da shvati kako je, i još više, zašto je postala glavna meta „transalpskog suseda“. Kritička refleksija mogla bi da pomogne Francuskoj u prevazilaženju sopstvenih unutrašnjih podela i sprečavanju da italijanski stil populizma prevlada u Parizu.

Autor je viši savetnik na Institutu Montenj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org