Ko će naslediti SAD na svetskoj pozornici?

Shodno tome, Amerika neće više imati vodeću međunarodnu ulogu koja je definisala njenu spoljnu politiku tokom tri četvrtine veka, pod vođstvom demokratskih i republikanskih predsednika.

Već smo videli mnoge primere ovih promena. Tradicionalna posvećenost SAD globalnim organizacijama je istisnuta idejom po kojoj je „Amerika na prvom mestu“. Savezi i sigurnosne garancije koje su nekad uzimane zdravo za gotovo sada su sve više uslovljeni time koliko saveznici troše na odbranu i da li mogu da izvuku neku prednost iz trgovine sa SAD. Još šire, na spoljnu trgovinu se gleda sa sumnjom – kao da je ona navodno izvor gubitka poslova, više nego što je pokretač za investicije, stvaranje radnih mesta, rasta i stabilnosti. Imigraciona i izbeglička politika je postala mnogo restriktivnija. Manje pažnje se posvećuje promociji demokratije i ljudskih prava. Više dolara se troši na odbranu, a manje sredstava je posvećeno podršci globalnom zdravlju i razvoju.

Ovo ne treba pomešati sa izolacionizmom. Čak će i Trampova Amerika nastaviti da igra važnu ulogu u svetu. Ona upotrebljava vojnu silu na Bliskom istoku i u Avganistanu, povećavajući diplomatski pritisak na Severnu Koreju da obuzda svoje nuklearne i raketne programe, i ponovo pregovara o severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini sa Kanadom i Meksikom. A politika koju vode države, gradovi i kompanije biće posvećene brizi o klimatskim promenama, bez obzira na Trampovu odluku da napusti Pariski sporazum.

Ipak, pomeranje od sveta kojim dominira Amerika, sa svim strukturiranim odnosima i postojećim institucijama, ka nečemu drugom je već u toku. Šta će ta nova alternativa biti ostaje, međutim, u velikoj meri nepoznato. Ono što znamo je da nema druge velike sile koja bi bila voljna i sposobna da uskoči i da preuzme ulogu Amerike.

Kandidat koji se često spominje je Kina, ali njeno rukovodstvo je usmereno uglavnom na učvršćivanje poretka u zemlji i održavanje veštački visoke stope ekonomskog rasta kako bi ugušila učestale nemire. Čini se da su interesi Kine po pitanju regionalnih i globalnih institucija kreirani većinom tako da doprinesu učvršćivanju njenog ekonomskog i geopolitičkog uticaja, umesto da teže da postave pravila i ostvare široko korisne aranžmane. Slično tome, Rusija je zemlja sa ekonomijom zasnovanom na uskoj osnovi, koju vodi vlada fokusirana na to da povrati moć na domaćem terenu i da ponovo uspostavi ruski uticaj na Bliskom istoku i u Evropi. Indija je zaokupljena izazovima ekonomskog razvoja i vezana je svojim problematičnim odnosima sa Pakistanom. Japan je usporen smanjenjem populacije, domaćim političkim i ekonomskim ograničenjima, kao i podozrivošću susednih zemalja. Evropa je, sa svoje strane, rastrojena zbog rešavanja pitanja u vezi sa odnosima zemalja u i van EU. Zbog toga, čitav kontinent je manji od sume njegovih delova – od kojih nijedan nije dovoljno veliki da nasledi Ameriku na svetskoj pozornici.

Ali to što neće postojati samo jedan naslednik Amerike ne znači da će nastati haos. Bar u principu, najmoćnije zemlje sveta bi mogle zajednički da zauzmu mesto Amerike. U praksi, međutim, to se neće dogoditi, pošto tim zemljama nedostaje sposobnost, iskustvo i, iznad svega, saglasnost o tome šta treba učiniti i ko to treba da učini. Najverovatniji razvoj događaja će biti pojava mešavine reda i nereda, i na regionalnom i na globalnom nivou. Kina će proizvesti razne trgovinske, infrastrukturne i sigurnosne mehanizme u Aziji. Preostalih 11 zemalja članica Trans-pacifičkog partnerstva će se možda upustiti u trgovinski pakt bez SAD.

Ostaje nejasno da li je Kina spremna da upotrebi svoj uticaj da obuzda Severnu Koreju, kako će Indija i Pakistan izbeći sukob, kao i kako će se razrešiti brojni teritorijalni sporovi u Aziji. Mnogo je lakše zamisliti da će budućnost Azije i Pacifika biti okarakterisana većom potrošnjom za nabavku oružja svih vrsta – i da će tako biti podložniji nasilnim sukobima. Na Bliskom istoku već vlada nezapamćena nestabilnost, koja je rezultat lokalnih rivalstava i okolnosti, kao i perioda od 15 godina tokom kojeg su SAD verovatno prvo učinile previše a zatim premalo da bi oblikovale budućnost tog regiona. Neposrednu opasnost sada ne predstavlja samo dalje pogoršavanje situacije u zemljama kao što su Jemen, Sirija i Libija, već i direktan konflikt između Saudijske Arabije i Irana.

Evropa može biti izuzetak u odnosu na takve trendove, pošto je izbor Emanuela Makrona za predsednika Francuske doveo do vlade koja je posvećena reformama u EU. Ali sama EU je suočena sa neizvesnom budućnošću, s obzirom na Bregzit i na krize u Italiji u Grčkoj, a da ne pominjemo potencijalnu štetu koju bi Rusija mogla dodatno da nanese, ili nešto gore. Na sve ovo mogla bi se dodati i velika kriza u Venecueli i svima dobro poznati užasi u Južnom Sudanu i u Demokratskoj Republici Kongo. A postoji i sve veći raskorak u rešavanju globalnih izazova kao što je upravljanje sajberprostorom, kao i u spremnosti vlada da zajednički rade na tome.

Nije malo ironije u ovom globalnom preokretu događaja. Decenijama, mnoge zemlje su kritikovale politiku SAD, i za ono što jeste i za ono što nije. Iste te zemlje sada se suočavaju sa perspektivom sveta u kojem će američko liderstvo biti sve manji faktor. Nejasno je da li su one spremne na takav svet, i da li će im biti bolje u njemu.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose.

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org