Koji je put najbrži do mira u Ukrajini? 1EPA-EFE/Rodrigo Jimenez

Pojedine elemente slabosti Zapada je orkestrirala ruska vlada.

Osim Donbasa gde je počeo užasan rat iznurivanja, i južne Ukrajine, koja se pod ruskom okupacijom suočava sa pljačkanjem i kidnapovanjima ogromnih razmera, treća pozornica rata je sada nesumnjivo u informativnom prostoru zapadnih demokratija, kaže Andras Tot-Sifra, spoljni saradnik u Centru za analizu evropske politike i politički analitičar iz Mađarske, koji je stacioniran u Njujorku, u svojoj kolumni „The Quickest Route to Peace in Ukraine“ koja je objavljena na cepa.org.

Rusija je uzrokovala globalnu krizu sa hranom blokadom ukrajinskih luka, krađom ukrajinskih žitarica i granatiranjem poljoprivredne infrastrukture. Istovremeno forsira priču da su za krizu sa hranom, inflaciju koja vrtoglava raste u Evropi i SAD krivac zapadne sankcije. Seje strah od eskalacije tako što preti Litvaniji zbog „blokade“ enklave Kalinjingrad, što je Kremlj izmislio, i pokušava da potkopa poverenje između Ukrajine i njenih zapadnih saveznika širenjem neosnovanih glasina da Poljska želi da zauzme zapadnu Ukrajinu. Smanjila je isporuke gasa preko gasovoda Severni tok i Turski tok i ukinula isporuke za nekoliko zemalja članica EU.

Kao po običaju, ratovanje dezinformacijama Kremlja ne bi funkcionisalo bez nestrpljenja, kratkoročne pažnje i anksioznosti u zapadnim demokratijama, što Kremlj zna veoma dobro. Naučio je da to koristi pomoću nekih veština.

Ovo je sve zajedno navelo aktere koji apeluju na političke odlučioce da promene taktiku i fokus. Zvaničnici američke vlade anonimno govore o svojoj zabrinutosti u vezi sa većom od očekivane „kolateralne štete“ sankcija dok pojedini ultradesničarski i ultralevičarski komentatori pogrešno ukazuju da je vojna i humanitarna pomoć koja se pruža Ukrajini (54 milijarde dolara u slučaju SAD, oko jedan odsto federalnog budžeta) uporediva sa troškovima nacionalnog fiskalnog stimulasa. U Evropi i neliberalni političari i liberalni analitičari (mada, naravno, s različitim akcentom) duskurs pogrešno definišu kao debatu između zagovornika „mira“ i njihovih protivnika koji žele da se borbe nastave.

Debata često razotkriva manjak razumevanja Rusije. Tako na primer, kriza s gasom je bila u potpunosti predvidljiva. Pošto Rusija više nema zalog na evropskom tržištu gasa, suočava se samo s kratkoročnim troškovima i gubicima i može da maksimizira političke i vrlo verovatno finansijske dobitke smanjenjem isporuka gasa. Ipak, malo ima očiglednog planiranja za vanredne situacije, čak i u komunikaciji.

Besmislena priča Rusije o „blokadi“ Kalinjingrada (putnici i nesankcionisana roba joj ne podležu) uglavnom je vođena unutrašnjim faktorima – region se suočava sa glasanjem za gubernatora u septembru i ekonomskim kolapsom pre toga. A ipak, EU nije dala snažan odgovor za provokativno saopštenje Rusije.

Nesposobnost da se ostane ispred Kremlja u razmišljanju i u komunikaciji je naročito zabrinjavajuća jer rezultira izvesnim brojem kritika sa slabim argumentima. Dosta toga potiče od profesionalnih kolumnista i profesionalnih vodećih kreatora javnog mnjenja koji srećom nisu u poziciji da donose odluke, ali koji, međutim, i dalje određuju tok diskusije.

Pojedini su ukazivali da Zapad treba da podstiče Ukrajinu da se odrekne teritorije da bi se sprečila globalna kriza sa hranom. Drugi su tvrdili da sankcije treba ukinuti, pošto nisu uspele da nateraju Rusiju da okonča rat. Treći su govorili da pregovori treba da počnu pre određenog roka. Ovim argumentima po običaju manjkaju odgovori na važna pitanja o dobicima i gubicima ili detalji procesa koji zagovaraju.

