„Pakleno težak zadatak“: Nova vlada Mađarske uskoro stupa na dužnost, Orban i Sijarto moraju biti kažnjeni

Već sada je jasno da kandidati za ministarske funkcije nisu partijski vojnici. Dok se stručni tim promene režima priprema za rad, pripadnici prethodne vlasti traže puteve za beg.

Dok neki pokušavaju tiho da se povuku sa političke scene, odričući se poslaničkih mesta, drugi su već počeli da iznose nezakonito stečeno bogatstvo vredno više hiljada milijardi, napoiminje list.

Predstoje ekonomske mere, intenzivno donošenje zakona i koraci ka obnovi moderne mađarske države, a istovremeno ćemo biti svedoci potere pokrenute protiv počinilaca propalog sistema NER („Nemzeti Együttműködés Rendszere“, ili Sistem nacionalne saradnje“ karakterističan za Orbanov period vladanja).

Društvena očekivanja su jasna: zločinci moraju biti kažnjeni – strogo, ali uz puno poštovanje svih zakonskih odredbi.

Već je postalo jasno da ni za novac, ni za one koji bi da potraže utočište u inostranstvu kako bi izbegli pravdu, nema mnogo zemalja koje nude dugoročno rešenje.

Postoje mesta gde je boravak zagarantovan najviše godinu-dve, a drugde vladaju užarene temperature od 45 stepeni. A to je, kao što znamo, posebno kod velike gojaznosti, izuzetno iscrpljujuće i opterećujuće, piše Nepsava.

Veliki investicioni i finansijski centri u jugoistočnoj Aziji uglavnom vole veliki novac. Sredstva sumnjivog porekla im se često dopadaju, ali njihove vlasnike već znatno manje.

Šta čeka Mađarsku?

Osećaj euforije zbog demokratije neće u malom broju slučajeva biti narušen svime onim užasima sa kojima će društvo biti prinuđeno da se suoči.

Politička elita Fidesa i oni koji su im služili iz koristoljublja, tokom proteklih godina, navodno su sproveli pljačku nezamislivih razmera nad mađarskim narodom.

To su činili veoma promišljeno, organizovano na državnom nivou. Šta god da su gradili ili stvarali, moralo je da služi bogaćenju njihove političke „mafije“.

Uglavnom su koristili, tačnije zloupotrebljavali ono što je funkcionisalo. Istovremeno su uništavali, razarali čitave struke, privredne grane, ljudske živote i lišavali preduzeća mogućnosti razvoja.

Razmere i dubina tog razaranja biće teško sagledati u celini. Najjednostavnije bi sada bilo nabrajati već poznate priče o Matolčijevom klanu u Narodnoj banci ili o spektakularnom bogaćenju Orbanovog zeta.

Mogli bismo se zgražavati satima, pred očima bi nam prolazili neobično dugi brojevi sa mnogo nula na kraju.

Približava trenutak smene sistema u kojem će postati neizbežno suočavanje sa veoma specifičnim zlodelima koja je Orbanova era, kako se tvrdi, počinila prema svima nama – Mađarima, kako u zemlji, tako i u dijaspori.

Jedna od posebno bolnih i dugotrajnih šteta sistema NER-a jeste rana naneta položaju Mađarske u svetu, njenoj ukorenjenosti u međunarodnim odnosima, međunarodnom ugledu, kao i odnosima Mađara sa drugim Mađarima, sa istorijskim prijateljima i sa susedima.

Lako je moguće da će u ovom pogledu oporavak trajati duže nego što će trajati već i onako sporo popravljanje ekonomije.

Posebno je bolna ona vrsta bezobzirnosti kojom je u Orbanovom svetu politika prema mađarskom stanovništvu van matice, uključujući i pitanje njegovog glasačkog uticaja i raspodele ogromnih finansijskih sredstava, bila podređena interesima vlasti.

U svim vladama pre perioda Orbana postojao je politički konsenzus u parlamentu da je prioritet u odnosu prema Mađarima van granica podrška njihovom ostanku u zavičaju. To je u okviru sistema kojim upravlja Sijarto, koji se teško može nazvati Ministarstvom spoljnih poslova, brzo palo u zaborav.

Umesto toga, građeni su stadioni, bogatile su se fudbalske ekipe i razvijala se globalna mreža organizacija i firmi koje su sredstva činile neprozirnim. U taj sistem je, u Transilvaniji, Vojvodini, Slovačkoj, Zakarpatskoj oblasti, kao i u zapadnom svetu – od Australije do Kalifornije – bilo ugrađeno očekivanje političke lojalnosti Fidesu.

Koliko je sve to koštalo obične poreske obveznike, može samo da se naslućuje.

Samo je stvar percepcije koliku je štetu Orbanova vlada nanela da li svojom politikom prema Mađarima van granica ili potpunim razaranjem međunarodnih odnosa Mađarske. Nažalost, razmere štete su takve da će u narednim godinama biti potreban niz diplomatskih podviga kako bi se uklonile posledice ruševina.

Dovoljno je razmisliti šta su dvojac Orban–Sijarto dvojac u odnosu na mađarske najvažnije saveznike, države članice Evropske unije i NATO-a. Najkraće rečeno, reč „izdaja“ može se koristiti da opiše postupke mađarskog premijera.

Veliki problem je što Orban nije grešio kao privatno lice, već kao premijer Mađarske, uzimajući u obzir sve posledice svojih odluka.

Tako je, iako je uspeo da uprlja međunarodni ugled Mađarske, našim glavnim saveznicima i susedima potpuno jasno da Orban svojom odanošću „ratnom zločincu Vladimiru Putinu“, svojim dodvoravanjem Donaldu Trampu, koji svakodnevno pokazuje ograničene intelektualne i moralne sposobnosti, kao i traženjem naklonosti kineskog Si Đinpinga, ne izražava volju svojih birača.

Mađarski prijatelji to jasno vide, ali će biti teško da se Poljacima izbrišu udarci ispod pojasa, Nemcima, našem najvažnijem ekonomskom partneru, neukusno podsećanje na nacističku prošlost, ili bespotrebno i ničim opravdano usporavanje procesa pristupanja Švedske i Finske NATO-u.

U međunarodnim odnosima i diplomatiji velike države, kao i vojne i ekonomske sile, često sebi mogu da dozvole poteze koji nisu nužno simpatični.

Ali čak i one vode računa, ako ni o čemu drugom, onda bar o izgledu i utisku koji ostavljaju. Orbanova vlada ni to nije uspela tokom svojih 16 godina „borbe za slobodu“.

Viktor Orban i njegovi saradnici naneli su duboke rane mađarskom suverenitetu, nacionalnom ponosu i poverenju koje naši prijatelji imaju u Mađarsku.

Pakleno težak zadatak pada na celu mađarsku vladu u ovom pogledu, a najviše na buduću ministarku spoljnih poslova Anitu Orban, piše Nepsava.