Kraj male Nemačke? 1Foto: Fonet/AP

Nemačka je konačno spremna za polaganje zakletve nove vlade.

Nakon pet meseci političkih razmirica, Socijaldemokrate (SPD) i Hrišćansko-demokratska unija (CDU), zajedno s njenom bavarskom sestrinskom partijom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU), formirali su vladajuću koaliciju. Ali, u okviru procesa postizanja dogovora nešto se promenilo u nemačkoj političkoj debati.

Nemačka je dugo uživala u luksuzu pretvaranja da je nešto što nije – mala zemlja. U vreme prošlogodišnjih izbora jedva da je bilo javne debate o Evropskoj uniji i ulozi Nemačke u njoj. Tadašnje komotno vođstvo kancelarke Angele Merkel u anketama javnog mnjenja potvrdilo je njen instinkt da nemački birači ne žele da ih gnjave diskusije o evropskoj budućnosti. Tadašnji lider SPD-a Martin Šulc se takođe gotovo potpuno usredsredio na unutrašnja pitanja uprkos tome što je bivši predsednik Evropskog parlamenta.

Međutim, izbor Donalda Trampa za predsednika SAD, reformska agenda francuskog predsednika Emanuela Makrona i, u manjoj meri, glasanje Ujedinjenog Kraljevstva da napusti EU, privuklo je pažnju širom Nemačke. Da bi Evropa savladala veliki broj izazova, potrebno je da Nemačka preispita neke od svojih dugogodišnjih pretpostavki. Potrebna joj je jasna evropska agenda, koja odbacuje razmišljanje karakteristično za malu naciju.

Istina, nemački istorijski narativ i političke preferencije ograničavaju raspoložive opcije bilo kojoj vladi. Ali još ima realnih koraka koje predstojeća nemačka vlada može da preduzme zarad evropskog i globalnog dobra. Da li će nova koalicija biti dorasla tom zadatku?

Poglavlje o Evropi u koalicionom sporazumu između CDU/CSU i SPD osmišljeno je u Nemačkoj kao odgovor na Makronove predloge o reformi evrozone. Ali oni koji su se nadali suštinskoj promeni u ekonomskoj politici će najverovatnije biti razočarani. Nova vlada možda priča o ponovnom pokretanju francusko-nemačkog motora reformi EU, ali najverovatnije neće podržati predloge o tome da se dugovi učine zajedničkim ili stvaranju pozamašnog zajedničkog budžeta.

Ali može i treba da stremi drugim merama. Nemačka bi mogla da prihvati – i čak promoviše – ideju da fiskalna politika na nacionalnom nivou treba da deluje više kontraciklično. Takođe treba da prestane da odugovlači sa bankarskom unijom u evrozoni i učini uniju tržišta kapitala visokim političkim prioritetom. Mogla bi da pruži smelu ponudu u vezi sa evropskim osiguranjem depozita i zajedničkom fiskalnom zaštitnom mrežom za Jedinstveni fond za rešavanje problema evrozone, koji nastupa kada banke propadaju i kada se zatvaraju. Mogla bi da tu ponudu veže za detaljnu čistku evropskog bankarskog sistema, naročito u Italiji, i za stroga pravila o sanaciji novcem zajmodavaca.

Nemačka takođe mora da se suoči sa svojim ogromnim suficitom u štednji, koji nije prikladan za najveću ekonomiju u Evropi. Da bi se podstakla potrošnja, potrebno je da oni s niskim prihodom budu oslobođeni tereta preterano visokog poreza. Nemačke institucije tržišta rada mnoge servisne radnike ostavljaju bez jake pregovaračke pozicije ili zaštite, te tako stvaraju jedan od najvećih nisko plaćenih sektora u Evropi. Nemačkim štedišama bi takođe bio od koristi javni investicioni fond, koji bi mogao da pospeši investicije u hartije od vrednosti u Nemačkoj i u inostranstvu, istovremeno smanjujući nemačku tražnju za bezbednim sredstvima za ulaganje u inostranstvu.

Budući da je Ministarstvo finansija u rukama SPD-a, takođe je moguće da će se veći akcenat staviti na javna ulaganja, a ne na smanjenje poreza i dalja umanjenja javnog duga. Nemci postaju umorni od decenijske ideološki nadahnute težnje ka nižim deficitima. Ustavom propisano fiskalno pravilo zemlje, poznato kao nacionalna kočnica za prekomerno zaduživanje, dozvoljava veću javnu potrošnju. Suptilno ekonomsko pregrevanje kao rezultat većih privatnih i javnih investicija bi podstaklo rast plata i tražnju za uvoznim proizvodima, što bi možda moglo da pomogne smanjenju nemačkog suficita.

Nova nemačka vlada takođe treba da uspostavi novu trgovinsku politiku koja prepoznaje i koja je voljna da strateški više iskoristi ekonomski uticaj zemlje i ekonomski uticaj EU. Sve intenzivniji protekcionistički ton Trampove administracije predstavlja savršenu priliku da Nemačka pritekne u pomoć.

Zanimljivo je da je nemačka debata o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu SAD i EU bila prvenstveno usredsređena na prava potrošača i zaštitu nacionalnih odredbi i standarda. Ali uski ekonomski ciljevi poput ovih kojima bi neka mala zemlja dala prednost više nisu dovoljni za današnju nemačku neohegemoniju. Isto važi za preterano optimističnu podršku za neki oblik trgovinskog multilateralizma koji uglavnom ide svojim tokom.

Umesto toga, potrebno je da nova nemačka vlada uspostavi trgovinsku politiku koja podržava ekonomske reforme i društvene standarde, istovremeno promovišući tržišnu ekonomiju i vladavinu prava u susedstvu. Nemačka bi takođe mogla da radi više na forsiranju ostatka Evrope da bude napadnija u Svetskoj trgovinskoj organizaciji kada je reč o socijalnim pravima, zaštiti životne sredine, fer oporezivanju i unapređenim političkim standardima.

Ti predlozi zahtevaju promenu debate nemačkih političara. Nemačka kao dominantna zemlja evrozone treba da obezbedi garancije da blok ima koristi od svih svojih članica i da predstavlja stabilišuću snagu u svetskoj ekonomiji. Nemačka konačno mora da počne da misli o sebi kao o glavnom ekonomskom igraču kakav i jeste i da se u skladu s tim i ponaša – po mogućstvu pre nego što novi ministri uđu u staru rutinu.

Autorka je istraživačica u Centru za evropske reforme

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.