Razmotrimo argument o povratku za pregovarački sto što pre, pre određenog datuma. Kada zagovornici toga stave akcenat na hitnost, ali ne objasne šta je potrebno da se dogodi pre nego što razgovori počnu, implicitno ukazuju da su uslovi već sazreli, a u stvari nisu. (Zaparavo, do juna nije bilo ničega što ukazuje da je ruska vlada spremna da pregovara o bilo čemu drugom osim o defakto priznanju ruskih teritorijalnih dobitaka na Krimu, u Donbasu, Hersonu i ukidanju sankcija bez ikakvih ruskih ustupaka).

To može lako da dovede do argumenta da ako pregovori ne počnu, beskompromisni Zapad i Ukrajinu treba kriviti za rezultat, čime se slabi pozicija Ukrajine. Ruski zvaničnici već koriste ovaj argument. Umesto toga, razgovor treba da se foskusira na uslove i proces.

Pronalaženjem odgovora na pitanje kako naterati Rusiju da plati odštetu ili potvrdom da Ukrajina ima pravo da povrati kontrolu nad svojim granicama iz 2014. će se mnogo više osnažiti pozicija Ukrajine i Zapada nego prazna priča o „izlaznom putu“ ili vremenskim okvirima.

Ili razmotrimo argument za teritorijalne ustupke, privremene ili trajne. Čak i ako bi EU i SAD mogli da nateraju Ukrajinu da pristane na njih u zamenu za okončanje aktivnog rata – a ne mogu jer bi sporazum gotovo sigurno bio odbijen na referendumu, što bi oslabilo vladu Zelenskog – to ne bi bilo u interesu Zapada.

Kako je pokazalo iskustvo tokom prvih osam godina rata, (kada je Rusiji defakto bilo omogućeno da okupira Krim i delove Donbasa), teritorijalni ustupci prosto omogućavaju Rusiji da se pregrupiše i na kraju dovede do eskalacije rata. Naravno, ovog puta zalozi i potencijalni poremećaji bi bili veći, pošto bi drugi neuspeh u delovanju dodatno nagrizao međunarodne norme i ohrabrio druge autoritarne države.

Problem je u tome što su ovi troškovi dugoročni i teško ih je proceniti dok se troškovi krize sa hranom i energentima i finansijske potrebe Ukrajine mogu odrediti i kratkoročni su. Ta jednačina kida nerve političarima koji razmišljaju u izbornim ciklusima. Donosioci odluka treba, međutim, da pretpostave kakvi će biti troškovi trajne nestabilnosti Centralne i Istočne Evrope, poremećaja u globalnoj trgovini kako se slični osvajački ratovi budu vodili na drugim mestima i vrlo verovatno propasti svake ozbiljne šanse da se održi stepen međunarodne saradnje, potreban za rešavanje izazova klimatskih promena.

To znači da prema svim računicama, najkraći i najjeftiniji način da se dođe do održivog sporazuma u Ukrajini treba da bude obezbeđivanje sredstava – vojnih, finansijskih i diplomatskih – da Ukrajina definiše uslove za pobedu Rusije i da ostvari te ciljeve, čak ako to znači povratak na njene granice iz 2014. Važni i simbolični gestovi kao što je prošlonedeljna poseta predsednika Francuske i Rumunije, nemačkog kancelara i italijanskog premijera Kijevu i polovični koraci da se pomogne izvoz iz Ukrajine moraće da budu praćeni pokazateljima rešenosti. To podrazumeva ovonedeljna dodela statusa kanddiata za članstvo u EU Ukrajini i Moldaviji i potvrda da Litvanija prosto primenjuje sankcije o kojima je odlučila EU. Isporuke oružja i sankcije treba intenzivirati što pre.

Podjednako je važno i to da zapadne prestonice ne mogu da priušte da budu rastrojene. Potrebno je da prihvate da postoji velika cena koju treba platiti unapred zarad brzog povratka u relativnu normalnost i potrebno je da se usredsrede na to da to prenesu biračima kojima se sve više govore laži da su njihove vlade te koje vode rat, a ne Rusija.

Nazovimo ovo plaćanjem za greške iz prošlosti, investicijom u bezbedniju budućnost ili i jedno i drugo.

Sve vesti u vezi sa krizom na istoku Evrope možete pratiti na posebnoj stranici o sukobu Ukrajine i Rusije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.