Kako je Ulica Vinstona Čerčila u Kijevu „pomela“ sećanja na sumorna sovjetska nasleđa?

Autorka teksta se, kao istraživačica, bavi analizom mogućnosti za pomirenje Ukrajine i Rusije u vezi sa fašizmom i totalitarizmom u Rusiji i njihovim efektima na Rusiju.

Davlikanova je, takođe, prošle godine vodila studije „Rad ukrajinskog parlamenta u ratno doba“ i „Rat narativa: Slika Ukrajine u medijima“.

Ceo svoj život pre potpune ruske invazije na Ukrajinu, piše autorka teksta, živela je u Krasnotkackoj (Ulici crvenih tkalaca) u Kijevu.

Kao i mnogi drugi aspekti sovjetske ere, ime ulice je bilo neromantično i funkcionalno, proizašlo iz preduzeća za tkanine osnovanog 1936. u skladu sa petogodišnjim planom za unapređenje ekonomije SSSR-a.

Otprilike 30 godina kasnije, fabrika je odlikovana Ordenom Lenjina, a deceniju kasnije rebrendirana je u čast Velike Oktobarske revolucije, što je nije spasilo od ekonomskih previranja 1990-ih, kada je zatvorena.

Ali ulica ostaje centralna za lokalno stanovništvo – u ulici ima škola, ambulanta, pošta, administrativna zgrada i prodavnice.

I tako, dugo nakon što je komunistički eksperiment propao, komšiluk je bio svakodnevni podsetnik na neumoran rad (i niske nagrade) tog vremena.

Zato je bio šok otkriti da je crvene tkalje sada zamenio veliki arhetip mišićave demokratije, britanski ratni premijer Vinston Čerčil.

Ploče sa njegovim imenom uskoro će biti dodate svakoj Hruščovki (petospratne ciglene stambene zgrade izgrađene u vreme Nikite Hruščova kao privremeni smeštaj, ali još uvek u širokoj upotrebi.)

Zagledala sam se u račun za struju sa novim imenom ulice i gotovo osetila zvuk lomljevine dok je još jedan komad sovjetske prošlosti zveketao u kantu za otpatke istorije, a nešto novo i (kako kažu ruski propagandisti) anglosaksonsko nas je približilo budućnosti.

Ovo je tektonska promena za takozvani „socijalistički grad“ (Sotsgorod), sovjetski koncept urbanog planiranja iz 1920-ih i 1930-ih nastao kao pratnja programu industrijalizacije osmišljenom da izgradi komunizam i razvije „kolektivističku ličnost“.

Tada su sve najbolje arhitekte, državni i javni službenici, naučnici, higijeničari i drugi stručnjaci doprineli tipičnom razvoju Socgoroda.

Samo devet zgrada ovog konkretnog Socgoroda preživelo je Drugi svetski rat, objašnjavajući potrebu za toliko petospratnih Hruščovki kao zamena.

I iako se u poslednje dve decenije ovo područje pretvara u standardni studentski kvart sa novim i komfornijim stambenim zgradama, prošlost se uvek pojavljuje.

Simboli su važni.

Oni su stalni podsetnik na mitove koji definišu društvene norme koje, zauzvrat, definišu naš svakodnevni život i sudbinu.

Mitovi mogu čak postati kamen temeljac samog sebe.

Zato glavni lik fantastičnog filma, „Zbogom Lenjine“, konstruiše potpuno novu stvarnost za svoju bolesnu majku, za koju se plaši da neće preživeti vest o padu Istočne Nemačke.

Ukrajinci su preživeli duboke društvene promene 1991. ali je trebalo još dve decenije da se započne Lenjinov pad – ikonoboračka kampanja iz 2014. u kojoj je srušeno 700 Lenjinovih spomenika u znak protesta zbog pokušaja Rusije da sačuva svoj uticaj – i na kraju da uništi Ukrajinu.

Talas uklanjanja spomenika ponovo je dao eho raspada Sovjetskog Saveza.

Ruski propagandisti dugo su dekomunizaciju u Ukrajini tumačili kao štetan nacionalistički pokret koji iskrivljuje sećanje na „zajedničku slavnu prošlost“ i koji samo razdvaja „bratske nacije“.

Tek nakon ukrajinske Revolucije 2014. nastojanja da se otkloni sovjetska prošlost postala su vidljiva. A bilo je potrebno još osam godina da se stvori Savet za derusifikaciju, dekomunizaciju i dekolonizaciju, koji koordinira demontažu spomenika i menjanje toponima.

Samo prošle godine preimenovano je 10.000 ulica, uključujući i jednu nazvanu po Ivanu Kudriji, koji je bio vođa kijevske podzemne čekističke grupe i heroj Sovjetskog Saveza. Sada se ponosno zove po američkom senatoru iz države Arizona i toplo zapamćenom prijatelju Ukrajine Džonu Mekejnu.

Rad se nastavlja; upravo ovog meseca, sovjetski srp i čekić na 330 stopa visokom spomeniku Otadžbini u Kijevu zamenjen je ukrajinskim trozubcem.

Historical moment: the dismantling of the emblem of the Soviet Empire from the „Motherland“ monument in Kyiv pic.twitter.com/matWN9tzqr

— Maria Drutska 🇺🇦 (@maria_drutska) July 31, 2023

Takve stvari su bitne, ali niko ne daje život za putokaz.

Prava motivacija je san o boljem životu sa novim društvenim ugovorom koji nije ukorenjen u sovjetskoj državi koja se slavi u kostima svojih građana, već u ideji univerzalnih ljudskih vrednosti i sloboda. O ovim visokim stvarima se raspravlja na političkim platformama i u akademskim krugovima.

Ali kako se lomača sovjetskih simbola oseća u svakodnevnom životu običnih ljudi?

Kao prvi dani proleća.

Jer konačno lokalna opština nije deo ogromnog represivnog mehanizma; zaposleni u bolnicama i poštama ne mogu jednostavno imati sitnu nadmoć nad običnim posetiocima; užasna kaša koja se služi kao u državnim školama se ne toleriše; prodavnica više nije iskaz otpornosti tokom herojske borbe protiv zlog Zapada, već hram dobrog ukusa i vizuelne estetike, dobrog života danas.

„Pustoš nije u ormarima, već u umu“, kaže lik pisca rođenog u Kijevu Mihaila Bulgagova, koji je bio svedok stvaranja Sovjetskog Saveza i veoma istinito prikazao iskrivljen mentalitet njegovih stvaralaca „novog sveta“.

Rat u Ukrajini koji je u toku je takođe borba protiv pokušaja Ruske Federacije da vrati ovu sivu i smrdljivu sovjetsku prošlost sa njenom neslobodom, opresivnim ili nefunkcionalnim institucijama, koncentracionim logorima i psihijatrijskim bolnicama.

Naš ukrajinski rat je borba protiv nemoći pojedinca, konformizma, bezobrazluka, beznađa i bednosti.

Dakle, za sve one na Zapadu koji romantizuju Rusiju koja još uvek mnogo podseća na Sovjetski Savez, nakon čitanja davno umrlih ruskih pisaca ili koji su proveli odmor u Moskvi ili Sankt Peterburgu, bilo bi mudro da razumeju manje glamurozne, ali mnogo rasprostranjenije svakodnevne realnosti; nemilosrdno sovjetsko nasleđe vrednovanja ljudskog bića koliko i lanjski sneg.

I, uzgred, to sovjetsko preduzeće za tkanine koje je preimenovano u Ulicu Vinstona Čerčila trenutno je „Platforma umetničkih biljaka“, radni, kreativni i obrazovni prostor.